Izvor: Hindustan Times | Standard

Amerika se danas suočava sa svetom koji se ubrzano menja, i mnogi segmenti tog mozaika za nju su nedostižni. Eksperti za spoljnu politiku to označavaju kao „višepolarni“ svet, koji znači radikalno udaljavanje od dvopolarnog sveta, koji je postojao u godinama hladnog rata. Tada je postojala obična simetrična borba između američke alijanse i sovjetskog bloka. I Amerika je znala kako da barata svetom intriga, sile, moći i neprikrivenih vojnih akcija. Danas se ta crno-bela građevina urušila: nema više loših momaka kao što nema ni Sovjetsdkog Saveza.

Današnje jednačine su mnogo složenije, a i dalje se nastavljaju razvijati. Najznačajnija jednačina je ona koja se postavlja između Amerike i Kine. „Naša buduća istorija više će zavisiti od naše pozicije na Tihom okeanu, licem prema Kini, nego od naše pozicije na Atlantiku, licem prema Evropi“, izjavio je skoro pre jednog veka Teodor Ruzvelt. Sa izvesnim zakašnjenjem to predskazanje postalo je realnost. Britanski istoričar Nil Ferguson to naziva Kimerikom, novom „državom“ nastalom posle hladnog rata. „Izvesno vreme to se činilo brakom sklopljenim na nebesima“, napisao je Ferguson u knjizi „Uzlet novca“. „Istočni kimerikanci su štedeli, a zapadni kimerikanci trošili“. Kina je nezadrživo rasla, a Amerikanci su se gojili hraneći se niskim kamatnim stopama i minimalnom inflacijom“.

VIŠEPARTNERSKI I VIŠEPOLARNI SVET

Amerika je često koristila Kinu u ulozi dobrog policajca u Severnoj Koreji. Pošto Kina snabdeva Pjongjang skoro ukupnim isporukama nafte, imala je izvesnu mogućnost da ubeđuje Kim Džong Ila. Amerika je često tražila da joj se pruže slične usluge, i Kina je to činila: 2003. godine Peking je čak na nekoliko dana obustavio isporuke goriva Severnoj Koreji.

Državni sekretar Hilari Klinton želi da u odnosima sa Kinom iskoristi „umnu silu“ – smešu vojne moći, ekonomskog i kulturnog uticaja, zatim tradicionalnih strategija tvrde i meke sile. Ona smatra da bi 21. vek trebalo da bude vek „višepartnerskog“, a ne „višepolarnog“ sveta. Drugi savetnici u administraciji Baraka Obame bi želeli da ranije korišćeni prilaz „sarađivati i osigurati se“ zamene prilazom koji „maksimizira mogućnosti, ali takođe i upravlja rizicima“. Moderna fraza kod svih je „strateško ubeđenje“. Kakve god fraze upotrebljavane da bi se ukrasila ta strategija, ona je u suštini savremena varijanta prakse „štapa i šargarepe“

Na opšte zadovoljstvo, danas se odnosi između Kine i Amerike razvijaju asimetrično. Kina je 2009. godine izvezla u Ameriku robe u vrednosti od 350 milijardi dolara i pozajmila joj još 800 milijardi dolara kupivši državne obligacije SAD. I isto kao što je Kini potrebno američko tržište, tako su SAD potrebni kineski krediti. Čak i najmanji poremećaj te ravnoteže može lišiti posla milione kineskih radnika i povećati kamatne stope u Americi. Ekonomista Lorens Somers je to nazvao „balansom finansijskog straha“. Ali se Amerikanci mogu tešiti svojom bezuslovnom vojnom supremacijom nad Kinom. Ekonomska moć dve zemlje može se postepeno naći u istoj tački, ali ne i vojna, koja je u korist Amerike.

Kina je zemlja teška za razumevanje, a to brine mnoge Amerikance. Veoma malo se zna o kineskom sistemu hitnog obaveštavanja ili o tome koliko brzo Kina može na svoje podmornice da instalira nuklearne rakete, sposobne da dosegnu Ameriku. Pentagon nije mogao da ubedi Kineze da pošalje šefa strateških nuklearnih snaga u Vašington i ni jedan američki činovnik nije uspeo da uđe u štab oružanih snaga Kine. Složena vojna mašinerija, koju su Kinezi prikazali na paradi u čast 60-godišnjice revolucije, zabrinula je zapadni svet. Bilo je to u neku ruku podsećanje na stari Sovjetski Savez, koji je bio ekonomski slaba država, koja je pokušavala da održava neproporcionalno veliku armiju, ali je vremenom ostala bez nje. Međutim, to nije i istorija Kine, kojoj je prioritet da stvori snažnu ekonomiju.

SCENARIO ZA BUDUĆNOST

Američka strategija strepi od dana kada će Kina biti prinuđena da „preuzme na sebe celokupnu odgovornost i stvori međunarodne organizacije koje fundamentalno protivreče interesima SAD, što veoma može da iskomplikuje budućnost SAD“. Oni razmišljaju o tome šta će se dogoditi kada ekonomija Kine pretekne ekonomiju Amerike? Kada se izjednači njihova vojna moć, hoće li Kina ostati dobar momak? Hoće li se promeniti njene ambicije pošto ona pošalje čoveka na Mesec, a to je plan za 2020. godinu i hoće li opremiti nuklearnim raketama podmornice koje plove po Tihom okeanu? Neće li vekovna istorija ponižavanja i patnji Kine od zapadnih država iznedriti prvobitnu želju za osvetom i dominacijom? Hoće li Kina biti spremna da i dalje igra svoju ulogu druge violine za Ameriku ili će stvoriti sopstvene sfere uticaja, jednake onima koje imaju SAD?