Izvor: Fakti

Nema potrebe predstavljati Zbignjeva Bžežinskog. On važi za jednog od najuticajnijih veterana Stejt departmana koji predstavlja pozicije određenih krugova političke elite SAD.

Njegova knjiga „Velika šahovska tabla“ u svoje vreme imala je veliki uspeh.

Dugo i u kontinuitetu on je bio jedan od glavnih apologeta politike obuzdavanja Moskve. Kakva danas treba da bude spoljna politika SAD i koliko su bitnu ulogu u američkoj predizbornoj trci odigrali ruski hakeri – o tome je „zakleti neprijatelj Rusije“ govorio u intervjuu Natanu Gardelsu, glavnom uredniku The World post.

• Vi ste govorili o „političkom buđenju“ – od „arapskog proleća“ do protesta na ukrajinskom Majdanu – kao o novom elementu uticaja na svetsku politiku. Mi, trenutno u zapadnim demokratskim zemljama, posmatramo pobednički korak druge grane tog „buđenja“ – populizma i, izgleda, da to ima direktne veze sa Vladimirom Putinom. Šta to znači?

Smatram da je njihova težnja ka Putinu preterana – uglavnom zahvaljujući novinarima koji slede svoje sopstvene interese. Razume se da Putin oduševljava pojedine lidere ovih pokreta – pre svega zahvaljujući svom autoritativnom pristupu upravljanju; međutim, ne vidim dokaze masovne simpatije prema njemu u nekoj ozbiljnoj zemlji.

Jačanje populističkih pokreta u evropskim demokratskim zemljama – to je rezultat osećaja zbrke i u isto vreme slobode. Evropljani su se oslobodili svoje prošlosti, doba kada je njihov deo sveta bio podeljen kao posledica Hladnog rata, i završili su proces ekonomske integracije, što je donelo sa sobom nove izazove – uključujući tu i migracionu krizu. U glavama ljudi nastala je zbrka, oni ne mogu da se dogovore u kom pravcu dalje da se kreću. Kao rezultat – dobijamo nered sa naznakama histerije gde će obraćanje nasilju kao sredstvu, plašim se, igrati sve veću ulogu. Situacija će se vremenom pogoršati.

Sve navedeno je u značajnoj meri takođe primenjivo u odnosu na tekuće stanje američke demokratije. Kod nas nema razboritih rukovodilaca – kod nas se cene parole i upečatljive izjave, uz to se pojačava sklonost prema domaćem nasilju.

Neke grupe i politički lideri mogu da se pozicioniraju kao proruske, to je istina, i ruske obaveštajne službe dižu prašinu pokušavajući da uzdrmaju jedinstvo Evrope u vezi pitanja antiruskih sankcija. Pritom podržavajući političke snage koje simpatizišu Moskvu. U poređenju sa dubinskom dinamikom koju sam opisao, to su obične sitnice.

• Uzgred, o ruskim obaveštajnim službama koje se mešaju u poslove zapadnih demokratija. CIA i FBI su optužile Rusiju zbog pokušaja mešanja u skorašnje izbore u SAD kako bi se obezbedila pobeda Donalda Trampa. Prema rečima predsednika Obame, u to se direktno umešao i Putin. Da li je Rusija zaista kriva? Da li istina da je Putin umešan u sve to?

Razume se da je ruska obaveštajna služba bila direktno upletena u ove događaje. Putin je takođe bio umešan u to. Ruska obaveštajna služba nije nezavisna organizacija, to je državna služba koja je formirana zbog određenih političkih ciljeva. Putin apsolutno kontroliše državni aparat, u to ne treba sumnjati.

Mešanje je imalo sasvim određeni cilj. Rusi su računali da će na taj način iskomplikovati američki politički život, mada na početku nisu bili sasvim sigurni da će Putin uspeti da utiče na događaje i da će pomoći Trampu da pobedi. Kasnije se situacija promenila, popularnost Trampa je rasla, i to ih je podstaklo da ozbiljno prionu na posao. Oni su postali ambiciozniji i uporniji.

Ja, međutim, nisam ovim imao u vidu da su ruski napori imali odlučujući uticaj na izbore i da su oni doveli do uspeha novoizabranog predsednika Trampa. On je održao pobedu isključivo zbog unutrašnjih, američkih faktora i zahvaljujući svom političkom majstorstvu. Sa druge strane bilo bi pogrešno tvrditi da napori Rusije nikako nisu uticali na rezultate izbora.

• Visoki predstavnik obaveštajne zajednice saopštio mi je prošle nedelje da Rusi i Amerikanci već decenijama pokušavaju da utiču na izbore širom sveta. On je opisao aktuelne događaje formulom „stara taktika, nove metode“, plus usavršene digitalne tehnologije. Da li je to tako? Ili smo suočeni sa nečim sasvim novim?

Nove metode dozvoljavaju da se u ovoj sferi deluje mnogo šire nego ranije. Znači, oni su mnogo efikasniji i dovode do boljeg rezultata nego ranije. To je novi element i, razume se, izaziva duboku zabrinutost.

• Novi predsednik Donald Tramp čitavu nastalu geopolitičku situaciju okačio je mačku o rep kada je podigao slušalicu na poziv predsednika Tajvana, nagovestivši da je on spreman da dovede u sumnju princip „jedne Kine“. U svoje vreme, dok ste još bili na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera, sa Dengom Sjaopinom vodili ste pregovore o priznavanju ove politike. Koje opasnosti vi vidite zbog tako nagle promene kursa?

Kako se meni čini glavna opasnost je u tome što taj korak provocira suprotstavljanje na ključnom za američku spoljnu politiku pravcu, a da pri tom nama ne daje nikakve ozbiljne strateške prednosti. Suprotstavljanje sa Pekingom nije u našem interesu. Mnogo je bolje podstaći Kinu da maksimalno sarađuje sa nama i na taj način naterati i Ruse da slede njihov primer ako ne žele da se nađu u izolaciji. Takva će veza omogućiti SAD da maksimalno prošire svoj uticaj u svetu u okvirima kolektivne saradnje.

Ne mislim da treba osujećivati ovu perspektivu zbog pokaznih gestova nalik na pomenuti poziv jer ne prate nikakve konstruktivne mere. To je jednostavno besmisleno provociranje.

Svet u kojem Amerika i Kina sarađuju – to je svet gde američki uticaj dostiže svoj vrhunac. Ako mi umanjujemo svoje šanse sličnim besmislenim i iritirajućim akcijama, kako možemo da uspemo?

• Neki su uznemireni zbog toga, što će se možda administracija Trampa baciti u zagrljaj Moskve i da uzme kurs na otopljavanje umesto na zahlađivanje. Da li će to ići u korist regionalne stabilnosti – jer će tada nestati impuls koji gura Rusiju i Kinu jednu prema drugoj i podstiče ih da nastupaju kao ujedinjeni antizapadni front?

Ako govorimo o odnosima sa Kinom, Rusija u ovom slučaju nije konkurent Americi – ona jednostavno ne može da ponudi isto koliko i mi. Kinezi odlično shvataju: mi možemo da budemo oslabljeni, iscrpljeni, skrenuti sa kursa, međutim Amerika po većini pokazatelja još uvek ostaje država broj jedan u svetu, mada ju je Kina skoro sustigla. Kinezi jednostavno nemaju izbora. Ako oni istupe protiv Amerike – izgubiće. U njihovom je interesu da uđu u svetski vrh. Isto važi i za Ameriku, ako ona odluči da odgurne Kinu.

Tu nema ničeg komplikovanog. To je samo pitanje priznavanja nekih fundamentalnih strategijskih realija. Ako stalno nadražujemo Kineze i dovodimo ih do tačke ključanja, oni će početi da traže alternative i naći će ih. Ne može da se kaže da bi takva situacija bila komforna, ali ona krije u sebi ozbiljniju pretnju.

• Kod nekih izaziva osećaj nelagode parola Trampa „Amerika na prvom mestu“ kojom on stavi pod sumnju vrednost alijansa, trgovinskih sporazuma i dogovora u vezi klime. Da li će to dovesti do distanciranja SAD od svetskih problema? U Evropi već caruje haos, Rusija je ispala iz redova igrača svetske klase. Da li može da se dogodi da će jedina država sa globalnim dnevnim redom ostati Kina?

Još jednom ću ponoviti: SAD i Kina su vodeće svetske države. Tokom dugih godina od trenutka normalizacije naših odnosa – radili smo zajedno ne zbog vojnih ili osvajačkih ciljeva, već u ime učvršćivanja bezbednosti i stabilnosti neophodnih da bi svako mogao da sledi svoje interese. U savremenom svetu niti Kina niti SAD mogu da budu jedini lider. Izoštriću tezu, mada će se verovatno ova misao nekome učiniti paradoksalnom: ako Amerika pokuša da deluje bez Kine, sama, ona neće moći da se izbori za svoje mesto pod suncem.

Ako budemo to imali na umu, moći ćemo da postepeno počnemo formiranje sveta stabilnijeg od sadašnjeg – veoma nestabilnog i nepredvidivog. Dugoročni interesi Amerike su u produbljivanju naših veza sa Kinom, a ne u tome da ih kidamo u ime taktičke koristi.