Izvor: NSPM

Velika recesija iz 2008. pretvorila se u severnoatlantsku recesiju, budući da su Evropa i Sjedinjene Države, a ne zemlje u usponu pogođene slabim ekonomskim rastom i visokom stopom nezaposlenosti. Evropa i Amerika marširaju, i zajedno i odvojeno, ka raspletu zvanom veliki debakl. Pucanje kreditnog mehura vodilo je ka masivnom kejnzijanskom stimulansu čime je sprečena mnogo dublja recesija, ali su napravljeni značajni budžetski deficiti. Odgovor na takvu situaciju – duboki „rezovi“ u potrošnji – podrazumeva da će se nedopustivo visoke stope nezaposlenosti nastaviti, verovatno još dugo.

Evropska unija se konačno posvetila pomoći svojim finansijski oslabljenim članicama. Nije imala drugog izbora – pretila je opasnost da će se finansijski potres iz malih država poput Grčke i Irske proširiti na velike kao što su Italija i Španija, što bi dovelo u pitanje opstanak evra. Evropski lideri su shvatili da finansijski slabe države neće biti u stanju da otplate dugove ukoliko njihova ekonomija ne doživi uspon, kao i da rast ne može biti ostvaren bez davanja pomoći. Iako su obećali da će pomoć stići, insistirali su na tome da i zemlje koje nisu pogođene krizom moraju da smanje potrošnju. Mere štednje će zaustaviti ekonomski rast Evrope, uključujući uspon finansijski najslabijih zemalja. A Grčkoj bi najviše pomogao snažan rast njenih trgovinskih partnera. Istovremeno, niska stopa rasta će smanjiti prihode od poreza, što će osujetiti napore preduzete u cilju fiskalne konsolidacije.

Diskusije vođene pre krize pokazuju da smo učinili malo da promenimo stavove ekonomskih fundamentalista. Snažan otpor Evropske centralne banke (ECB) onome što je suštinsko za sve kapitalističke privrede – restrukturiranju dugova finansijski slabih država – predstavlja dokaz da je bankarski sistem na Zapadu i dalje ranjiv. ECB je tvrdila da poreski obveznici treba da plate sav ceh za otplatu dugova Grčke, iz straha da bi uplitanje privatnog sektora predstavljalo okidač za novi potres. Ali, ukoliko je takav strah ECB istinski, i ako njene akcije nisu podstaknute samo željom da zaštiti privatne finansijske institucije, trebalo je da zahteva od banaka da imaju više kapitala.

Istovremeno, bilo je potrebno da ECB zabrani bankama pristup tržištu rizičnih kreditnih derivata, gde mogu da postanu taoci odluka agencija za kreditni rejting. Nesumnjivo, pozitivna odluka koju su evropski lideri doneli na nedavnom samitu u Briselu odnosi se na početak procesa nadzora ECB i nadležnosti američkih agencija za kreditni rejting. Stav ECB služi kao podsetnik da su centralne banke političke institucije, sa političkom agendom. Situacija nije mnogo bolja ni sa druge strane Atlantika, gde je ekstremna desnica pretila da će „zatvoriti“ američku vladu, čime je potvrdila ono što sugeriše teorija igara: kada se oni koji su iracionalno posvećeni uništenju ukoliko ne dobiju ono što žele sukobe s racionalnim pojedincima, odnose pobedu. Iz tog razloga, predsednik Sjedinjenih Država Barak Obama prećutno je pristao na usvajanje neuravnotežene strategije osmišljene da bi se smanjio dug, koja ne podrazumeva povećanje poreza – čak ni za milionere koji su doživeli veliki uspeh tokom protekle dve decenije, niti ukidanje poreskih olakšica za naftne kompanije, koje podrivaju ekonomsku efikasnost i doprinose zagađenju životne sredine.

Optimisti tvrde da će kratkoročno gledano sporazum o podizanju granice zaduživanja SAD i sprečavanju dužničke krize imati ograničen makroekonomski uticaj – javni troškovi biće smanjeni za oko 25 milijardi dolara u narednoj godini. Ali, recept koji podrazumeva smanjenje poreza na zarade (čime je stavljeno više od 100 milijardi dolara u džepove običnih Amerikanaca) nije obnovljen. Istovremeno, okončanje procesa davanja finansijskog stimulansa je samo po sebi kontradiktorno. S obzirom na nastavak trenda povećanja cena nekretnina, nedovoljan rast stope bruto domaćeg proizvoda (BDP), te visoku stopu nezaposlenosti (svaki šesti Amerikanac koji želi da dobije stalan posao i dalje nije u stanju da to učini), potreban je dodatni stimulans, a ne primena mera štednje. Najznačajniji uzročnik povećanja deficita jesu mali prihodi od poreza, što predstavlja posledicu lošeg stanja u ekonomiji, a najbolji lek za to jeste zapošljavanje Amerikanaca. Dakle, nedavno postignuti sporazum o dugu predstavlja korak u pogrešnom pravcu.

Postoji veliki strah da će se finansijski problemi iz SAD poput zaraze proširiti na Evropu. Između ostalog, loše upravljanje finansijama u Sjedinjenim Državama poslužilo je kao okidač za probleme u Evropi, a finansijski potres u Evropi ne bi predstavljao dobru vest za SAD, naročito imajući u vidu ranjivost američkog bankarskog sistema. Ali, istinski problem može da nastane ukoliko se dogodi druga vrsta zaraze, jer se loše ideje lako šire preko granica, a pogrešni ekonomski stavovi prisutni su na obe strane Atlantika.

Autor je profesor na Univerzitetu Kolumbija i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju