Izvor: Politika

Američki predsednički izbori su pokazali kojim pravcem se kreće njihova politika. Verbalni jed Klintonove i Trampa, nezabeležen u javnosti do sada, ne samo da je prevazišao retoriku „slabih demokratija” širom sveta nego je pokazao da sve ono čime je američka administracija volela da se pohvali kao posebnim vrednostima SAD – od moralne superiornosti, osećaja za ispravnost, demokratije i poštovanja ljudskih prava – više ne postoji u američkoj unutrašnjoj politici.

Crni tornado predizbornog balona u liku Hilari i Donalda, koji je pukao pravo u lice američkim građanima izručivši gomilu mržnje i uvreda, nekako istovremeno je pokazao dubinu krize američke spoljne politike. Udarivši u tvrdo svetsko tlo mit o američkoj superiornosti se raspao u paramparčad, a da toga politička elita „nezamenljive” nacije nije ni svesna.

HILARINO POSRTANjE: Kulminaciju je izazvala bivša državna sekretara, koja je običavala da javno ispoljava euforiju prilikom pogubljenja neprijatelja „svetskog poretka”, koja je izgubila svoje ljude u Bengaziju, lagala i za najbezazlenije stvari, igrala nefer protiv stranačkog rivala, a republikanske glasače nazivala šakom jada, ksenofobima, rasistima i islamofobima.

Posle svega ona je posrnula baš na dan kada je cela Amerika stajala na nogama. Pala je na jednom od američkih osnovnih postulata – zdravlju. I opet nije rekla istinu o prirodi svoje bolesti.

Koliko su se principi u Americi promenili, videlo se i na primeru Trampa, koji je u kampanji izgovarao nezamislivo gore reči, ali, ako padne, neće to biti zbog poreza, nego zbog Putina.

KAKO JE PAO OBAMA: E, u toj borbi na život ili smrt pao je i Obama. Nadmašio je čak i svoju stranačku kandidatkinju za predsednika, koja je bila prvi američki zvaničnik koji je rekao da Gadafija treba ubiti. „Tramp voli tog tipa. Vidite, Putin ima podršku 82 odsto građana Rusije.

Pa, da, Sadam Husein je imao podršku 90 odsto Iračana…”, zapretio je Obama, propustivši da pomene da u Iraku nije bilo nikakvog nuklearnog oružja nego nafte i da američka intervencija u Iraku traje i dan danas, 13 godina kasnije.

Zaboravio je i Vijetnam, Libiju, bivšu Jugoslaviju, Siriju, izazivanje građanskog rata u Ukrajini kojim je koordinirala Viktorija Nuland; Gvantanamo i tajne logore; vešanje Sadama i razapinjanje Gadafija; Asanža, Snoudena i brojna policijska ubistva nedužnih mladih Afroamerikanaca.

Nije mu palo na pamet da američki „izuzetni” princip u drugom delu sveta nazivaju – krv za naftu i glava za „demokratiju”.

Nastavak njegovog poređenja Putina i Sadama bio je izlizan i neuverljiv zbog čestog opravdavanja svake američke intervencije u svetu: „Ako kontrolišete medije, svima oduzimate ljudska prava, pritvarate disidente, onda se to dogodi.”

A da je u Ameriku stigla cenzura, barem zvanično, pobrinula se TV mreža Si-Bi-Es, koja je iz izjave bivšeg američkog predsednika Bila Klintona izbacila reč „često” u rečenici u kojoj je on rekao kako njegova supruga često pada u nesvest.

OVO JE NAŠA ZEMLjA: Nesvesnost da se američka mantra o njihovoj izuzetnosti izgubila u geostrateškim promenama na Istoku pokazao je i američki ministar odbrane Ešton Karter kada je optužio Rusiju zbog jasnih namera da naruši „principijelan međunarodni poredak”.

Ruski kolega Šojgu je morao da ga upozori da su SAD pobrkale međunarodni poredak sa američkim poretkom, koji je razorio temelje postojećeg sveta, od Bosne i Kosova, do Libije i Iraka. A imali su vremena da shvate.

Ali nisu uzeli za ozbiljno Putinove reči u „Njujork tajmsu” još 2013. godine, kada je Obamine tvrdnje o američkoj izuzetnosti ocenio kao izuzetno opasne i rekao da bi eventualni američki vojni napadi u Siriji bez odobrenja UN doneli rizik izbijanja rata širih razmera.

Od zaglušujućih detonacija raketa koje NATO, predvođen SAD, rasipa po tuđim državama nisu čuli ni upozoravajući glas Moskve kada su, kršeći dogovor, počeli da razmeštaju antiraketni štit na zapadnoj granici Rusije, navodno kako bi zaštitili zapadni demokratski svet od Irana.

Američka administracija jednostavno ne čuje kada neko govori tiho. Valjda su zbog toga prevideli da unipolarni svet može da bude srušen kao Berlinski zid ili Rimsko carstvo.

Zato im je, dok su organizovali sukobe i prevrat u Kijevu, ispod radara promakao Krim; dok su stvarali „umerenu” opoziciju zatekao ih je Asadov poziv Putinu; dok su rušili Erdogana zanemarili su mogućnost da on ponovo može da se okrene Rusiji i dočekali da im donedavno glavni partner poruči da ambasador SAD nije guverner Turske.

Zato ne žele da se objavi Sporazum o primirju u Siriji i zato im se ne sviđa redosled ispunjavanja tačaka u Sporazumu o Ukrajini.

Američka zaglušujuća izuzetnost isprovocirala je i delikatnu kinesku tradiciju, pa se Obama iz svog predsedničkog aviona spustio na kinesku pistu umesto na uobičajeni crveni tepih.

A visoki kineski zvaničnik je poterao američke novinare i članove delegacije, vičući: „Ovo je naša zemlja, ovo je naš aerodrom.”

Samo što su ispratili svetske zvaničnike Kinezi su zajedno sa Rusima organizovali veliku pomorsku vežbu u Južnom kineskom moru pod nazivom „Zajedničko more 2016”.