Izvor: Standard, Project Syndicate
Današnja glavna zabrinutost čovečanstva nije toliko konkretno zlo koliko nejasno definisane pretnje. Ne brinu nas vidljive opasnosti, već one koje se naziru i koje mogu da zadaju udarac kada to najmanje očekujemo, a protiv kojih smo nedovoljno zaštićeni.
Naravno, postoje i specifične opasnosti, ali ono što nas najviše brine u vezi sa, na primer, terorizmom, jeste njegova nepredvidljivost. Ono što nas ovih dana najviše uznemirava u vezi sa ekonomijom jeste njena nestabilnost – drugim rečima, nesposobnost naših institucija da nas zaštite od ekstremne finansijske neizvesnosti.
Uopšteno govoreći, veliki deo naše nelagodnosti odražava našu izloženost pretnjama koje samo delimično možemo da kontrolišemo. Naši preci su živeli u opasnijem, ali manje rizičnom okruženju. Oni su trpeli izvesni stepen siromaštva koji se u naprednim zemljama današnjice ne bi mogao tolerisati, mada smo izloženi rizicima čija bi priroda za njih bila bukvalno nepojmljiva, iako je i nama teško da je shvatimo. Budući da međuzavisnost širom sveta razotkriva sve na način bez presedana, dominantni globalni rizici predstavljaju veliki izazov čovečanstva. Razmislite o klimatskim promenama, opasnostima od nuklearne energije i širenja nuklearnog oružja, terorističkim pretnjama (koje se kvalitativno razlikuju od opasnosti konvencionalnog ratovanja), kolateralnim efektima političke nestabilnosti, ekonomskim posledicama finansijskih kriza, epidemijama (od koje opasnost raste s većom mobilnošću i razvojem slobodne trgovine) i iznenadnim panikama, koje podgrevaju mediji, kao što je to bila nedavna afera sa zaraznim krastavcima u Evropi.
Svi ovi fenomeni čine tamnu stranu globalizovanog sveta – zagađenje, zarazu, nestabilnost, međusobnu povezanost, pometnju, zajedničku krhkost, univerzalne efekte i preteranu izloženost. U tom kontekstu možda bi se moglo govoriti o „epidemijskom karakteru“ našeg savremenog sveta.
Međusobna zavisnost je u stvari obostrana zavisnost – zajednička izloženost opasnostima. Ništa nije potpuno izolovano, a „spoljni poslovi“ više ne postoje – sve je postalo nacionalno, čak lično. Problemi drugih ljudi sada su naši problemi i više ne možemo da ih ravnodušno posmatramo ili da se nadamo da ćemo iz njih izvući neku ličnu dobit.
To je kontekst naše aktuelne neobične ranjivosti. Ono što nas je nekada štitilo (daljina, intervenisanje vlade, sposobnost prognoziranja, klasične metode odbrane) izgubilo je snagu i sada pruža malu ili nikakvu zaštitu. Možda nismo uzeli u obzir sve geopolitičke posledice koje proizlaze iz ove nove logike uzajamne zavisnosti. U jednom takvom kompleksnom svetu čak ni najjači nisu dovoljno zaštićeni. Logika hegemonije zapravo se sudara sa aktuelnim fenomenima fragmentacije i autonomizacije – razmislite o Pakistanu, na primer, ili o Italiji – što stvara neravnoteže i asimetrije koje nisu uvek poželjne za moćne. Slabi, kada je izvesno da ne mogu da pobede, mogu da povrede najjače i čak da ih učine gubitnicima. Suprotno viševekovnom vestfalijanskom poretku nacionalnih država u kojima je određeni uticaj svake države predstavljao odlučujući faktor, u svetu međusobne zavisnosti bezbednost, ekonomska stabilnost, zdravlje i okruženje najjačih stalno je talac najslabijih. Svi su izloženi posledicama haosa i pometnje na periferiji. Ova stanja preterane izloženosti najvećim delom su bez presedana, što pobuđuje brojna pitanja na koja još uvek nemamo tačne odgovore. Kakva bi zaštita bila prikladna u jednom takvom svetu?
Nije čudo što „zarazna“ globalizacija koja povećava intenzitet ranjivosti neizbežno pokreće preventivne i odbrambene strategije koje nisu uvek proporcionalne i razumne. Ksenofobija i šovinizam koji neke odbrambene strategije mogu da pobude možda mogu na kraju da načine više štete nego što je to slučaj s pretnjama od kojih treba da nas štite.
Iz tog razloga, u ovoj eri globalnog zagrevanja, „pametnih bombi“, sajber-ratovanja i širom sveta rasprostranjenih epidemija, naša društva moraju biti zaštićena kompleksnijim i lukavijim strategijama. Ne možemo da nastavimo da sledimo strategije kojima se zapostavlja naša zajednička izloženost globalnim rizicima i otud okruženju obostrane zavisnosti.
Moramo da naučimo novu „gramatiku moći“ u svetu koji više čini zajedničko dobro ili zajedničko zlo nego lični ili nacionalni interesi. Oni, naravno, nisu nestali, ali se ispostavlja da su neodbranjivi van okvira kojim se može uhvatiti u koštac sa zajedničkim pretnjama i prilikama.
Iako je stara igra moći zahtevala zaštitu sopstvenih interesa bez zabrinutosti za tuđe, preterana izloženost forsira reciprocitet rizika, razvoj kooperativnih metoda i podelu informacija i strategija. Pravo efikasno globalno rukovodstvo predstavlja strateški horizont kojem čovečanstvo današnjice mora svom snagom da teži.
Zvuči teško i tako će i biti. Ali to nema nikakve veze s pesimizmom. Izazov dominantnih globalnih rizika nije ništa manje od sprečavanja „okončanja istorije“ – ne kao mirne kulminacije globalne pobede liberalne demokratije, već kao najgoreg kolektivnog neuspeha koji možemo da zamislimo.