Izvor: Fakti

Odmah posle pobede Donalda Trampa na izborima u SAD, glavni urednik najstarijeg uglednog američkog magazina The Atlantic Džefri Goldberg uradio je intervju sa Henrijem Kisindžerom. A pre izbora je s njim razgovarao o tome kako bi sledeći predsednik trebalo da se ponaša sa Rusijom, Kinom, Evropom, Bliskim Istokom.

Bivši američki državni sekretar, koji je tu funkciju obavljao još u vreme Brežnjeva i Niksona, ima već 93 godine. Međutim, još uvek je „u poslu“. Kao politički guru čiji je autoritet neupitan, Kisindžer putuje po različitim zemljama i sastaje se sa svetskim liderima.

Mnogi smatraju da on na taj način izvršava posebne diplomatske „delikatne naloge“. Kisindžer je ne jednom primećen i u Moskvi kod Vladimira Putina, koji je s njim razmenjivao mišljenja o svetskim političkim problemima.

Evo dela intervjua vođenog posle Trampove pobede nad Hilari Klinton:

• Goldberg: Da li ste iznenađeni?

Kisindžer: Mislio sam da će Hilari pobediti.

• Zašto se to uopšte dogodilo?

– Trampova pojava je umnogome reakcija Središnje Amerike na napad na njene vrednosti.

• Šta to (pobeda Trampa – prim. red.) znači za ulogu Amerike u svetu?

– To može da nam omogući da uskladimo našu spoljnu politiku i unutrašnju situaciju. Očigledno je da postoje velike razlike između toga kako našu spoljnu politiku doživljavaju naš narod i elite. Novi predsednik ima šansu da ih pomiri. Ali, od njega zavisi u kojoj meri će to uspeti.

• Da li ste sigurni u Trampovu stručnost?

– Mi moramo da prestanemo da diskutujemo o tome. On je izabrani predsednik.

• Da li nameravate da mu pomognete?

– Teško mi je da dođem do njega. Ali, ako me zamoli da dođem kod njega, ja ću doći.

• Šta Vas je najviše zabrinulo na ovim izborima?

– Šok sa kojim strane države reaguju na njihov ishod.

• Kako će reagovati Kina?

– Uveren sam da će Kina proučavati svoje varijante. Mislim da će i reakcija Moskve biti ista.

• Da li je Tramp Putinov apologeta?

– Ne. Mislim da je on prosto „ušao“ u dobro pogođenu retoriku, jer je Putin rekao neke lepe reči o njemu. I Tramp je osećao da mora da uzvrati.

• Vi ne mislite da su oni povezani nekim prethodnim odnosima.

– Ne.

• To jest, Rusija se neće baciti da iskoristi svoju šansu?

– Verovatnije je da će Putin čekati da bi video kako će se razvijati situacija. Rusija i SAD sarađuju u oblastima gde nijedna od njih nema potpunu kontrolu, kao što su, na primer, Ukrajina ili Sirija. Možda bi neki učesnici tih sukoba sada mogli da se osete malo slobodnije i preduzmu nešto. Ali, Putin će čekati.

Deo intervjua vođen pre američkih predsedničkih izbora:

• Zašto ponovo imamo tako napete odnose sa Rusijom?

– Na početku resetovanja naših odnosa predsednik je bio Medvedev. Bela kuća je u tom periodu svojski ograničavala kontakte sa Putinom. Neko u administraciji (predsednika SAD – prim. red.) se očigledno nadao da će Medvedev otpustiti Putina i da će se Rusija kretati u pravcu demokratije, da će se orijentisati na Zapad, da će težiti da postane članica NATO. I da će Putin na kraju shvatiti da se istorija kreće u pravcu Amerike. Međutim, kada se Putin vratio na mesto predsednika, to se sve neumitno srušilo.

Da bi se razumeo Putin, treba čitati Dostojevskog, a ne Mein Kampf. On zna da je Rusija mnogo slabija nego ranije. Mnogo slabija od SAD. Međutim, on je šef države koja se mnogo vekova projavljivala u svojoj imperijalnoj veličini, ali je posle raspada Sovjetskog Saveza izgubila 300 godina carske istorije.

Rusija se suočava sa pretnjama na svakom delu svoje teritorije. Demografski košmar na granici s Kinom. Ideološki košmar u vidu radikalnog islama uzduž južne granice. I na Zapadu – Evropa, u kojoj Moskva vidi istorijski izazov.

Rusija traži da bude priznata kao velika sila. Da je tretiraju kao jednaku, a ne kao nekog ko moli u sistemu koji je projektovala Amerika.

Predstavu da Rusija može da organski postane članica NATO demantuje istorijsko iskustvo. Rusiju su izgradili carevi koji su saopštavali: „Ova močvara će biti grad Odesa ili grad Peterburg“. Oni su preživeli vekove pod Mongolima.

Švedski kralj Karl XII je došao u Rusiju misleći da je Moskvi lako nametnuti švedski poredak. Ali je otkrio da su ruski seljaci palili svoju letinu da bi lišili osvajače hrane. Oni će pre gladovati nego da dozvole da im osvoje zemlju. Karl je promarširao celom Evropom, ali nigde nije video nešto takvo. Njegova vojska je bila primorana da ide na jug, u Ukrajinu, samo da bi preživela, gde je na kraju i pobeđena.

Malo je država vodilo toliko ratova koliko Rusija u svojoj večitoj težnji da sačuvaju status i bezbednost. Ali, u kritičnim trenucima upravo je Rusija čuvala ravnotežu u svetu, razbijajući snage koje su htele da je unište. Ona je zaštitila svet od Mongola, od Švedske u 18. veku, od Napoleona u 19. veku, i od Hitlera u 20. veku. I danas Rusija ima veliki značaj za borbu protiv radikalnog islama.

Sve ovo govorim da bih naglasio: Rusiju je nemoguće uvesti u međunarodni sistem njenim menjanjem. To je jedinstveno i složeno društvo. Pitanje Rusije treba rešavati isključivanjem vojnih varijanti, ali tako da ona sačuva svoje istorijsko dostojanstvo.

Ali, i Rusija mora da nauči lekciju: ne može se zadobiti poštovanje jednostranim zahtevima ili demonstracijom sile.

• Na koji način sledeći predsednik SAD može može da izađe iz sadašnjeg haosa u odnosima sa Rusijom?

– Postoje najmanje dve varijante. Jedni kažu da je Rusija prekršila međunarodno pravo i anektirala Krim, zato mora ponovo da nauči lekciju hladnog rata. Mi moramo da nateramo Rusiju da normalizuje odnose sa Ukrajinom pomoću sankcija i izolacije. I ako se Rusija zbog toga raspadne, to je cena koju mora da plati.

Drugi, iako su u manjini, razmišljaju drugačije: Rusija je ogromna zemlja koja ima veliku unutrašnju ranu (posle raspada SSSR). Rusiji je potrebna svest da je i dalje velika država. Mi verovatno možemo da pobedimo u novom hladnom ratu, ali državnici moraju da imaju granice. Da li želimo da dobijemo još jednu Jugoslaviju, zahvaćenu sukobima, ali koja će se prostirati od Peterburga do Vladivostoka? To nije u interesu Amerike.

Ukrajina je faktički postala simbol krize. Moramo biti odlučni kako bismo isključili sve dalje pokušaje vojnog rešavanja tog konflikta. Ali, onda moramo radimo i na strategiji diplomatskog rešenja.

Ne mogu se crtati granice NATO po istočnoj strani Ukrajine. Ona je na svega 300 milja od Moskve. Za Kremlj je to dramatičan zaokret. Jer, u vreme hladnog rata ta granica se nalazila na hiljadu milja ka Zapadu – uzduž reke Labe.

Za Moskvu će biti sasvim bezbedno ako granica NATO bude na zapadnoj strani Ukrajine. Ukrajina bi trebalo da bude most između NATO i Rusije, a ne isturena karaula za obe strane.

Uloga Ukrajine u međunarodnom sistemu trebalo bi da bude nalik ulozi Austrije ili Finske, da ima slobodne ekonomske i političke odnose i sa Evropom i sa Rusijom, ali da ne bude članica nijedne vojne alijanse.

Pristalice širenja NATO kažu da Rusija ne bi trebalo da brine, da NATO ne namerava da napada Moskvu. Međutim, istorijsko iskustvo obavezuje ruske lidere da procenjuju mogućnosti svojih suseda.

Sve što sam opisao je moguće. Ali, to se ne može postići ako se dođe u Kremlj i kaže: „Ovo je naš plan.“ Kao i svaki dogovor sa Moskvom, ovaj će zahtevati razumevanje ruskog duha i priznavanje ruske istorije. Naravno, i vojnu silu koja će biti dovoljna da razbije sva iskušenja.

• Izgubili smo poverenje Rusa u Siriji?

– Na početku svog predsedničkog mandata 2001. godine Putin je tražio u Americi potencijalnog partnera, pre svega za borbu protiv islamskog ekstremizma.

Međutim, kada je Amerika podržala narandžastu revoluciju u Ukrajini 2004. godine, Putin je postepeno ubedio sebe da je interes SAD slabljenje Rusije. To ga je nateralo da traži potencijalne saveznike u Kini i drugim zemljama. Ali, čak ni to ne isključuje poboljšanje odnosa između Rusije i SAD, premda je mogućnosti danas manje nego 2001. godine.

• Da li biste prepustili Ukrajinu Rusiji u zamenu za maksimalnu saradnju Moskve na Bliskom Istoku?

– Ne. Ja sam za nezavisnu Ukrajinu, van vojnih blokova. Ako se od Ukrajine odvoje dve oblasti u Donbasu, ona će garantovano postati trajno neprijateljska prema Rusiji. Ukrajina će tada ostati pod vlašću svog zapadnog dela. Rešenje je u tome da se tim oblastima u Donbasu daju autonomija i pravo glasa u vojnim pitanjima. A u svemu ostalom ih ostaviti pod kontrolom Ukrajine.