Izvor: NSPM

Propast ekonomskih strategija i vođstva se krije iza gotovo istovremenog kolapsa tržišta, vere u eurozonu i američku ekonomiju. Nema potrebe da za sve to okrivljavamo analitičare: vlasti u Evropi i SAD nisu bile u stanju da se suoče s realnim stanjem globalnog tržišta i sa konkurencijom iz Azije te stoga zaslužuju da snose krivicu.

Posmatrao sam mnoge finansijske krize izbliza i znam da je za uspeh potrebno pronaći jasan način, tehnički moguć i zasnovan na društvenim vrednostima. Izostala je i prekookeanska saradnja. Ni Evropa ni Amerika nisu dijagnostikovale problem da su oba kontinenta zaslepljena globalizacijom.

Poslovi radnika u proizvodnji i nove investicije u industriju su se izgubili u međunarodnoj konkurenciji. Zaposlenost u Evropi i SAD je održavana samo gradnjom privatnih objekata i niskom kamatnom stopom sve dok i taj balon nije pukao.

Oporavak ne zavisi od novog „balona gradnje“, već u unapređenju veština, povećanju izvoza i javnih investicija u infrastrukturu i na energiji sa malom potrošnjom ugljovodonika. Umesto toga Evropa i SAD se vrte u krug i predlažu stimulirajuće pakete koji su i dalje orjentisani na potrošnju bez ikakvih vizija o investiranju.

Makroekonomska politika ne samo da nije otvarala radna mesta već nije bila u skladu ni sa osnovnim društvenim vrednostima. Da budem jasniji, imati dobru socijalnu politiku ne znači imati veliki deficit.

Javni dug je već jako velik i u Evropi i u SAD. Znači da je potrebno imati drugačiji balans između rezova, socijalnih servisa i povećanja poreza bogatima.

Jednostavna činjenica je da globalizacija nije samo pogodila radnike već je i otvorila vrata globalnim bogatašima. Oni su dobili mogućnost da investiraju u visoko profitabilne projekte u zemljama čija ekonomija je u razvoju.

Porezi u korist bogatih

U međuvremenu su, kako je nedavno rekao Voren Bafet, uspeli ubediti svoje vlade da smanje porez na dobit i visoki dohodak, a sve zbog globalne konkurencije. Poreska stopa je ostala ista iako su se neki političari protivili tome.

Na kraju ispada da je sve ovo najviše pogodilo siromašne, počevši od globalnog tržišta pa sve do mogućnosti da bogati uz niske poreze čuvaju svoj novac po celom svetu.

Poboljšanje fiskalne ekonomije na oba kontinenta bi stoga uticalo na tri stvari:

Prvo, povećale bi se investicije u infrastrukturu i u ljudske resurse.

Drugo, smanjilo bi se bespotrebno trošenje novca kao npr. na slanje vojnih trupa u Irak, Avganistan i Jemen.

Treće, izbalansirao bi se budžet na srednjem nivou kroz povećanje poreza na visoki dohodak i na međunarodne korporacijske profite koji su mogući zbog rupa u zakonu i prekookeanskih poreskih zakona.

Povećanje izvoza je još jedna nedovoljno istražena mogućnost napretka. To se delom može postići usavršavanjem veština i tehnologija, što je još jedan razlog da se ne smanjuje budžet za obrazovanje. Ali s druge strane se to može postići i boljom finansijskom politikom.

Kina je zato prodala Africi infrastrukturne projekte vredne milijarde dolara godišnje koji se finansiraju kineskim dugoročnim kreditima.

S druge strane, Evropa i Amerika su doslovno predale to tržište Kini nedovoljnim finansiranjem Afrike i drugih ekonomija u razvoju.

Politika nacionalnih vlada

Poslednja stvar koja je potrebna za oporavak je svakako efikasnost političkog vrha.

U Evropi su zajednički dogovori unutar Evropske unije zamenjeni politikom nacionalnih vlada. Sporazum između Francuske i Nemačke je poslednji primer za to. Već mesecima o sudbini Evrope odlučuju izbori u Nemačkoj.

Evropska Centralna banka je toliko podeljena da je i ona zanemarila svoju ključnu ulogu, a to je stabilizacija tržišta. Nema šanse da će evro preživeti ukoliko ključne evropske institucije nastave biti tako slabašne, spore i podeljene.

Sjedinjene Države su isto tako upale u bunar sektora, klasa i regionalnih interesa.

Predsednik Barak Obama je lider koji čeka da vidi da li će ga pozvati kongresni moćnici. Uopšteno rečeno, SAD ne mogu prosperirati sve dok njihovi političari slede interese koji finansiraju njihove beskonačne političke kampanje.

Slab oporavak evropske i američke ekonomije se ogleda u ovim fundamentalnim principima. Nema strategije rasta, postoji samo nada da će uplašeni i dugovima pokoreni potrošači ponovo početi kupovati kuće koje im ne trebaju i koje sebi ne mogu priuštiti.

Tužno je da će se zbog ovih globalnih ekonomskih tokova nastaviti zatvarati radna mesta i isušivati kapital sve dok ne dođe do oživljavanja jasnog i koncentrisanog vođstva. Do tad će tržište plivati u vodama nesigurnosti.