Izvor: RFE

Kada je, sada 88-godišnji, Henri Kisindžer (Henry Kissinger) razgovarao 1970-ih sa kineskim liderom Mao Ce Tungom o otvaranju Pekinga, Amerika je bila na vrhuncu moći. Kisindžer zasigurno nije ni mogao da zamisli da će za manje od pola veka, u trenutku kada Komunistička partija Kine samouvereno slavi 90 godišnjicu postojanja, ponovo doći u Peking i predati palicu globalnog vođstva svojim domaćinima. Otvarajući prošle subote u Pekingu konferenciju o globalizaciji, bivši veliki državnik je uporedio današnju Kinu sa SAD-om 1947. godine, piše Netan Gardels (Nathan Gardels) u “Kriščen sajns monitoru” (The Chrisitan Science Monitor).

Kisindžer je istakao da je nakon Napoleonovih ratova, Velika Britanija stupila na scenu kao najjača svetska sila, zadržavši tu ulogu više od jednog veka. Međutim, britanski ministar inostranih poslova Ernest Bevin je 1947., u trenucima kada je opadala moć Ujedinjenog kraljevstva, osećao se primoranim da svom američkom kolegi kaže: “kao najveći kreditor, SAD moraju da preuzmu vođstvo u oblikovanju novog poretka”. Otuda je Vašington lansirao Maršalov plan u cilju obnove nakon rata. Dolar je postao dominantna valuta, što je sve uticalo na američku premoć u ostatku 20 veka.

Kao najveći svetski kreditor, Kina je danas tamo gde su SAD bile 1947, na vrhu sledećeg svetskog poretka. Kisindžer je kazao svojim domaćinima u Pekingu da, mada će tranzicija od postojećeg ka novom (međunarodnom) sistemu verovatno trajati još 30 godina, uloga Kine će jačati zato što je u njenom interesu da oblikuje globalni sistem tako da se njegovo težište pomeri od sadašnjeg “Severnoatlantskog stuba” ka Pekingu i ostalim ekonomijama u usponu.

Po Kisindžerovom mišljenju, Kina će po ubrzanom tempu biti “regrutovana” u (globalno) vođstvo zbog tekuće paralize na Zapadu.

On je istakao da je Amerika “zaokupljena debatom oko uloge vlade i izvorima vitalnosti u SAD; kolika nam je vlada potrebna i ko treba za to da plati”. Evropa je zahvaćena “finansijskom i konceptualnom krizom, ‘uklještena, odnosno zaglavljena’ između nacionalnog okvira i zamene za njega”.

Kisindžer ukazuje da je “osećaj za saradnju od ključnog značaja, jer ulazimo u novu eru kompleksnosti i tragamo za najvažnijim okvirom. Moramo da se prilagodimo za stupanje na scenu niza novih igrača” na globalnu scenu. Za njega je G-20 “ključni instrument za prilagođavanje” u kome svaka zemlja mora da uklopi svoje nacionalne aspiracije u međunarodni aranžman “kojim se izbegava konkurencija nulte igre u cilju ekonomskog razvoja”.

Menjanje svetskog poretka

Kisindžer je u pravu. U poslednja dva veka, Britanija i nakon toga SAD su bili hegemonističke sile koje su nametnule “globalna javna dobra” bezbednosti, finansijske stabilnosti, glavne rezervne valute i otvorene trgovine.

SAD i ostale razvijene ekonomije okupljene u G-7, sada imaju sve manje mogućnosti da to obezbede. To nisu u stanju ni ekonomije u usponu predvođene Kinom. Zbog toga G-20, koji kombinuje razvijene i ekonomije u usponu, mora kolektivno da obezbedi pomenuta javna dobra. U istinskom multipolarnom svetu, u kome će Kina biti najveća ekonomija do 2050. godine, to će biti uobičajena pojava.

Izazov je da li se može uspostaviti globalno upravljanje bez jedne dominantne sile ili seta interesa koji će određivati trendove?

Na jedan od mogućih puteva ukazao je Zeng Bijan, bivši potrpedsednik Centralne partijske škole i autor doktrine “mirnog uspona”. Kina jedino može da ostvari svoje ciljeve “kvalitativnog poboljšanja života običnih građana” i proširenje srednje klase “u kontekstu međuzavisnosti”, kazao je Zeng.

Stoga, po njegovom mišljenju, Kina mora ode korak dalje od ideje “mirnog rasta” kako bi “proširila i produbila prožimanje interesa sa drugima na globalnom planu. Kada se oni akumuliraju onda će to biti snažna osnova za zajedničke interese”.

Ovi “prožimajući interesi” istovetni su globalnim javnim dobrima u 21 veku. Zeng je posebno pomenuo borbu protiv klimatskih promena i zajedničke inicijative o smanjenju emisije ugljen-dioksida, pre svega sa SAD-om. Tu su i druga pitanja sa kojima G-20 mora da se suoči, kao što je globalna finansijska stabilnost, postepeno uvođenje globalne devizne korpe koju bi činile valute više zemalja, a koja bi zamenila dolar. Treba kreirati i novu upravljačku strukturu Međunarodnog monetarnog fonda tako da reflektuje moć ekonomija u usponu, zatim oživeti ili rekonfigurisati Doha rundu trgovinskih pregovora.

Jedna od oblasti u kojoj Kina, kao najveći kreditor u svetu, može da igra ključnu ulogu, jeste pomoć u stabilizaciji Bliskog istoka i severne Afrike kroz ekonomski razvoj – što je u interesu celog sveta, ne samo zbog energetske bezbednosti. Na kraju krajeva, Kina već igra važnu ulogu u Evropi kupujući obveznice zemalja koje se suočavaju sa najvećim problemima.

U osvit arapskih revolucija, dosta se govori o “Maršalovom planu” za ove zemlje. Na nedavnom samitu G-8 u Dovilu, francuski predsednik Nikolas Sarkozi (Nicolas Sarkozy) izdejstvovao je obećanje najrazvijenih zemalja od 20 milijardi dolara za ovu namenu. To liči na prilično prazno obećanje imajući u vidu da su razvijene zemlje ophrvane ogromnim deficitima i preti im dužnička kriza.

Umesto “Maršalovog plana”, zašto ne bi bio pokrenut “Hu Đintao (predsednik Kine) plan” koji bi sponzorisao G-20, a u koji Kina plasira ponajviše svojih deviznih rezervi, zajedno sa zalivskim zemljama – tako da to bude od koristi za ceo globalni sistem?

Kisindžer sugeriše da, kao što je “Maršalov plan” spojio rastuće američke obaveze i sopstvene interese u oblikovanju svetskog poretka u drugoj polovini 20 veka, možda je sada pravi trenutak da Kina preuzme tu ulogu na sličan način? Amerikanci su bili u pravu što su poslušali Ernesta Bevina. Kinezi bi bili u pravu ako poslušaju Henrija Kisindžera.