Izvor: Sputnjik

Skromno. Skromnije ne može biti. Iako se radilo o velikom jubileju. NATO je u Londonu proslavio 70. rođendan.

Ovakvim povodom se usvajaju strateški dokumenti, donose odluke kojima se podiže samopouzdanje. Ovoga puta upriličeno je okupljanje najavljeno prošle godine, 31. po redu.

Od 2016. lideri članica vojnog saveza sastajali su se svake godine. Sada su zaključili da je i to previše, naredni skup je za dve godine. I pored mnogo reči o hibridnom ratu koji se protiv njih vodi, neophodnosti povećavanja izdvajanja za vojne namene na famoznih 2 odsto bruto društvenog proizvoda, priča o terorističkim pretnjama, intenzitet okupljanja na najvišem nivou se smanjuje. Deluje nelogično! Ili ipak nije nelogično?

Samit NATO-a u lošoj atmosferi

Jubilej NATO-a protekao je u lošoj atmosferi, prethodilo mu je nekoliko velikih bura koje su uzdrmale ceo sistem, pokazale da je u krizi, možda i najavile da u doglednoj budućnosti u ovom formatu više neće postojati.

Reči Emanuela Makrona da je „NATO u stanju kliničke smrti“ odjeknule su svega nekoliko nedelja ranije, što je razbesnelo Donalda Trampa i može predstavljati veliki izazov opstanku Alijanse. Unutar EU već dugo se govori o neophodnosti „osamostaljivanja“, uspostavljanja zajedničkih vojnih struktura ove integracione celine, čime bi se smanjila politička zavisnost od SAD.

Interesi EU su sve manje podudarni sa spoljnopolitičkim i geopolitičkim ciljevima Vašingtona, što se posebno ispoljilo tokom sirijske krize, postaje uočljivo i po pitanju traženja rešenja u Ukrajini, a sve se tek može problematizovati u slučaju zaoštravanja američkog kursa prema Teheranu.

Evropa nema ama baš nikakvu nameru da ratuje protiv Irana. Predsednik Francuske preuzima inicijativu, pokušava da reaktuelizuje ovu temu na provokativan način, ne obazire se na upozorenja kako će to verovatno dovesti i do kraja EU u ovom formatu.

Nije tajna, svaki put kada se u javnost izlazilo sa sličnim razmišljanjima, istina — sa nižih političkih nivoa, usledio bi odgovor ključne države unutar NATO-a.

Ukratko, sve se svodilo na upozorenje kako onda evropske zemlje moraju birati: ili EU ili NATO. U tom izboru deo država, u prvom redu sa istoka i severa kontinenta, pre bi zadržao svoje mesto unutar NATO-a, rizikujući izopštavanje iz EU. Makron je sigurno ukalkulisao i ovaj rizik kada je opisivao sadašnje odnose među „zapadnim saveznicima“, što dovodi do zaključka kako više nije spreman da trpi stalne ucene.

Turska kao glavobolja

Ipak, sa stanovišta tekućih odnosa, ovo nije i najveća glavobolja za vašingtonsku administraciju. Turska je ključni, najveći problem, sa njom više uopšte ne znaju šta da rade. Ne samo da Tajip Redžep Erdogan nastavlja saradnju sa Rusijom, sada najavljuje kupovinu još jedne partije sistema S–400 i „glasno razmišlja“ o nabavci aviona Su–35, već je i unutar NATO-a blokirao donošenje odluka o koordinaciji daljih koraka u regionu Baltika.

Uopšte gledano, zajednička deklaracija objavljena nakon samita, ako se izbace uobičajena pozivanja na jedinstvo i slogu, po svemu je neubedljiva, bleda. Formalno, sastoji se od samo 9 tačaka.

Ranije usvajane bile su daleko opširnije: 2014. godine — 103 tačke (samit u Velsu), 2016. godine — 139 (Varšava), a 2018. godine — 79 (Brisel). Skup 2017. godine je okončan bez završnog dokumenta, ali je nakon njega potpisana zajednička deklaracija sa predsednicima Evropskog saveta i Evropske komisije, u kojoj se naglašavaju teme „povećavanja rezilijentnosti“, strategijskih komunikacija, informatičke bezbednosti i hibridnog ratovanja.

Sada, ovakvog obima, zajednička deklaracija ni suštinski nije mogla ponuditi ništa novo. Dakle, kratko i površno recikliranje nekih starih tema, pri čemu je Rusija i dalje na prvom mestu (tačke 3 i 4), zatim upozoravanje na 5G, pri čemu se „gađa“ Kina (tačka 6), te spominjanje neophodnosti daljeg širenja, pri čemu se misli na Severnu Makedoniju (tačka 5).

Severna Makedonija nije postala članica zato što Španija nije ratifikovala sporazum, pošto nakon poslednjih izbora ponovo nema jasne većine koja može formirati vladu u Madridu, te su institucije „blokirane“.

Kako je bilo na prethodnim jubilejima?

Međutim, najdramatičnije je poređenje sa prethodnim „okruglim datumima“. Organizacija je proslavila četvrt veka postojanja u Bonu 1982. godine, prijemom Španije u članstvo i donošenjem „Programa za mir i slobodu“, kao i Reganovom odlukom o raspoređivanju krstarećih raketa sa nuklearnim bojevim glavama u Evropi.

Iako građani Španije nisu oduševljeno dočekali odluku vlade (konsultativni referendum je održan tek četiri godine kasnije, izašlo je blizu 60 odsto upisanih birača, čak 7 odsto listića je proglašeno nevažećim, a od važećih je 57 odsto glasalo za), širenje saveza na ovu važnu državu moralo se oposliti iz strateških razloga. Iako se Evropom šire „antinuklearne demonstracije“, unutar NATO-a se istrajava na stanovištu da samo aktivnom politikom mogu naterati SSSR da smanji svoj nuklearni arsenal. Cilj je bio jasan, jedinstvo je održano.

Za pedeseti rođendan je doneta nova strategija, NATO se praktično proglasio „zaštitnikom ljudskih prava“ svuda u svetu, sâm sebi dozvolio da jednostrano reaguje kada oceni da je to neophodno. Tom prilikom dobrodošlicu su poželeli novim članicama: Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj. Tako se prešlo u novu fazu, od defanzivnog aktera NATO je transformisan u ofanzivni, širenje ka (jugo)istoku postaje neupitno, organizacija doseže svoj vrhunac u svakom pogledu.

Šezdeseta godišnjica obeležena je skupom koji koorganizuju Nemačka (Kel) i Francuska (Strazbur), razgovorima o novoj „Strateškoj koncepciji 2020“, svojevrsnim „proglašavanjem“ energetske bezbednosti za najvažniju temu i opet prijemom novih članica, tog puta — Hrvatske i Albanije.

Kako ta tri jubileja uopšte uporediti sa događajima od pre nekoliko dana? Po viđenom, poslednji samit više je ličio na parastos nego na proslavu. NATO je u velikom problemu. Ne samo da se to više ne može sakriti, već se ne može ni popraviti.

Da je drugačije, sedamdeseti rođendan bi organizovali drugačije. Ne ovako skromno, da skromnije ne može biti.