Izvor: Global research (Srpski list), 28.06.2011.

Najbogatije porodice na svetu kontrolišu Ameriku čvrsto, sveobuhvatno i prikriveno. Kontrola je začeta u Evropi u vreme kada su bankari otkrili da se više isplati davati zajmove vladama nego običnim ljudima. Za dva veka tokom kojih su se tajno i uspešno organizovali kao kontrolori vlada širom sveta i arbitri rata i mira, bankarske porodice i poslušni primaoci njihovih usluga uspeli su da preuzmu i najveće kompanije.

Ukoliko to ne shvatimo, ne možemo razumeti ni stvarne uzroke dva svetska rata i predstojećeg Trećeg, koji će besumnje početi zbog nastojanja Amerike da osvoji i pod svoju kontrolu stavi Centralnu Aziju. Jedino rešenje jeste da se SAD povuku, što američki narod želi, ali ne i njegova elita.

Amerika je zemlja kojom se upravlja preko privatne, nizom obmana stvorene Banke federalnih rezervi a kojom opet upravlja šačica bankarskih porodica.

U svojoj zanimljivoj knjizi „Tajna ekipa” („The Secret Team”) pukovnik Flečer Prauti (Fletcher Prouty), portparol američkog predsednika u periodu između 1955. i 1963, navodi jednu izuzetnu i razotkrivajuću izjavu Vinstona Čerčila iz Drugog svetskog rata: “Baš te noći izvršen je snažan vazdušni napad na Roterdam”, piše Prauti. “On je sedeo zamišljen, a potom, kao za sebe, kazao: ‘Neograničen podmornički rat, neograničeno bombardovanje – to je totalni rat’. Sedeći i dalje, zureći u veliku geografsku kartu, dodao je: ‘Vreme i Okean, neka zvezda vodilja i Visoki kabal načinili su nas onim što jesmo’.”

Prauti dalje navodi: “Scena je bila upečatljiva a ovo otkriće istinske stvarnosti u najmanju ruku retko. Ako za Vinstona Čerčila postoji ‘Visoki kabal’, koji nas je načinio onim što jesmo, naša definicija je potpuna. Ko bi mogao bolje od samog Vinstona Čerčila tokom najstrašnijih dana Drugog svetskog rata znati da međunarodni ‘Visoki kabal’ i postoji? Tada je to bilo istina, kao i danas, posebno u vreme Jednog svetskog poretka. Ta svemoćna grupa sačuvala je svoju nadmoć jer je shvatila presudnost anonimnosti”. Taj “Visoki kabal” je današnji “Kabal Jednog sveta”, od različitih autora nazvan elitom.

Elita poseduje medije, banke, i vojnu i naftnu industriju. U svojoj knjizi „Ko je ko u eliti” („Who’s Who of the Elite?”) Robert Gejlon Ros Stariji (Robert Gaylon Ross Sr.) piše: “Moje mišljenje je da oni poseduju američku vojsku, NATO, tajnu službu, CIA, Vrhovni sud i brojne niže sudove. Po svemu sudeći, oni kontrolišu, posredno ili neposredno, najveći deo državnih, okružnih i lokalnih policijskih i pravosudnih organa.”

Elita je namerna da osvoji svet koristeći sposobnosti stanovništva Sjedinjenih Država. Još je 1774. godine Amšel Majer Rotšild (Amschel Mayer Rotschild) na skupu dvanaest najbogatijih ljudi Prusije u Frankfurtu rekao sledeće: “Ratove treba usmeravati tako da se narodi na obe strane što više zadužuju kod nas”. Na istom skupu zatim je najavio: “Panike i finansijske krize će na kraju dovesti do stvaranja Svetske vlade, Novog poretka sa jednom vladom sveta.”

Elita poseduje brojne “trustove mozgova”, čija je svrha širenje, konsolidovanje i održanje njihove kontrole nad planetom. Između ostalog, ona finansira Kraljevski institut za međunarodne poslove (The Royal Institute of International Affairs – RIIA), Savet za spoljne poslove (Council on Foreign Relations – CFR), Grupu Bilderberg, Trilateralnu komisiju i mnoge slične organizacije koje sve rade za nju. Ti trustovi mozgova izdaju časopise kao što je „Spoljni poslovi” („Foreign Affairs”), u kojima se zavojevačke i protivljudske ideje uzdižu a potom, ako je potrebe, šire i u obliku knjiga kojima se daje veliki publicitet.

Zbignjev Bžežinski, Henri Kisindžer i njima slični, kao i neokonzervativni “mislioci”, duguju svoj položaj i udoban život velikodušnosti Elite. Ta važna činjenica mora se stalno imati na umu. Takvi mislioci i pisci su na platnom spisku Elite i rade za njen račun. Ako neko sumnja u ovo, možda će mu pomoći nekoliko navoda iz dokazima potkrepljene knjige profesora Pitera Dejla Skota (Piter Dale Scott) „Put ka 11. septembru – Bogatstvo, imperija i budućnost Amerike” („The Road to 9/11 – Wealth, Empire and the Future of America”, izdanje University of California Press, 2007).

“Bandijev štićenik na Harvardu Kisindžer imenovan je za nacionalnog savetnika za bezbednost pošto je predsedavao važnoj ‘studijskoj grupi’ Saveta sa spoljne poslove. Kao nekadašnjog svog pomoćnika, Nelson Rokfeler ga je platio da napiše knjigu o ograničenom ratu za potrebe Saveta. Njemu je Kisindžer 1968. takođe usrdno pomagao u njegovoj neuspešnoj kampanji da postane američki predsednik. Tada su Rokfeler i Savet za spoljne poslove možda sprečeni da preuzmu kontrolu nad Republikanskom strankom, ali ne i nad republikanskom Belom kućom.” (str. 22)

Navod sa strane 38 takođe otkriva mnogo:

“Odnos između Kisindžera i Rokfelera bio je složen i vrlo dubok. Istraživački novinar Džim Hogan (Jim Hougan) je pisao: ‘Kisindžer, koji se oženio nekadašnjom Rokfelerovom pomoćnicom, vlasnicom vile u Džordžtaunu (otmena, stara četvrt Vašingtona, prim. ured. SL) čiju su kupovinu omogućili Rokfelerovi pokloni i pozajmice, uvek je bio štićenik svog gazde Nelsona Rokfelera, i kada ga ovaj nije direktno zapošljavao’.”

Profesor Skot dodaje:

“Dolazak Niksona i Kisindžera u Belu kuću 1969. podudario se sa dolaskom Dejvida Rokfelera na položaj glavnog direktora banke Čejs Menheten. Niksonovsko-kisindžerovska spoljna politika detanta bila je u potpunom skladu sa Rokfelerovim nastojanjima da internacionalizuje bankarske operacije Čejs Menhetena. Tako je 1973. Čejs Menheten postao prva američka banka koja je otvorila filijalu u Moskvi. Nekoliko meseci kasnije, zahvaljujući pozivu koji je ugovorio Kisindžer, Rokfeler je postao prvi američki bankar koji je razgovarao sa kineskim komunističkim vođama u Pekingu.”

Osim ovih strateških “trustova mozgova”, Elita je uspostavila i lanac istraživačkih instituta čija je svrha da usmeravaju javno mnjenje u pravcu u kome ona želi. Kako je pokazao Džon Kolman (John Coleman) u svojoj izuzetnoj knjizi „Institut Tavistok za ljudske odnose – rad na moralnom, duhovnom, kulturnom političkom i ekonomskom opadanju SAD” („The Tavistock Institute of Human Relations – Shaping the Moral, Spiritual, Cultural, Political and Economic Decline of the United State of America”), Institut je ustanovljen 1913. u Velington Hausu (popularno ime za zdanje u kome je bilo smešteno Britansko ministarstvo propagande iz vremena Prvog svetskog rata, prim. ured. SL) u Londonu, u cilju manipulacije javnim mnjenjem. Kolman kaže sledeće:

“Moderna nauka masovne manipulacije rođena je u londonskom Velington Hausu, a babice koje su ovo živahno čedo porodile bile su Lord Nortklif (Northcliffe) i Lord Rotmer (Rothmere). Britanska monarhija, Lord Rotšild i Rokfelerovi finansirali su ovaj poduhvat… Cilj ljudi u zdanju Velington bio je da promene stav velikog broja Britanaca koji su se snažno protivili ulasku u rat sa Nemačkom. Taj ogroman zadatak uspešno je obavljen ‘usmeravanjem mišljenja’ putem anketa. Među osobljem bili su i Arnold Tojnbi (čuveni britanski istoričar, prim. ured. SL), budući Direktor studija na Kraljevskom institutu za međunarodne poslove, Lord Nortklif i dva Amerikanca – Volter Lipman (poznati američki novinar i komentator, prim. ured. SL) i Edvard Bernajs (Edward Bernays). Lord Nortklif je preko svoje žene bio u srodstvu sa Rotšildovima.

Bernajs je bio nećak Sigmunda Frojda – činjenica koja se malo pominje – i tvorac tehnike za “proizvodnju saglasnosti”. Kada se Frojd preselio u Britaniju i on je tajno uspostavio vezu sa Institutom u Tavistoku. Prema Kolmanu, Bernajs “je bio među prvima koji su psihologiju i druge društvene nauke iskoristili da oblikuju javno mnjenje tako da javnost ostane ubeđena da su proizvedeni i nametnuti stavovi zapravo njeni”.

Institut Tavistok ima fond od šest milijardi dolara i kontroliše oko 400 organizacija i oko 3.000 “trustova mozgova”, uglavnom u SAD. Instituti Stenford, Huver, Aspen iz Kolorada i mnogi drugi, namenjeni manipulisanju američkim i globalnim javnim mnjenjem, izdanci su Tavistoka. To objašnjava zašto je veliki deo američke javnosti do te mere paralisan da ne vidi ni ono što je očigledno, i na to ne reaguje.

Danijel Estulin (Daniel Estulin), istraživač koji se bavi grupom Bilderberg, citira izjavu pripisanu profesoru Rejmondu Hotonu (Raymond Houghton) a navedenu u knjizi Meri Skobi (Mary Scobey) „Gajenje humanosti” („To Nurture Humaneness”) da je Savetu za spoljne poslove već prilično dugo jasno da je “apsolutna kontrola ponašanja neizbežna… a da čovečanstvo neće ni primetiti da je već u krizi”.

Treba takođe imati na umu da se 80 odsto svih američkih elektronskih i štampanih medija nalazi u rukama šest velikih korporacija. Ova “koncentracija” obavljena je tokom poslednje dve decenije. Tih šest korporacija u vlasništvu su Elite. Čoveku upoznatom sa onim što se dešava na globalnom nivou gotovo je nemoguće da gleda, čak i samo nekoliko minuta, sve te iskrivljene slike, laži i izmišljotine kojima ovi mediji – Elitin instrument propagande i ispiranja mozga – neprestano zasipaju javnost.

Kada slika postane jasna, onda je lako primetiti kriminalno ćutanje medija o zločinima protiv čovečnosti koji se čine po nalogu Elite. Koliko ljudi zna da je rak rasprostranjeniji u iračkom gradu Faludži nego što je bio u Hirošimi i Nagasakiju, zato što je američka vojska tamo koristila osiromašeni uran, a moguće i neka druga tajna nuklearna sredstva? Faludža je kažnjena zbog svog junačkog otpora Amerikancima.

Šta će SAD u Centralnoj Aziji? Da bi se to shvatilo moraju se pogledati napisi poslušnika Elite – Bžežinskog, Kisindžera, Samjuela P. Hantingtona i njima sličnih. Važno je primetiti da je deo strategije Elite i plaćanje “trustovima mozgova” da objavljuju knjige kojima će se dati ugled i važnost njihovim predstojećim nelegalnim, nemoralnim i grabljivim operacijama. Stavovi nisu nužno i autora – to su stavovi “trustova mozgova”. Poslušnici Elite formulišu i obnarođuju politiku i planove po nalozima svojih gospodara kroz tela kao što su Savet za spoljne odnose, grupa Bilderberg, i slična.

U svojoj beskrajno arogantnoj knjizi „Velika šahovska tabla” („The Grand Chessboard”), objavljenoj 1997, Bžežinski je izložio filosofiju iza sadašnje američke vojne ekspanzije. On počinje citirajući dobro poznate poglede britanskog geografa Ser Halforda DŽ. Makindera (1861-1947), još jednog trudbenika u korist Elite. Makinder je bio pripadnik kluba Koeficijent (Coefficient), koji su 1902. ustanovili članovi Fabijanskog društva (udruženje fabijanskih socijalista ubeđenih da se socijalizam može nametnuti i mirno, bez revolucije kakvu su propovedali Marks i Engels. Prim. ured. SL). Kontinuitet politike Elite pokazuje se kroz činjenicu da Bžežinski polazi od sledeće Makinderove teze prvi put objavljene 1904: “Onaj ko vlada istočnom Evropom zapoveda središtem, ko vlada središtem, zapoveda Svetskim ostrvom, ko zapoveda Svetskim ostrvom, zapoveda svetom.”

Bžežinski tvrdi da je prvi put u istoriji čovečanstva jedna neevroazijska sila postala prevlasna i da mora steći dominaciju i nad evroazijskim kontinentom ne bi li i dalje ostala najveća svetska sila: “Glavna geopolitička nagrada Americi jeste Evroazija… U Evroaziji živi oko 75 odsto svetskog stanovništva… Bruto društveni proizvod Evroazije sačinjava 60 odsto svetskog BDP, tu se nalazi oko tri četvrtine energetskih izvora u svetu”.

Nije reč samo o geostrateškoj lokaciji regiona, radi se i o njegovom bogatstvu, “kako u onom što je već izgrađeno, tako i onom što je još u zemlji” – to jest onome što tako privlači Elitu čija se pohlepa za novcem i žudnja za moći ne može utažiti, kao da je plod neizlečive bolesti.

Bžežinski dalje kaže: “Upravo na tom najvažnijem svetskom terenu – Evroaziji – može se u nekom trenutku roditi mogući suparnik Amerike. Usredsređivanje na ključne igrače i odgovarajuću procenu terena treba da bude polazna tačka u artikulisanju američke geostrategije za dugoročno upravljanje američkim geostrateškim interesima u Evroaziji.”

Ovi redovi objavljeni su 1997. Milioni ljudi umrli su tokom poslednje dve decenije, a milioni su ostali bez doma u ovom području, ali ono je za Bžežinskog i njegove istomišljenike i dalje samo “teren”! U svojoj knjizi Bžežinski predočava dve zanimljive karte. Potpis ispod jedne od njih (strana 53) glasi: “Globalna zona tinjajućeg nasilja”, a ispod druge (str. 124): “Evroazijski Balkan”. Prva prikazuje oblast koja obuhvata Sudan, Egipat, Saudijsku Arabiju, Tursku, Siriju, Irak, Iran, sve centralnoazijske države, Avganistan, Pakistan i delove Rusije i Indije. Na drugoj su dva kruga: unutrašnji i spoljašnji, koji uključuje sve države sa prethodne mape. U unutrašnjem su samo Iran, Avganistan, istočna Turska i bivše sovjetske centralnoazijske republike.

“Ovaj ogromni prostor, rastrzan lako zapaljivom mržnjom i okružen moćnim susedima, međusobnim takmacima, besumnje će postati veliko ratno poprište…”, piše Bžežinski, i dodaje: “Mogući izazov američkom primatu od islamskog fundamentalizma može postati problem u ovom nestabilnom regionu”. Ove reči napisane su kada takva vrsta fundamentalizma nije uopšte predstavljala problem. Potom su se SAD umešale i taktikom provokacija i obmana pretvorile situaciju u najavljenu. Po proceni svojih strateških mislilaca, SAD se mogu suočiti sa ozbiljnim izazovom u vidu koalicije Kine, Rusije i Irana te će morati da učine sve što mogu da spreče uspostavljanje takve koalicije.

Za Bžežniskog je “terorizam” – koncept iznedren u Tavistoku – samo dobro isplanirana i promišljena strategija, laž i obmana, da bi se prikrilo vojno prisustvo u centralnoazijskom regionu i drugde. On se koristi da bi se američka javnost držala u strahu, a Rusija u strepnji od daljeg raspada (Amerika je obučila i pomagala čečenske borce, inače istinske “teroriste” u svakom pogledu) i da bi se opravdalo prisustvo američkih trupa u centralnoj Aziji i na njenim rubovima.

Terorizam pruža opravdanje i za pretvaranje SAD u policijsku državu. Prema „Vašington postu” od 20. i 21. decembra 2010, SAD sada ima 4.058 antiterorističkih organizacija! One svakako nisu stvorene zbog takozvanih terorista koji operišu u centralnoj Aziji – njihov broj daleko nadmašuje broj takozvanih terorista u celom svetu. Ničim ograničeno špijuniranje domaćeg stanovništva u SAD je sada činjenica života, a američka javnost, kao i uvek, prihvatila je to zahvaljujući saradnji medija i instituta tipa Tavistok koje poseduje Elita.

Američki istoričar Hauard Zin (Howard Zinn) to ovako sažima: “Takozvani rat protiv terorizma nije samo rat protiv nevinih ljudi u drugim zemljama već i protiv američkog naroda – rat protiv naših sloboda, protiv našeg životnog standarda. Bogatstvo zemlje otima se od običnih ljudi i predaje superbogatima. Kradu se životi naših mladih. A lopovi su u Beloj kući”. Lopovi zapravo kontrolišu Belu kuću već jako dugo.

U svojoj izuzetnoj knjizi „Prelazak Rubikona” („Crossing the Rubicon”), Majkl Rupert (Michael Ruppert) ukazuje da je dobar deo nasilja u regionu Centralne Azije kao i Pakistanu, takođe uključenom u mape Bžežinskog, “iniciran od strane američkih ‘opunomoćenika’.” “Kako su te mape objavljene pune četiri godine pre nego što je prvi avion udario u njujorški Svetski trgovinski centar, one spadaju u kategoriju dokaza za koje sam, radeći u losanđeleskoj policiji, naučio da se zovu ‘indicije’. To znači da je eksplozija američkog militarizma posle 11. septembra, kao i sâm taj događaj, deo unapred planirane i dosledne strategije globalne dominacije u okviru koje su i ljudi u Americi takođe ‘pokoreni’ totalitarnim zakonima donetim posle 11. septembra.”

Sâm Bžežinski piše:

“Amerika je previše demokratska iznutra da bi bila autokratska van svojih granica. To sputava upražnjavanje njene moći, a posebno ograničava njenu sposobnost za vojno zastrašivanje. Nikada u istoriji nije neka narodna demokratija stekla međunarodnu nadmoć. Ali stremljenje moći nije cilj koji traži masovnu podršku osim u uslovima neke iznenadne pretnje ili izazova opštem osećanju dobrobiti u sopstvenoj kući… Ekonomsko odricanje (to jest, troškovi odbrane) i žrtvovanje ljudi (poginuli i ranjeni i među profesionalnim vojnicima) neophodni za postizanje tog cilja nisu sastavni deo demokratskih poriva. Demokratičnost je u opreci sa imperijalnom mobilizacijom.”

Nema sumnje da su zakoni doneti posle 9. septembra, neviđena ekspanzija agencija i nadzor nad američkim stanovništvom razlog za veliko zadovoljstvo Elite – SAD se sada jedva mogu zvati demokratskom državom. Prema pisanju „Vašington posta”, Nacionalna agencija za bezbednost dnevno presreće 1,7 milijardi elektronskih poruka, telefonskih poziva i drugih komunikacija. Nije stoga čudo što je Buš nazvao 11. septembar 2001. “izuzetnom prilikom” a Donald Ramsfeld događajem analognim “preoblikovanju sveta” iz vremena Drugog svetskog rata.

Da bi postigla ciljeve Elite, Amerika je uništila Jugoslaviju dok je Rusija stajala po strani, paralisana i nemoćna, promenila je režime u Centralnoj Aziji, uspostavila vojne baze u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji i organizovala krajnje provokativne vojne vežbe iskušavajući spremnost Rusije i Kine. Uspostavila je vojnu bazu u Kirgistanu, državi sa 800 kilometara dugom granicom prema Kini. Kada su Kinezi protestovali protiv nedavnih vojnih vežbi Amerike i Južne Koreje zbog njihove neposredne blizine kineskim granicama, američki portparol je odgovorio: “Takvu odluku donosimo mi i jedino mi… Gde ćemo vežbati, kada ćemo vežbati, sa kim i kako, s kojim sredstvima i tome slično su odluke koje donosi američka mornarica, američko ministarstvo odbrane, američka vlada”. Kao što je novinar Rik Rozof primetio, “takav izazivački, arogantan i vulgaran jezik su u Pekingu besumnje razumeli veoma dobro”.

SAD su uspostavile baze u Rumuniji, Bugarskoj, Poljskoj i Češkoj, uz najveću ikada podignutu u regionu – logor Bondstil na Kosovu. Prema izveštaju u ruskom listu Komersant od 3. marta 2011, četvorofazni plan za raspoređivanje američkog sistema projektila u Evropi treba da bude u potpunosti ostvaren do kraja 2020. SAD takođe užurbano uspostavljaju vojne veze sa državama uz samu Rusiju: Azerbejdžanom, Kazahstanom, Uzbekistanom, Turkmenistanom, radeći i na stvaranju “Velike Centralne Azije”. Ovaj prostor od Avganistana do Bliskog istoka treba da bude ogromni koridor odakle će nafta, gas i veliko rudno bogatstvo ovog područja teći pravo u džepove američke Elite, dok će tamošnje stanovništvo račun plaćati sopstvenom krvlju.

O tome je indijski diplomata M. K. Badrakumar rekao sledeće: “Nije daleko vreme kada će postati jasno da ‘rat protiv terorizma‘ pruža zgodan izgovor za Ameriku da postepeno obezbedi sebi stalno prisustvo na visoravnima Hindukuša i Pamira, u centralnoazijskim stepama i na Kavkazu, stvarajući tako strateško središte odakle će nadgledati Rusiju, Kinu, Indiju i Iran”. Scena za Veliki rat u kome će učestvovati velike sile današnjice – SAD, Rusija i Kina – postavljena je, po nacrtu Elite. Ostalo je sve samo pitanje vremena.

Američka Elita stalno je svoj narod vodila u velike ratove putem dokumentovanih i dokazanih obmana – potapanja Luzitanije u Prvom svetskom ratu, Perl Harbura u Drugom, i tako dalje. Elita gleda na nas kao na “ljudsko smeće”, što je termin koji su prvi upotrebili Francuzi u Indokini. Ona proizvodi i prilično “ljudskog smeća” u Americi. Jedan izveštaj Svetske banke pokazuje da je 2005. godine 28 miliona Amerikanaca bilo “ugroženo”; 2007. taj broj se popeo na 46 miliona! Jedan od pet Amerikanaca suočen je sa mogućnošću da izgubi sve što ima, dok 38 miliona ljudi dobija bonove za hranu!

Majkl Rupert s tugom kaže:

“Moja zemlja je mrtva. Moj narod se predao tiraniji i tako postao njen glavni oslonac, njena osnova, njen branilac. Svakog dana on tu tiraniju podržava poslujući u njenim bankama i trošeći pozajmljen novac kod korporacija koje tim bankama upravljaju. Velika neokonzervativna strategija Džordža V. Buša je trijumfovala. Ubedi američki narod da ne može da živi bez ‘dobrih stvari’, a onda samo posmatraj kako podržava sve strašnije zločine koje činiš dok im bacaš koske na kojima je sve manje mesa. Istovremeno ga guraj sve dublje u dug. Uništi srednju klasu, jedinu političku bazu koje se treba plašiti. Prinudi ga da, zbog saučestvovanja u krivici, prihvata sve represivnije policijske mere države. Radi što god hoćeš.”

Globalni ekonomski sistem, zasnovan na nečoveštvu i grabežljivosti, u kome nekolicina poseduje više bogatstva nego milijarde gladnih će se okončati, ali njegov kraj biće bolan i krvav. To je sistem u kome se Elita goji na ratu i bedi miliona, na smrti i planskom uništavanju. Ajnštajn je svojevremeno rekao: “Ne znam čime će se ratovati u Trećem svetskom ratu, ali vam mogu reći šta će se koristiti u Četvrtom – močuge i kamenice!”

Profesor Mudžahid Kamran je Potpredsednik Pendžabskog univerziteta u Lahoreu, u Pakistanu, i autor knjige objavljene aprila 2011. pod nazivom „Velika obmana – korporativna Amerika i neprekidni rat” („The Grand Deception – Corporate America and Perpetual War”)