Izvor: NSPM

Pre sedamnaest meseci, STRATFOR je zapisao da je budućnost Evrope vezana za procese odlučivanja u Nemačkoj. Kroz ceo period posle II Svetskog rata, ostale evropske zemlje su tretirale Nemačku kao valov za sopstvenu ishranu, crpeći iz nje (uglavnom finansijske) izvore za namirivanje težih problema sopstvenih sistema. Sve do poslednje decenije, većina Evropljana, pa čak i mnogi Nemci, su smatrali da je klanica koja je nastala u II Svetskom ratu, za to pružala potpuno opravdano pravo. Nemci su disciplinovano sledili naloge drugih – a naročito Francuza i, samo da potpomognu evropsku solidarnost, potpisivali ček za čekom.

Međutim, završetkom Hladnog rata i ponovnim ujedinjenjem Nemačke, Nemci su ponovo postali samosvesni (stand up for themselves once again). Može sadašnja finansijska kriza Evrope da bude komplikovana koliko vam je volja, ali – ako se izuzmu sve priče o državnim obveznicama, bankrotima i trgovini nepouzdanim kreditima, suština ostaje u ovim trima tačkama:

Evropa ne može da funkcioniše kao jedinstvena tvorevina – osim u slučaju postojanja nekog ko je kontroliše.
Danas, Nemačka je jedina zemlja sa dovoljno velikom ekonomijom i stanovništvom, koja je u stanju da to čini.
Cena te kontrole je ogromna, stalna finansijska pomoć slabijim članovima EU.

Ono što se odigravalo od onda kada je STRATFOR objavio “Na Nemačkoj je da izabere [prvi deo]“, bila je debata o pitanju koliko je EU bitna po interese Nemačke, i koliko su Nemci voljni da plate da održe njenu celinu. Nemci su svojim odobrenjem onog novog mehanizma za spasavanje od 22. jula – u okviru koga su Grci odmah dobili 109 milijardi evra – pokazali koji im izbor odgovara na to pitanje, i tom njihovom odlukom Evropa ulazi u jednu novu eru.

Temelji EU su udareni tokom ranih godina posle II Svetskog rata, ali najbitniji događaj se odigrao 1992. godine, potpisivanjem Mastrihtskog Ugovora. U tom ugovoru, članovi EU su se obavezali na zajedničku valutu i monetarni sistem, ali su ljubomorno zadržali nacionalne kontrole poreske politike, finansija i bankarstva. Bili su voljni da dele kapital – ali ne i banke, ne i poresku politiku. Takođe bi imali zajedničku valutu, ali ne bi imali nijedan od [zajedničkih] političkih mehanizama koji su neophodni za vođenje ekonomije. Jedna od neizbežnih posledica toga je bila da su kako vlade, tako i investitori pretpostavljali da će podrška Nemačke toj novoj zajedničkoj valuti biti bezuslovna i potpuna, i da će Nemačka podržati svaku vladu [članice EU] koja u potpunosti učestvuje u implementaciji “Mastrihta“. Rezultat toga je bio da je kapacitet slabijih članova Evrozone da pozajmljuju bio drastično povećan. U Grčkoj, na primer, tokom samo jedne decenije, razlika kamata na državne obveznice Grčke u poređenju sa Nemačkom je opala sa razlike od 18 procentnih poena, na razliku od manje od 1 procentnog poena. Konkretan primer: onome ko je u Grčkoj uzeo hipotekarni kredit u iznosu od 200.000 američkih dolara, mesečna otplata kamate se smanjila za 2.500 američkih dolara.

Suočeni sa nikada viđenom niskom cenom kapitala, oni delovi Evrope koji vekovima – a u nekim slučajevima ni milenijumima, nisu bili ekonomski dinamični, odjednom su živnuli: Irska, Grčka, Iberijsko poluostrvo i Južna Italija – sve su one doživele najjači rast, kakav generacijama nisu imale. Ali – one nisu pozajmljivale novac koji je lokalno stvaran; nisu čak ni pozajmljivale u skladu sa sopstvenim ekonomskim, dohodovnim, potencijalom. Takvo pozajmljivanje nije bilo samo pitanje [nacionalnih] vlada. Lokalne banke, koje su [ranije] normalno bile suočavane sa visokim cenama koštanja kapitala, sada su dobile pristup kapitalu kao i da im je sopstvena centrala bila u Frankfurtu i da su im mušterije sve sami Nemci. Jeftini krediti su preplavile sve uglove Evrozone. To je bilo kao ono ludilo [američkih] nepouzdanih hipoteka – ali na multinacionalnom nivou, i to slavlje nije moglo biti dugog veka . Svetska finansijska kriza iz 2008. godine je prinudila na preračunavanja širom sveta, pa je taj proces u tradicionalno siromašnijim delovima Evrope na videlo dana izneo „Mastrihtske“ kratke spojeve.

Međunarodni investitori su se od tada „prihvatili“ tog problema. Čim su shvatili da nema direktne povezanosti između nemačke vlade i dugova Grčke, počeli su ponovo, u skladu sa njenim sposobnostima, da gledaju na Grčku kao na [samo] Grčku. Kamate na dugove Grčke su počele ponovo da se dižu, i na svom vrhuncu su prevazišle čak i 16%. Da se sada vratimo na onaj prethodni primer grčkog hipotekarnog dužnika: da bi produžio svoju hipoteku, “grčka kuća“ ga je sada počela mesečno koštati 2.000 američkih dolara više nego da sada – što je uporedivo sa periodom iz sredine 2000-ih godina. Bankrot ne samo da je pretio, nego je morao nastupiti svakog trenutka.

Lako je videti zašto Nemci nisu jednostavno ponovo potpisali ček. Da su to učinili za Grčku (i ostale), to bi samo značilo slanje još više para u onaj isti sistem koji je i prouzrokovao samu krizu. Ipak, uprkos tome, Nemci nisu mogli da jednostavno puste Grke da propadnu. Uprkos svojim nedostacima, ovaj sistem koji trenutno vlada u Evropi, poklonio je Nemačkoj ekonomsku moć globalnog nivoa – a nije koštao života nijednog Nemca. S obzirom na užase II Svetskog rata, to se nije moglo tek tako lakomisleno odbaciti. Nijedna zemlja Evrope nije imala toliko koristi od evrozone, kao što je to imala Nemačka. Za nemačku elitu, evrozona je predstavljala lak način da se postigne da Nemačka postane od važnosti na globalnom nivou, i to bez potrebe da se ponovo započne njeno vojno oživljavanje, što bi izazvalo paniku širom Evrope i u ranijem SSSR-u. Ujedno – to je učinilo i da se Nemci obogate.

Ali, prosečni nemački glasač to nije uviđao (not obvious to the average German voter). Sa njegove tačke gledišta, Nemačka je već trostruko platila cenu Evrope: prvo – time što je tokom cele istorije EU plaćala troškove njenih institucija, drugo – time što je sama platila cenu ponovnog ujedinjenja Nemačke, i treće – time što je prihvatila nepovoljni kurs razmene nemačke marke u evro, dok su se druge članice EU pri tom okoristile. Kako bi nekako kompenzovala te svoje žrtve, Nemačka je bila prinuđena da delimično ukine i smanji neka socijalna davanja u okviru svoje omiljene “socijalne države“, dok su Grci (i ostali) iskoristili priliku dobijanja nemačkih kredita da svoja socijalna davanja povećaju.

Pred Nemačkom je stajao nimalo prijatan izbor: Ili će dozvoliti da struktura prethodnih dveju generacija propadne i da otpiše mogućnost da Evropa [EU] postane velika sila, ili da spasava evrozonu prihvatajući po dva triliona evra državnih dugova koje su svake godine činile vlade država evrozone.

Opterećeni takvim teškim odlučivanjem, Nemci su prvobitni problem Grčke početkom 2010. rešavali oklevajući (Germans dealt with the immediate Greek problem of early 2010 by dithering). Čak je i fond za pomoć, poznat pod imenom European Financial Security Facility (EFSF), bio u najboljem slučaju samo jedan privremeni flaster na ranu. Nemačko rukovodstvo je moralo da vrši razne procene i planove (balance messages and plans) dok je odlučivao o tome šta stvarno želi. Želeli su da ubede ostale države evrozone da Berlin još uvek vodi brigu [o svemu], da umire strahove investitora, kao i da zadovoljavaju veliko i ljutito biračko telo u sopstvenoj zemlji koje je bilo protivnik akcija spasavanja. Uz toliko raznovrsnih publika kojima se treba obraćati istovremeno – nije nimalo bilo iznenađujuće da je Berlin izabrao suboptimalno rešenje tokom cele te krize.

To suboptimalno rešenje je bio EFSF – mehanizam spasavanja dužnika čije su državne obveznice uživale državne garancije zdravih država evrozone, posebno Nemačke. Zahvaljujući tim garancijama, EFSF je bio u stanju da prikupi sredstva na svetskom tržištu obveznica (EFSF was able to raise funds on the bond market) i da onda taj kapital – uz trampu za njihove [sopstvene] programe štednje, prebaci državama u nuždi. Za razliku od ranijih institucija EU (na koje Nemci imaju jak uticaj), novi EFSF je pod komandom Nemaca. Taj mehanizam nije deo raznih EU ugovora – umesto toga, on je, ustvari, privatna banka čiji je direktor Nemac. Prethodni EFSF jeste delovao kao flaster, ali se na kraju pokazao kao nedovoljan. Sve što je postigao, bila je kupovina nešto vremena – dok se investitori ne saberu i ne shvate da čak i uz taj mehanizam spasavanja, zemlje koje su u nuždi nikada neće biti u stanju da se izvuku iz svojih ogromnih dugova. Ove države su se tokom prve decenije evra do te mere prežderale jeftinim kreditima, da čak ni 273 milijardi evra u fondu za spasavanje nije bilo dovoljno. Ta tema je tokom poslednjih nedelja u Grčkoj dospela do tačke ključanja. Suočeni sa uzaludnošću sledećeg rešenja koje bi samo zapušilo novu rupu, Nemci su najzad doneli tešku odluku.

Rezultat je bio: novi model EFSF –a. Po tom novom sistemu, države u nevolji mogu sada – jedino uz dozvolu Nemačke – da dobiju pristup potrebnom kapitalu iz tog fonda, a da nemaju potrebu da se stalno obraćaju Savetu ministara EU. Rok otplate svim tim EFSF dugovima je produžen od 7,5 godina čak do 40 godina, dok je cena njihovog koštanja srezana do onog nivoa uz koji sam EFSF može da ga pribavi na međunarodnom tržištu obveznica (sada je to 3.5%, što je daleko niže od nivoa koje to tržište zahteva od slabijih, pa čak ni od nekih ne naročito slabih država). Sva već postojeće dugovanja, uključujući tu i postojeće EFSF programe, mogu se reprogramirati po novim pravilima. EFSF- u se daje mogućnost da na međunarodnom tržištu obveznica kupuje državne dugove zemalja za koje se ne mogu naći druge mušterije, pa čak i da preventivno deluje u slučaju ako prete neke sledeće krize, i to bez potrebe da prethodno dođe do sporazuma o nekom sledećem programu spasavanja. Taj [novi] EFSF može čak i da daje kredite državama koje žele da izvrše unutrašnja spasavanja svojih bankarskih sistema. To je jedan ogroman program konsolidacije dugova kako za privatni, tako i za javni sektor. Kako bi dobile novac, države u nevolji treba samo da urade sve ono što zahteva Nemačka – koja upravlja tim fondom. Odlučivanje se vrši unutar tog fonda – a ne na nivou institucija EU.

U praktičnom smislu, ove promene će izazvati nastanak dveju stvari: Prvo – u suštini se uklanja bilo koji potencijalni maksimum iznosa novca koji .je EFSF u stanju da pribavi, eliminišući na taj način brige o tome da li je fond dovoljno napunjen Tehnički posmatrano, taj fond još uvek operiše sa plafonom od 440 milijardi evra – ali, sada kad su se Nemci tome u potpunosti posvetili, ta cifra je samo jedna tehnička pojedinost (do sada je samo oklevanje Nemačke uzrokovalo da granica finansiranja EFSF-a bude toliko “niska“).

Drugo – sve neotplaćene obveznice država u nuždi, biće refinansirane uz niže kamatne stope i uz produžene rokove otplate, tako da neće preostati još mnogo “grčkih“, ni “portugalskih“ obveznica [na tržištu]. Pod upravom EFSF-a, svi ti dugovi će, u suštini, postati nove “evroobveznice“, nova vrsta obveznica u Evropi, na koje će slabe države moći da se potpuno oslone – a koje u potpunosti kontroliše Nemačka. Finansijska egzistencija država koje pate od finansijskih problema će sada biti upakovana u strukture EFSF-a. Prihvatanje pomoći od EFSF-a će značiti da se prihvata da se finansijska autonomija države-dužnika predaje u ruke nemačkih komandanata EFSF-a. Za sada, to znači da se prihvataju programi stroge štednje shodno nemačkim planovima, ali ne postoje nikakva ograničenja Nemcima da svoje uslove ograniče jedino na one čisto finansijsko/poreske prirode….

U praktičnom smislu, sada se otvorilo novo poglavlje u istoriji EU. Bez obzira na prethodne namere, Nemačka je baš sada doživela važne događaje u svojim mogućnostima da utiče na ostale članice EU – naročito na one koje imaju finansijske neprilike. Nemačka sada može lako da uzurpira ogromne proporcije [tuđih] nacionalnih suvereniteta. Umesto da [kao što je prvobitno bilo planirano – prim.prev.] ograničava geopolitički potencijal Nemačke, EU ga sada ojačava; Nemačka je sada na pragu da ponovo postane Velika sila. To ne mora baš značiti da neposredno sledi ponovno rađanje Vermahta, ali ipak ponovna pojave Nemačke [na pozornici] nagoni na radikalno preosmišljavanje arhitektura Evrope i Evroazije.

Svaka država će na ovaj novi svet drugačije reagovati. Francuzi su – kako uzbuđeni, tako i užasnuti time što su Nemci najzad prihvatili da daju sredstva neophodna da EU funkcioniše, a užasnuti su time što je Berlin najzad pronašao način da to učini tako da očuva kontrolu Nemačke nad tim sredstvima. Francuzi shvataju da gube– i to ubrzano, kontrolu nad Evropom. Francuska je projektovala EU sa eksplicitnim ciljem da obuzdava moć Nemačke, tako da [Francuskoj] nikada više ne bude naneta šteta, a da to obuzdavanje daje potencijal za podizanje Francuske na vrhove. Sada je, pak, postao moguć scenario noćne more Francuske: neograničena moć Nemačke.

Britanci se osećaju izuzetno zamišljeni. Oni su oduvek bili autsajderi u EU, a pridružuili su se prevashodno zato da bi mogli povremeno da joj podmeću nogu. Sada, sa Nemačkom koja vrši finansijsku kontrolu izvan i nezavisno od struktura EU, ono [do sada] toliko važno pravo veta V. Britanije u EU, postaje uglavnom beskorisno. Baš kao što je Nemcima potrebna unutrašnja nacionalna debata o njihovoj ulozi u svetu, Britancima je potrebna nacionalna debata o njihovoj ulozi u Evropi. Onakve Evrope koja je bila kavez za Nemačku – više nema, a to znači da je Ujedinjeno kraljevstvo sada član jedne drugačije organizacije, što može, ali i ne mora da bude svrsishodno.

Rusi se osećaju oportunistički. Oduvek su bili nepoverljivi prema EU, jer je ona – kao i NATO – formirana kao organizacija bar delom zato da se Rusiji ne daje pristupa. Poslednjih godina, EU je poveravala svoju spoljnu politiku svakoj članici koja se osećala pogođena nekom temom po konkretnom pitanju. U mnogim slučajevima – to su bivale države, nekadašnji sateliti SSSR-a u Centralnoj Evropi, a sve one su imale svoje teme koje su smatrale bolnim. Sa Nemačkom, koja se uzdigla na položaj vođstva, Rusi sada imaju posla samo sa jednom državom koja donosi odluke. Uz nemačku potrebu za prirodnim gasom, i ogromnim kapacitetom Rusije za njegov izvoz, partnerstvo Nemačka-Rusija sada cveta. Nije da Rusi nisu zabrinuti oko mogućnosti velike moći Nemačke – njihove uspomene na Veliki otadžbinski rat su još uvek sveže i bolne – ali, sada je među tim dvema silama jedan pojas od 12 država. Možda bilateralni odnosi Rusije sa Nemačkom i nisu savršeni, ali potrebno je da se ispiše još neko novo poglavlje istorije pre no što Nemci i Rusi treba da se ozbiljno uzajamno zabrinu.

Onih 12 država su uklještene između Nemačke u usponu i Rusije koja konsoliduje svoju moć (rising German and consolidating Russian power). Praktično posmatrano, Belorusija, Ukrajina i Moldavija su već reintegrisane u sferu Rusije. Estonija, Litvanija, Letonija, Poljska, Češka republika, Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska su se našle pod jačajućim uticajem Nemačke, ali se upinju da zadrže svoju nezavisnost. Makoliko njih devet gajilo nepoverenje prema Rusima i Nemcima, danas nemaju neke alternative.

Tim „“intermarium“[1] državama, kao i Francuskoj, očigledno rešenje bi bilo da se stave pod spozorstvo SAD. Ali, Amerikancima je pažnja sada na drugim stranama i razmišljaju o svom novom periodu izolacionizma. To prisiljava ono devetoro da uzmu u obzir i neke druge, po njih manje privlačne opcije. One bi uključivale – između ostalog, da se razmisli o nekom lokalnom “intermarium“ savezu, koji bi u najboljem slučaju mogao da izabere bilo Nemačku ili Rusiju i da [sa jednom od njih] pregovara o daljim uslovima za sebe. Francuskoj se taj njen scenario iz noćne more tek pomalja na horizontu – ali za onih devet država koje su još samo pre 22 godine stenjale pod sovjetskim knutom – to stoji direktno i u centru pred njima.

Piter Zejhan, Marko Papić

[1] Prim. prev.: Posle Prvog svetskog rata, maršal Jozef Pilsudski, diktator obnovljene Poljske, lansirao je plan za federaciju država između Baltičkog, Crnog i Jadranskog mora (Międzymorze = Međumorje = Intermarium), pod rukovodstvom nikog drugog do Poljske(?!), u koju bi ušle, pored nje, baltičke države, Finska, Belorusija, Ukrajina, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija i Čehoslovačka. Taj plan je bio deo njegove geopolitičke fiks-ideje, “Prometeizma“ čiji je konačni ideal bio rasparčavanje i uništenje Rusije. Njemu su se protivile čak i neke zapadne sile (sa izuzetkom, kog drugog – nego Francuske, koja ga je podržala). Od svega, naravno, nije ostalo ništa, osim onog naziva “intermarium“, koji se ovde koristi, i – naravno – podsvesne, večite i duboke mržnje Poljske i Francuske prema Rusiji.