Izvor: Sputnjik

Posle 25 godina od Mastrihtskog sporazuma, kojim je EEZ prerasla u EU, iz Nemačke stižu glasovi da Unija danas liči na Jugoslaviju uoči raspada, dok je u Srbiji, zemlji večitom kandidatu, podrška evrointegracijama i dalje nerealno visoka.

Dok Evropa „proslavlja“ četvrt veka od potpisivanja Mastrihtskog ugovora, koji je Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) pretvorio u Evropsku uniju u strahu, zebnji i stanju poluraspada, u Srbiji, zemlji-kandidatu za ulazak u EU, podrška evrointegracijama je i dalje vrlo visoka i iznosi 47 odsto, sudeći prema istraživanju Kancelarije za evropske integracije.

Sudeći prema istraživanju, Srbi su i dalje zagledani u „svetlu evropsku budućnost“, a u samoj Uniji, konkretno u najjačoj državi EU – Nemačkoj, slute da se bliži fajront, pa je tako „Dojče vele“ objavio da EU danas, 25 godina posle Mastrihta, izgleda kao Jugoslavija uoči raspada.

Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative kaže za Sputnjik da ključne odluke Mastrihtskog ugovora nisu uopšte, ili u dobroj meri, ispoštovane. Prema njegovim rečima, četiri stuba na kojima je „Mastriht“ trebalo da se gradi — monetarna unija, definisanje zajedničke spoljne i odbrambene politike, kao i saradnja u sektoru unutrašnjih poslova, nisu do kraja izgrađena.

„Što se tiče monetarne unije, ona je zaživela u delu EU, ali se u praksi pokazalo da bogati postaju još bogatiji, a siromašni postaju sve zaduženiji. Ta kriza je eskalirala u Grčkoj, delimično i u Španiji, Portugaliji i Irskoj, a njena eskalacija se već neko vreme sprema i u Italiji i Francuskoj i ispostavlja se da od svega toga najviše profitira Nemačka“, podseća Proroković.

Kad je reč o zajedničkoj spoljnoj politici, videlo se i na bliskoistočnim i istočnoevropskim pitanjima, čak i u politici proširenja EU, da članice nisu saglasne, a tako je i na polju zajedničke bezbednosti „na šta nas je upozorila migrantska kriza“.

„Od ova četiri elementa možda je najviše urađeno na unutrašnjim poslovima, ali su procedure sporo i slabo razvijane, pa smo posle poslednjih terorističkih akata videli da teroristi mogu slobodno da se šetaju između Brisela i Pariza i da belgijska i francuska policija vrlo slabo sarađuju“, istakao je Proroković.

Sagovornik Sputnjika podseća da je prvi koji je upozorio da EU može doživeti sudbinu SFRJ bio Jože Mencinger, ugledni jugoslovenski, a kasnije slovenački ekonomista, koji je upozorio da je političkim problemima u Jugoslaviji početkom osamdesetih prethodila duboka i velika ekonomska kriza i onda su na površinu isplivale sve te istorijske napetosti i nesuglasice koje su postojale među jugoslovenskim narodima.

„Ekonomska kriza, koja je počela u EU pre nekoliko godina, dovela je do obnavljanja nekih istorijskih tenzija između evropskih naroda i država i vrlo je problematično predviđati u kom smeru će ona ići. Evropska unije 2017. nije ista kao 2008, a kamoli 1992. godine i ja ne vidim nijedan tračak optimizma u Briselu, niti bilo kakve ozbiljne poruke da se ovako dalje može nastaviti“, dodaje on.

„Paralele ondašnje SFRJ i današnje EU postoje i da su sve te kritike kojih je bilo u poslednjih desetak godina slušane u Briselu, možda bi sudbina EU bila drugačija. Ali evrobirokratija se sve ovo vreme pravila kao da ti problemi ne postoje, i zato je EU danas tu gde jeste“, kaže Proroković.

Kad je reč o Srbiji, zemlji večitom kandidatu na putu evrointegracija posutim trnjem, podatak iz istraživanja Kancelarije za evropske integracije, po kome se za ulazak u EU opredelilo 47 odsto građana, izgleda kao iz priče „što je babi milo — to joj se i snilo“. Urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović kaže za Sputnjik da su rezultati istraživanja Kancelarije „dosta neobični“ i da pokazuju nerealno visok stepen podrške članstvu Srbije u EU.

„Ako bi se o stepenu podrške i moglo razgovarati, meni je veoma sumnjivo onih 29 procenata protivnika. Naravno, od metodologije — načina postavljanja pitanja, pripreme anketara i ispitanika — zavise i odgovori koji ćete dobiti, ali ne samo podaci naših istraživanja, nego i rezultati drugih kolega, svi praktično pokazuju da je odnos za EU i protiv nje negde približno izjednačen, i to već godinu ili dve. Broj protivnika EU je odavno prerastao 40 odsto“, kaže Vukadinović.

On dodaje da rezultati istraživanja Nove srpske političke misli već duže vreme pokazuju ne samo da broj protivnika ulaska Srbije u EU raste, nego i da raste i čvrstina njihovih opredeljenja.

„Za razliku od pristalica, čiji se broj ili smanjuje ili stagnira na oko 44, 45 odsto, nesumnjivo je i da je čvrstina njihovog opredeljenja vrlo blaga, labava ili meka, a protivnici su mnogo čvršći i odlučniji u svojim stavovima. Davno je izbledela privlačnost opredeljenja za EU, pa čak i oni koji se izjasne za ulazak, to čine nevoljno, po principu ’kud svi Turci, tu i mali Mujo‘ ili ’već idemo u tom pravcu, gde sad da se vraćamo i tome slično‘“, zaključio je Vukadinović.

S druge strane, Bojan Klačar iz Cesida kaže da se podaci iz istraživanja koje su radili krajem godine podudaraju sa podacima istraživanja Kancelarije. Podrška evropskom putu Srbije bila je nešto veća u Cesidovom istraživanju koje je rađeno sredinom prošle godine (između 50 i 53 odsto), nego krajem 2016, kad je bila ispod 50 odsto.

Prema istraživanjima Cesida, najveća podrška ulasku u EU bila je 2013, kad je iznosila 66 odsto, što je bilo „povezano sa nekim entuzijazmom posle izbora i dobrim rezultatima koje je Vlada Srbije pravila“, a to je najviše „generisala popularnost Vučića i njegovo zalaganje za evropske integracije“.

„Zanimljivo je da je ta podrška posle dugo vremena pala ispod 50 odsto i da imamo određen broj ljudi koji se prelio u protivnike EU. Ranije je bio trend da se oni koji su za EU, kad nailaze krize, priklanjaju neodlučnim, a sada imamo da se jedan manji broj, od nekoliko procenata, priključio protivnicima evropskih integracija i zbog toga imamo taj pad ispod 50 odsto“, objašnjava Klačar.

I dalje visok procenat građana koji su za EU, Klačar objašnjava njihovom racionalnošću, odnosno činjenicom da građani znaju da se u zapadnim društvima bolje živi nego kod nas. Drugi razlog je to što javno mnjenje u svakoj državi prati i osluškuje šta je to strateški cilj neke vlade, a strateški cilj svih Vlada Srbije posle 2000. godine bile su evropske integracije.