Izvor: Politika

Vesti o aktuelnoj američkoj krizi, jednoj od najozbiljnijih u poslednjih pola veka, veoma teško uspevaju da se probiju u ovdašnje lokalne elektronske i štampane medije. Osim za nedeljne „tok” emisije, nacionalni elektronski mediji ovoj temi u proseku posvete dva do tri minuta. Jednostavno, stiče se utisak da je većina građana Amerike nezainteresovana za sadašnju krizu. Ovakvo stanje me podseća na reči one stare pesme: „Biće skoro propast sveta, nek propada nije šteta”.

U suštini, stvarnost je mnogo složenija i ozbiljnija. Većina Amerikanaca je izgubila poverenje u svoju političku elitu i ne očekuje da ta elita ima kapacitet da izvuče državu iz dubokog gliba u kojem se trenutno nalazi. Najnovije ankete pokazuju da bi glasači u velikom broju glasali protiv dve trećine sadašnjih članova Kongresa, a da bi se polovina od ostale trećine našla na ivici izbornog poraza. Brojke koje se odnose na predsednika Obamu nisu ništa bolje – nivo podrške za njega je opao na 44 odsto glasača. Glavni uzroci ovakvog nezadovoljstva i nepoverenja su duboke političke podele i svađe u celom društvu i u američkom političkom životu. Uz to, veliko razočaranje, posle velikih nada i očekivanja koje su pratile izbor Baraka Obame, pretvorilo se u cinizam i pesimizam.

Amerikanci su uvereni da su svi političari isti i da obe stranke i njihovi čelnici nemaju sposobnost, kompetentnost i političku volju da se izbore sa ekonomskim, društvenim i političkim problemima koje prete ovoj zemlji. U pozadini ovakvih uverenja među običnim ljudima je percepcija korupcije i neodgovornosti cele političke elite. Jednostavno se gubi nada da će u Americi stvari skoro krenuti nabolje.

I ranije su zabeleženi ovakvi trenuci nacionalnih podela, neizvesnosti, dezorijentacija, nepoverenja i krize – od građanskog rata u 19. veku do velike depresije, hladnog rata, poraza u Vijetnamu, pa do katastrofalnih ratova u Avganistanu, Iraku, a sada i u Libiji. Amerika je ulazila u periode kriza, ali Amerikanci su uvek bili uvereni ne samo da će država da se iz toga izvuče nego i da će da postane jača. Sada ne samo da se pojačava strah da država neće uskoro da izađe iz krize, nego se među većinom građana Amerike gradi osećaj da ova zemljanikada više neće povratiti ekonomsku i političku moći potencijal koji je imala pre ovih najnovijih izazova.

Ovaj zaključak da Amerika više nikada neće da bude ona neprikosnovena sila kakva je bila u većem delu svoje moderne istorije teško pada Amerikancima, a najteže je prihvata politička elita, koja se i dalje drži stare retorike da je Amerika jedina supersila i najbolja u svemu. Umesto rešenja, ova istrošena i sve više izgubljena elita nudi percepciju velike prošlosti kao garant za bolju budućnost.

Zbog svega ovoga nije ni čudo da obične Amerikance previše ne zanima sadašnji ćorsokak u pregovorima između demokrata i republikanaca, kao i između predsednika Obame i republikanskog rukovodstva u Kongresu. Jednostavno, nije ni bitno da li će oni uspeti da se u poslednjem trenutku dogovore ili ne, svima je jasno da će posledice njihove neodgovornosti i nesposobnosti biti teške. Veći je problem što beznađe raste i postaje najprepoznatljivija karakteristika sadašnjeg političkog života u ovoj državi, što otvora politički prostor za još veću ksenofobiju, strah i ekstremizme raznih vrsta. U tim okolnostima radikalne i visoko motivisane političke manjine određuju kurs i tempo političkih promena i dešavanja. U suštini, ovo postaje novo lice zapadne demokratije – od Amerike do Evrope, i garantuje da će ceo svet da dospe u produženi period nestabilnosti, sukoba i neizvesnosti.