Izvor: Standard

Kina, Rusija, Indija i drugi rastu, tako da nazivati SAD „jedinom supersilom” danas ne znači ništa. Ali Vašington iz toga može profitirati ako bude u stanju da efektno iskoristi geopolitičke transformacije.

Glavni među mnogim problemima sa kojima se SAD suočavaju je sledeći: previše nagomilanih problema, a bez valjanih rješenja da se suoče sa njima. Među mnogobrojnim obavezama su razne i različite obaveze skupljene u frazi „Američko globalno vođstvo”. Ako je ikad postojao oportun trenutak za preispitivanje pretpostavke ugrađene u toj frazi – to je sada.

Kako je samo nekoliko Amerikanaca primetilo, istorija je ušla u novu eru. Unipolarni trenutak, kreiran kolapsom Sovjetskog Saveza 1991. godine je prošao. Pričati o SAD kao o „jedinoj supersili” ima otprilike toliko smisla kao da se General Motors razmeće da je No.1 svetska automobilska kompanija. Dakle, kao bolesna nostalgija, koja izgleda rđavo u trenutku kada konkurencija diše za vrat. Isto tako, nazivati Baraka Obamu „najmoćnijim čovjekom na svetu” čin je ljubaznosti ili učtivosti kao kad se Elizabeta Druga naziva „kraljicom Velike Britanije, Irske i država Komonvelta”. Iako je to lepa titula, veoma malo govori o stvarnoj vlasti i moći.

Novi globalni poredak se rapidno širi. U tom poretku, SAD će bez dileme ostati veoma važan igrač. Ipak, uz SAD će biti još nekoliko njih – Kina pre svih ostalih, ali uz Rusiju, Indiju, Tursku, Japan, Južnu Koreju i Brazil, koji zahtevaju da se tako tretiraju. (Hoće li Evropa, koja je trenutno u rasulu, smoći snage i novca da plati za to društvo, još nije jasno.)

MRTVA ZONA Vašington ne može ništa da učini kako bi sprečio ovu geopolitičku transformaciju. Političari mogu da insistiraju na tome da SAD stoje sa strane i da uvek i zauvek budu „trostruka A nacija”, ali će to njihovo deklarisanje imati efekat kao naređenje kralja Canute da se talasi zaustave.

Zaista, dalje prepuštanje fikciji o američkoj onmipotenciji i istrajavanje u sklonosti da vodimo ratove na daljinu sa upitnim ciljevima na primer – sve će to ubrzati proces da relativno odbijanje postane apsolutno odbacivanje.

Zbog toga kažem da bi SAD mogle i da bi trebalo da obezbede da se ovo nastajanje multipolarnog sveta okonča manje-više stabilno, manje-više decentno i samim tim manje-više normalno i na dobrobit američkog naroda. Multpolarnost implicira komplikacije. Pre gotovo jednog veka neposobnost za upravljanje ranijim multipolarnim poredkom uzrokovao je svetski rat, praćen depresijom, a onda još jednim svjetskim ratom, još gorim od prvog. Izbegavanje ponavljanja ovih serijskih katastrofa definiše umnogome strateški imperativ našeg vremena.

U tom kontekstu trošenje stotina milijardi dolara u uzaludnim pokušajima pacifikovanja Avaganistana ne pomaže mnogo. Mnogo korisnije (a teško da je manje izazovno) moglo bi biti sledeće:

• Pregovaranje o ograničenjima – koje podrazumeva ograničenja, na primer, u upotrebi sile, što će ograničiti veliku moć prerogativa (uključujući i naše sopstvene) u 21. veku;

• Utvrđivanje normi koje regulišu konkurenciju za sve oskudnije prirodne resurse;

• Smanjenje naoružanja i suzbijanje međunarodne trgovine oružjem, čime se ograničava dostupnost oružja koje podržava ratove kada počnu;

• Fokusiranje i povećavanje diplomatske pažnje na krizna žarišta, koja prete da kod velikih sila izazovu sukob. Među tim žarištima su Tajvan, Kašmir, 38 paralela Koreje i, naravno, palestinske teritorije;

BUNTOVNICI Tužno je malo dokaza koji sugerišu da bilo ko u Vašingtonu poseduje kreativnu imaginaciju da se bavi jednim tako važnim zadatkom. Odgovor na krizu, upravljenje tekućim ratovima i reakcija na promene i preokrete Arapskog proljeća, na primer, apsorbuju energiju i pažnju Obamine administracije. U međuvremenu, sipanje novca lopatama u ždrelo vojno-industrijskih kompleksa čini se kao glavni prioritet republikanaca. Kako zbog fiskalnih problema, tako i zbog državničkih, tek Vašington je postao jedna intelektualno mrtva zona.

Ipak, evo buntovnika. Ako Vašington uspe da posreduje u ovom novom poretku, jedan od rezultata biće prvo smanjenje opterećenja za ramena SAD još od 1941 – daleke tačke u prošlosti koja je preokrenula odnose. Iako se pozitivni efekti ne bi mogli osetiti odmah, prednosti koje će doći vremenom mogle bi biti veoma velike, zaista. Smanjivanje tereta (manje ratova i smanjene potrošnje Pentagona) moglo bi se odvijsati i dalje pomažući nama samima da uspostavimo red u svojoj kući. A to je jedina tačka oko koje su svi i u Vašingtonu i širom zemlje saglasni da je esencijalna.

Andrew J. Bacevich je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Boston Univerzitetu