Izvor: Le Monde Diplomatique (Nedeljnik)

Tek što je 14. maja 2017. godine zaseo u fotelju predsednika Republike, Emanuel Makron počeo je da niže poteze u oštroj suprotnosti sa diplomatijom svojih prethodnika. Nakon sibirske zime rusko-francuskih odnosa, koja je trajala tokom mandata Fransoa Olanda, usledio je prijem predsednika Vladimira Putina pod pozlaćenim svodom Versajskog dvorca 29. maja 2017. godine.

Pozicionirajući Francusku kao posredničku silu koja „razgovara sa svima (1)“, Makron je već 14. jula priredio toplu dobrodošlicu svom američkom kolegi, Donaldu Trampu, u Parizu povodom državnog praznika. Potom je na red došao i kineski šef države Si Đinping, koji je u francuskoj prestonici dočekan u martu 2019. godine, kako bi se upriličila proslava 55. godišnjice diplomatskih odnosa dveju zemalja.

Kako bismo mimo ovih inicijativa mogli da ocenimo Makronovu spoljnu politiku, koja se ponekad naziva i „degolo-miteranskom (2)”? Na planu arapskog sveta, svakako prevladava kontinuitet: dobri odnosi sa zalivskim zemljama – glavnim klijentima u pogledu naoružanja – diskrecija o palestinskom problemu, borba protiv Organizacije Islamske države (OID) bez ikakvih ustupaka sirijskom režimu – francuska ambasada u Damasku još od zatvaranja 2012. godine nije ponovo otvorila vrata. Međutim, kada je reč o upravljanju kriznim situacijama, Pariz sada nastoji da očuva nezavisnu analizu i, iznad svega, da se njom vodi u praksi: inicijativa za očuvanje Iranskog nukleamog sporazuma, napori da se spase Pariski klimatski sporazum, zalaganje za multilateralizam, mobilizacija G5 Sahela (3), pokušaj posredovanja između maršala Halife Haftara i libijskog predsednika Fajeza el Saraja uz odobrenje Ujedinjenih nacija (UN)…

Štaviše, neke od ovih inidjativa podstakle su nadu u novi zamajac rusko-evrop-skih odnosa. Predsedniđ Francuske i Rusije su u maju 2018. godine u Sankt Peterburgu podigli most izmedu astan-ske grupe (Turska, Rusija, Iran) i arap-skih sila koje se, uz podršku zapadnih saveznika (smaE group), suprotstavljaju Bašaru el Asadu, u dlju pronalaženja rešenja za okončanje rata u SirijL Panz je, takođe, krajem avgusta 2018. godine, predložio i novu bezbednosnu arhi-tekturu za Evropu, nadovezujud se na predlog sporazuma za rešavanje ^amr-znutih sukoba“ (Nagomo-Karabah, Južna Osetija, Abhazija i Pridnjestrovlje), koji je deset godina ranije foimulisao tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev.

Vašington, medutim, ne smatra da je vreme za meko ubeđivanje: Tramp vile voli sirovost odmeravanja snaga. U želji da se oslobodi bilo kakvih multilateralnih ograničenja koja nije uspeo da okrene u svoju korist, američki predsednik nije se previše osvrtao na mišljenje Pariza o Iranu i klimi. Ova situacija podseća na doba posle Prvog svetskog rata, kada su Sjedinjene Države bojkotovale multilateralni poredak i Ligu nacija – koju su same stvorile na osnovu „Četrnaest tačaka” predsednika Vudroa Vilsona.

Formulisano u velikom izlaganju održanom na Sorboni 26. septembra 2017. godine, evropsko buđenje pokazalo se kao težak poduhvat. Severne zemlje i dalje oklevaju povodom nastavka ekonomskih integracija sa državama čije se ekonomsko upravljanje vidi kao nepouzdano i čiji su dugovi preveliki. Što se tiče „oportunističkih” zemalja (Irska, baltičke države, Poljska, pa čak i Holandija), za koje Evropa pre svega predstavlja povoljno tžište, delom zahvaljujući subvencijama koje dobijaju, one ne pokazuju preveliku zainteresovanost za veću harmonizaciju odnosa.

Konačno, uprkos njihovim sumnjama u američki kišobran, većina evropskih prestonica i dalje računa na Vašington kada je reč o odbrani i pružanju pravca njihovoj spoljnoj politici. Usvajanje Sporazuma o prijateljstvu i saradnji između Nemačke i Francuske u Ahenu, pedeset i šest godina nakon sporazuma koji su na Jelisejskim poljima potpisali Šarl de Gol i Konrad Adenauer, nije uspelo da pruži novi zamah francusko-nemačkom tandemu. On se, štaviše, prvi put posle dugo vremena našao u klinču – povodom odobravanja produženja rokova Londonu za Bregzit, izvoza naoružanja i baltičkog gasovoda Severni tok 2, namenjenog transportu ruskog gasa.

Makronove nedavne izjave date za časopis The Economist ne pomažu, ni kada je reč o Severnoatlantskom savezu (NATO), za koji smatra da je u stanju “moždane smrti”, niti o budžetskom deficitu – evropsko pravilo koje ga ograničava na 3% bruto domaćeg proizvoda (BDP) pripisuje se „raspravi iz nekog drugog veka (4)“. Kancelarka Angela Merkel reagovala je na ove reči sa nesvakidašnjom oštrinom.

Uprkos očiglednoj složnosti ostalih potpisnica (Nemačke, Kine, Ujedinjenog Kraljevstva, Rusije, Evropske unije), spasavanje iranskog nukleamog sporazuma nije uspelo. Suočen sa ekstrateritorijalnošću američkih zakona (5) i sankcijama koje je Vašington uveo onima koji trguju s Teheranom, evropski program nazvan Instrument za podršku trgovinskim razmenama (INSTEKS) nije uspeo da omogući minimnm barter trgovine. To je primoralo „Total“ da proda svoj udeo u ogromnom gasnom polju Južni Fars II“ Kinezima, dok je „Reno“, poput PSA, morao da se odrekne dominantnog položaja na iranskom tržištu.

Treba napomenuli i to da francuski nastup nije bez protivrečnosti: Pariz smatra da Teheran mora da pristane na pregovore o dodatku sporazumu kojim bi se ograničio razvoj njihovih raketa, što prvobitni sporazum nije predvideo. Taj iznenadni zahtev Teheran je logično protumačio kao usklađivanje Francuske s američkim, izraelskim i saudijskim pozicijama. Na kraju krajeva, Evropljani su od Irana, upropašćenog američkim sankcijama, zatražili da nastavi da poštuje nuklearni aspekt sporazuma, dok se sami ne pridržavaju njegovog privrednog aspekta.

Francuska diplomatija pred sobom ima još jedan izazov: isprva hvaljen kao postignuće Pariza i Berlina, sporazum “Minsk 2″ od 12. februara 2015. godine, kojim je trebalo da se okonča rat u Ukrajini, ispostavio se kao zamka. Da bi pridobile američku i britansku podršku, Francuska i Nemačka su pristale da ukidanje sankcija uvedenih Rusiji nakon aneksije Krima – a naročito nakon njene podrške pobunjenicima u Donbasu – vežu za potpunu primenu sporazuma, koji je u velikoj meri ostao na nivou hipoteze. Time su praktično svu moć predali Ukrajincima, budući da oni imaju interes u održanju sankcija. Francuska je tu najviše pretrpela; izvoz je između 2013. i 2017. godine opao za trećinu, dok su u istom razdoblju svi njeni partneri, sa Sjedinjenim Državama na čelu, a s izuzetkom Poljske i Velike Britanije, povećali svoje udele na ruskom trzištu (6).

Odluka Vašingtona da napusti Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) iz 1987. godine poništila je rezultate diplomatije Fransoa Miterana iz 1983. godine, koja je podržavši raspoređivanje američkih „peršinga” naspram sovjetskih SS-20 omogućila postizanje rusko-američkog sporazuma o eliminisanju svih raketa srednjeg dometa i osigurala da se francuska sila odvraćanja ne dovodi u pitanje. Pruživši podršku Vašingtonu, koji je Moskvu optužio za kršenje sporazuma, do te mere da je odbio ruski predlog da se sprovedu kontrolne posete, Pariz se uskladio sa NATO-om i time doprineo ponovnom pokretanju trke u nuklearnom naoružanju u Evropi

Uprkos Makronovim izjavama o namerama, uticaj neokonzervativnih ili zapadnjačkih analiza, onih koje se zasnivaju na aksiološkoj bliskosti sa principima Sjedinjenih Država, nastavio je da odnosi prevagu u Ke Dorseju [kolokvijalni naziv za Ministarstvo spoljnih poslova – prim prev.], Ministarstvu odbrane i drugim političkim telima. Ispred francuskog predsednika isprečile su se, ipak, pre svega brojne prepreke povodom kojih nije mogao mnogo toga da učini: američki kolega koji ne mari previše za pravila i međunarodni poredak; trijumf Putina u Siriji i njegova slaba sklonost ka ikakvim ustupcima Ukrajini; neočekivano odsustvo nemačkog saveznika, anesteziranog unutrašnjim političkim sukobima; gotovo potpuno brisanje Francuske sa bliskoistočnog poprišta, koje je doprinelo jednoj vrsti zavisnosti od zalivskih država, čemu Pariz nije ni mogao niti hteo da se suprotstavi.

Nema sumnje da francuski predsednik sada, u svetlu ovih razočaravajućih okolnosti, pokazuje spremnost da se vrati na prvobitno zadati kurs. Francuskoj se unutar Evrope odškrinula kapija: Nemačka je sve diskretnija; Ujedinjeno Kraljevstvo, paralizovano Bregzitom, pluta na horizontu, dok Italija prolazi kroz smenu vlade, neočekivanu koliko i dobrodošlu jer označava odlazak Matea Salvinija – u znak podrške takvom razvoju, Makron je 18. septembra 2019. posetio Rim. Kako Evropljani postaju svesniji da su ih Amerikanci u nekom smislu napustili, postaju prijemčiviji za nove bezbednosne opcije. Problemi ruiske privrede, kao i napuštanje sna o normalizaciji odnosa sa Sjedinjenim Državama, učiinili su Moskvu spremnijom za približavanje Uniji, a samim tim, i Francuskoj. Povrh svega, ubedljiva izborna pobeda Vladimira Zelenskog, u aprilu 2019. godine, pružila je priliku za reaktiviranje diplomatskih inicijativa koje su protekle dve godine provele u hibernaciji. Novi ukrajinski šef države želi da reši problem Donbasa i normalizuje odnose sa Rusijom.

Francuski predsednik će u predstojećem periodu povesti računa o inertnosti administracije. U obraćanju ambasadorima krajem avgusta 2019, on je istakao skepsu “duboke države”, koja se protivi otvaranju prema Rusiji, označivši time vraćanje na snagu “domen rezerve”. Ubrzavanje i učvršćivanje dijaloga, štaviše, teku spektakularno. Specijalni izaslanik Žan-Pjer Ševenmon predao je u aprilu Putinu pismo koje sadrži smernice jedne putanje koja polako počinje da poprima oblik (puštanje ukrajinskog režisera Oleha Sencova, reintegracija Rusije u Savet Evrope, ponovno pokretanje bezbednosnog dijaloga…). Zatim je u junu usledio sastanak u Avru između premijera Eduara Filipa i njegovog ruskog kolege Medvedeva, a potom, sredinom avgusta, i prijem Putina u Bregansonu i zajednički sastanci ministara spoljnih poslova i odbrane (poznati kao 2 + 2) sredinom septembra.

U tom kontekstu, rešavanje krize u Ukrajini postaje prioritet kako bi se izgradila nova arhitektura poverenja i sigurnosti u Evropi na koju francuski predsednik poziva. Francuska se do sada usklađivala sa pozicijama Kijeva, uz tek diskretno izražavanje sumnji. Uprkos dreci koja dopire iz Ukrajine, Evrope i Sjedinjenih Država, koji Zelenskog optužuju za kapitulaciju, nova i konstruktivnija faza razgovora može da počne. Oslobađanje zarobljenika, povlačenje oružanih snaga iz osetljivih područja i prihvatanje „Štajnmajerove formule (7)“ od strane Kijeva otvorili su vrata za održavanje samita normandijskog formata (8), što bi bilo obećavajuće.

Američko povlačenje iz Sirije i turska ofanziva na Kurde iz oktobra 2019. godine francuskom predsedniku su predočili to koliko su neki od njegovih atlantskih saveznika gluvi za interese Francuske (eliminisati OID), kao i na potrebu za “autonomijom strategije i kapaciteta” Evrope. Glede Irana, uprkos tome što je predsednik Hasan Rohani odbio da se na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku, septembra 2019, sastane sa Trampom, francuskom predsedniku se na tren ukazala prilika da ponovo pokrene pumpu dijaloga.

U tom kontekstu, intervju u The Economistu zvuči kao upozorenje (Evropa je na putu ka političkoj, bezbednosnoj i tehnološkoj marginalizaciji) i poziv na razumnost (moždana smrt NATO-a) – ali ipak, iznad svega, ukazuje na njegovu spremnost da preuzme rizik. Bez straha da će ga to izolovati, francuski predsednik pokušao je da predstavi viziju Evropske unije unutar koje će Francuska povratiti svoju vodeću ulogu.

Makron u tom poduhvatu vešto koristi povoljne okolnosti. Pravac je fiksiran, orijentacija potvrđena (degolo-miteranizam u kombinadji s “realističnim” evropejstvom), ali lakmus test i dalje nije počeo: carine koje su uvele Sjedinjene Države nisu dovele do reakcije; NATO se jednoglasno uskladio sa Vašingtonom odbivši da odgovori na Putinovu ponudu za otvaranje pregovora o INF-u u Evropi itd.

Mimo toga, ideje francuskog predsednika ostaju kontroverzne, suočene s konvergencijom administracija u Francuskoj, Sjedinjenim Državama i drugde, skepsom u Evropi (kako je pokazao i negativni prijem pomenutog intervjua u The Economistu) i ograničavajućom solidarnosti između zapadnih zemalja u NATO-u. Da bi postigao diplomatske rezultete za koje smatra da su potrebni zbog rizika od slabljenja Evrope i Francuske, Makron će morati da se bori.