Izvor: Politika

Da špijun može da bude svako uverili smo se nedavnim hapšenjem Čede Čolovića. Sudeći po fotografiji objavljenoj u medijima, Čolović zaista ne izgleda kao holivudski glumac Pirs Brosnan u ulozi čuvenog Agenta 007, kako uglavnom zamišljamo pripadnike tajnih službi. Čak ni porodica ovog Srbina iz Drniša i nakon njegovog priznanja i osude za špijunažu ne veruje da je u kući imala agenta bezbednosne službe. I to, čini se, ni manje ni više nego hrvatske.

Osim što su razbijene predrasude o tome kako bi agent bezbednosne službe trebalo da izgleda, takozvana afera „špijun” otvorila je brojna pitanja. Naime, Bezbednosno-informativna agencija (BIA) uhapsila je špijuna, što se u praksi retko dešava. „Politikini” sagovornici iz bezbednosnih službi uveravaju da je hapšenje tajnog agenta krajnja mera. Zapravo je suština njihovog posla praćenje rada stranih špijuna zarad dobijanja informacija.

U tom smislu najviše kopka činjenica da se ovo hapšenje dogodilo u jeku političih tenzija između Hrvatske i Srbije, ali i neposredno pre izbora u Hrvatskoj. S druge strane, pak, Momir Bulatović, nekadašnji direktor Vojno-bezbednosne agencije (VBA), smatra da se ne može birati momenat za ovakvo hapšenje, već da on zavisi od stvorenih uslova za to. Tu valja podsetiti i na izjavu ministra policije, Nebojše Stefanovića da zaštita interesa naše zemlje ne može da bude remećenje odnosa.

Ovaj slučaj specifičan je i po tome što je sudski epilog usledio posle samo pet dana. Dakle, dileme da li je špijunaže bilo – nema. Čolović je priznao krivično delo za koje je osumnjičen i zauzvrat dobio kaznu od tri godine robije. O tome šta je konkretno špijun priznao postoje samo spekulacije. Ovaj srpski i hrvatski državljanin navodno je hrvatskoj obaveštajnoj službi dostavljao podatke o lokacijama na kojima su bili nekadašnji oficiri JNA i oficiri Vojske Srpske Krajine, na osnovu čega je kasnije hrvatsko tužilaštvo podizalo optužnice protiv nekih oficira.

Koliko je ovaj penzionisani oficir i nekadašnji zapovednik Vojske Republike Srpske Krajine bio bezbednosno opasan? Šta je pokazalo njegovo hapšenje? I konačno, koliko tajnih službi deluje u Srbiji, koje su najaktivnije i zbog čega?

Da je u slučaju Čolovića reč o nižem tipu špijunaže koji nije poseban sam po sebi, ali da je svakako sindrom stanja šta se sve radi u našem susedstvu kada je reč o Srbiji, za „Politiku” ocenjuje Andreja Savić, profesor na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. Savić, koji je bio prvi direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA), navodi da je posle devedesetih godina prošlog veka naša država postala objekat pojačanog interesovanja stranih službi. U tome se, tvrdi, posebno ističe hrvatska obaveštajna agencija.

Sa Savićem je saglasan i Milan Mijalkovski, profesor Fakulteta bezbednosti u penziji. Mijalkovski za „Politiku” tvrdi da je naša država oduvek meta strane špijunaže, ali i da su od raspada Jugoslavije takođe najaktivniji Hrvati.

„Srbija je premrežena hrvatskim špijunima, a osnovni metod vrbovanja svih Srba iz Hrvatske je ucena”, uverava Mijalkovski.

Spekuliše se da je Čolović vrbovan tako što je prihvatio ponudu hrvatskih obaveštajnih službi kako bi izbegao da protiv njega bude podignuta optužnica za navodne ratne zločine.

Momir Stojanović, nekadašnji direktor Vojno-bezbednosne agencije (VBA), ocenjuje da je u poslednjem slučaju nije reč o individualnom hapšenju, već o otkrivanju cele mreže koja je bila s Čolovićem. Iza aktivnosti hrvatske obaveštajne službe na Balkanu, napominje Stojanović, redovno stoji aktivnost nemačke obaveštajne službe.

„U mnogim slučajevima na kojima su u prošlosti službe bezbednosti radile, videle su direktnu vezu između hrvatske i nemačke obaveštajne službe, makar kad je bila u pitanju aktivnost prema Republici Srbiji”, napominje nekadašnji prvi čovek VBA.

Naši sagovornici saglasni su u oceni da je Srbija vrlo interesantna stranim službama, a da se špijunaža naročito pojačala početkom raspada Jugoslavije, od 1990. godine.

„Beograd je kao balkanska prestonica zapravo svojevrsna osmatračnica odakle se obavljaju bezbednosne procene u odnosu na čitav region”, smatra Andreja Savić. On navodi da je Srbija objekat interesovanja svih relevantnih obaveštajnih sistema. Najaktivnije u tom smislu su, kaže Savić, države kvinte – SAD, Britanija, Nemačka, Italija i Francuska.

„One imaju određene interese u svetu bezbednosti, naročito kada je u pitanju kontrola, praćenje i uređivanje stanja na Balkanu. Tu se podrazumevaju i pokušaji da se utiče na izmene Zakona o policiji, modeliranje zakona o obaveštajno-bezbednosnim službama, uređivanje vojske po standardima NATO-a, bez obzira na to što Srbija ima samoproklamovanu vojnu neutralnost”, objašnjava nekadašnji šef BIA.

Milan Mijalkovski smatra da najmanje 50 država špijunski deluje u Srbiji, a da se njihova aktivnost naročito pojačala posle NATO bombardovanja 1999. godine, od kada je KiM stavljen pod međunarodni protektorat.

„Vojnu misiju Kfora su činili kontingenti iz tridesetak zemalja. Pravilo je da se pojačava špijunaža države koja šalje kontingent u vojnu misiju u neku zemlju”, objašnjava Mijalkovski.

Špijunaža je, tvrdi on, uglavnom usmerena na istraživanje morala, ličnog identiteta i karakteristika svakog pojedinca. Prvenstveno se, uverava profesor u penziji, istražuju osobe koje se nalaze u sistemu vlasti, u ključnim oblastima društvenog života koje su od vitalnog značaja za opstanak i održivi razvoj Srbije. Mijalkovski navodi da svaki čovek, bilo da je državni funkcioner, bilo političar ili general, ima neke slabosti i tajne koje krije, naročito ako je učinio ili čini nešto protivzakonito ili amoralno. Službe, pojašnjava, taj podatak koriste da tu osobu ucenjuju i vrbuju ga u agenturu, čime proširuju, produbljuju i osnažuju špijunsku mrežu.

„Cilj im je da utiču na događaje i na donošenje odluka koje se tiču bezbednosti Srbije i da opstruiraju ili sabotiraju odluke o realizaciji nekog zadatka. One prate poteze spoljne politike, pitanje odbrane i reforme vojske”, navodi Milan Mijalkovski.

Da li su špijuni prevaziđeni

Špijunaža je najstariji zanat i postoji i dalje kao obaveštajna delatnost u kojoj se koriste agenti. Međutim, kaže Andreja Savić, u odnosu na broj podataka koje relevantne službe prikupljaju u svetu dominantna je tehničko-tehnološka komponenta. Tri prema jedan je odnos u korist informacija prikupljenih tehnološkim metodama u odnosu na podatke koje prikupi špijun.

„Špijunaža je metafora za korišćenje živih ljudskih resursa. Ona nije napuštena, koristi se i dalje, ali u sadejstvu sa informacijama koje se prikupljaju tehničko-tehnološkim metodama”, zaključuje Andreja Savić.

Britanska služba MI-6 najaktivnija

Prostor Zapadnog Balkana je strateška raskrsnica između Evrope i Bliskog Istoka važna i logično da su prisutne sve vodeće službe. Od Drugog svetskog rata do danas najprisutnija je britanska obaveštajna služba MI-6 koja je tradicionalno dobro pozicionirana na prostoru Zapadnog Balkana pa samim tim i u Srbiji. Zatim tu su nemačka BND, američka CIA, kao i obaveštajna služba Turske. Prema našoj zemlji obaveštajnu aktivnost sprovode obaveštajne službe svih susednih zemlja, a najintenzivnije su Hrvatska i Bugarska.