Izvor: Fakti, Komsomolska pravda

Specijalni reporter moskovskog dnevnog lista „Komsomolska pravda“ – Darja Aslamova – boravila je Nemačkoj i sa iznenađenjem otkrila da 27 godina nakon pada Berlinskog zida ta zemlja i dalje ostaje podeljena.

Evo šta je videla, čula i doživela i kako je to svojim čitaocima prenela:

„SEDIM u berlinskoj pivnici sa svojim nemačkim kolegama, Piterom i Ket, i ne verujem svojim ušima:

– Šalite se? Drezden je od vas dva sata vožnje automobilom. Da li zaista nikada niste bili u bivšoj DDR?

Moji poznanici se smušeno zagledaju:

– Nikada. Ti znaš zašto to ne želimo. Mi smo tipični “vesi” (zapadni Nemci), a između “vesija” i “osija” (istočni Nemci) uvek postoji nevidljiva linija. Mi smo jednostavno drugačiji.

– Ali, Berlinski zid je srušen pre više od četvrt veka! – uzvikujem u konfuziji.

– Nikuda zid nije nestao. Kako je stojao nekad, tako stoji i sada. Samo ljudi imaju problem sa vidom.

Celog života sam izbegavala susret sa Drezdenom. Pa, jednostavno to nisam želela. “Tamo, u zemlji, tone su smrvljenih ljudskih kostiju”. (Kurt Vonegut, “Klanica broj pet”.)

Mojoj svekrvi, polu-Nemici, bilo je devet godina 1945. godine, i ona je preživela tu noć 13. na 14. februar, kada se na Drezden obrušila sva sila engleske i američke avijacije.

Ona je preživela samo zato što ju je baba sakrila u kukuruznim poljima. Tamo je ležala sa drugom decom, koja su kao zečevi čučala i ležala u kukuruzištima i travi, i gledala bombe koje padaju na grad: “Bombe su nam izgledale užasno lepe i ličile su na božićne jelke. Tako smo ih i zvali. A onda je ceo grad eksplodirao. A meni su ceo život zabranjivali da govorim o tome šta sam videla te večeri. Govorili su samo – zaboravi”.

Za noć se na grad obrušilo 650 hiljada zapaljivih i 1500 tona eksplozivnih bombi. Rezultat takvog masovnog bombardovanja bio je vatreni tornado koji je zahvatio teritoriju, četiri puta veću od uništenog Nagasakija. Temperatura u Drezdenu je dostigla 1500 stepeni.

Ljudi su goreli kao žive baklje i topili se zajedno sa asfaltom. Apsolutno je bilo nemoguće izračunati broj žrtava.

SSSR je insistirao na 135 hiljada ljudi, Englezi su se držali cifre od 30 hiljada. Brojali su se samo leševi, izvučeni ispod srušenih zgrada i iz podruma. Ali, ko može izmeriti ljudski pepeo?

Jedan od najraskošnijih i najstarijih gradova Evrope, “Firenca na Elbi”, bio je skoro potpuno izbrisan sa lica zemlje.

Cilj Engleza (a upravo su oni insistirali da se uništi istorijski centar Drezdena) nije bio samo moralno uništenje Nemaca, već i želja da se Rusima pokaže za šta je sposobna avijacija takozvanih “saveznika”, koji su već pripremali napad na ratom iscrpljeni SSSR (operacija „Nezamislivo”).

Kasnije sam mnogo puta slušala, kako su uporni, tvrdoglavi Nemci uporno prikupljali staro, ugljenisano kamenje i kako su više od četrdeset godina obavljali neverovatne građevinske radove i obnovili Drezden, ali sam samo slegala ramenima. Nije mi bila potrebna butaforija. Ja ne volim, na primer, centar obnovljene Varšave, koji podseća na “Lego” konstrukciju.

Međutim, Drezden je posramio moje nepoverenje. Ovi nemački pedanti postigli su nemoguće. Drezden je ponovo postao jedan od najlepših gradova Evrope.

Opsedaju me dva kontradiktorna osećanja: divljenje prema saksonskoj radnoj etici, njihovoj ljubavi prema svojoj zemlji i… bes pri pomisli na našu glupu rusku velikodušnost.

SSSR, zemlja koja je izgubila 27 miliona ljudi tokom nemačke invazije, obeskrvljena, gladna (moj otac-veteran mi je pričao da je najstrašnija glad bila neposredno posle rata), iznenada čini jedinstveni i neponovljivi u istoriji čovečanstva gest dobročinstva – već deset godina posle Velikog rata vraća poraženim neprijateljima 1240 restauriranih slika, uključujući Ticijana, Rubensa, Rembranta, Rafaela, Direra, Vermera i 3000 juvelirskih rukotvorina neprocenjive vrednosti!

Rubini, smaragdi, dijamanti, biseri, safiri, kilogrami zlata i srebra. Ne računajući umetničku vrednost sveg tog blaga! Zeleni dijamant od 41 karata, beli dijamant od 48 karata… Nema dovoljno mesta da se izlože svi eksponati!

Obuzima me nepodnošljiv osećaj mučnine. Moj otac je tada prvi put jeo šećera, nosio je na dalekoistočnim mrazevima platnene cipele i obloge pod pojasom, radio u dve smene u fabrici, njegov brat vratio se iz rata bez nogu, zemlja je ležala u ruševinama, a mi, ruske budale, tada smo verovali da istorija neće zaboraviti našu plemenitost!

– Ali, to je istina, mi nismo zaboravili! – stidljivo mi govori moj novi nemački prijatelj. – Plemenitost ostaje vekovima!

A pred mojim očima stoji lice Angele Merkel koja tvrdi da Rusi nisu dorasli evropskim vrednostima i da ih treba kazniti sankcijama. Kakvo pravo ona ima da pridikuje Rusima o moralu?!

– Gde su onda table, koje treba uvek da podsećaju da su blaga Drezdena – ruski trofej za neviđene zločine Nemaca protiv Rusije, koje je moja zemlja velikodušno vratila, oprostivši sve? Gde je zahvalnost?

Zašto nemački vodiči u Minhenu govore da je Drezden bombardovala ruska avijacija? – govorim, gušeći se od besa. – “Sikstinska madona” – remek delo italijanskog slikarstva, mogla je isto tako visiti u “Ermitažu”. A nas pljuju u Nemačkoj, ne sećajući se naše dobrote, vaša štampa nas upoređuje sa varvarima.

– Pa, to su “vesi” (zapadni Nemci), – sa prezirom mi govore. – Njima stalno ispiraju mozak. Mi smo nešto drugo, “dedeerovci”. Uskoro ćeš sama to shvatiti.

Kakvi su oni, istočni Nemci danas?

Oni izgledaju upravo onako kako su izgledali njihovi preci, što je lako objašnjivo nedostatkom sveže krvi.

Ako u zapadnom delu Nemačke samo u Frankfurtu skoro polovinu stanovništva čine došljaci, onda u celoj istočnoj Nemačkoj stranci čine maksimalno jedan i po posto. Strance ovde ne vole, izbeglice mrze, pa ni same izbeglice ne žele da se zadržavaju ovde, već pokušavaju da odu u velike zapadne metropole.

Jednom sam, razgledajući u Drezdenskoj galeriji portret nekog saksonskog kneza, njega uporedila sa licem muzejskog stražara i nevoljno se nasmejala. Pa, jednostavno kao blizanci: isti bucmasti ružičasti obrazi, dvostruki podbradak, plave skoro ispupčene oči, nadmen pogled.

Ništa se nije promenilo za tri stotine godina!

Ovde nema previše naroda. Čak i u Drezdenu nikada nisu čuli za saobraćajne gužve. A već dalje od Drezdena, ka poljskoj granici, možete voziti nekoliko desetina kilometara i da ne sretnete nijednog čoveka, ili čak automobil. Ali čistoća je svuda – kao u operacionoj sali! Sve kao da je olizano. Ovo nije, prepun migranata, Keln ili isto takav Frankfurt.

Zelena geometrijska polja, jedri, visoki hmelj, od koga kasnije prave velelepno pivo, klasala pšenica, bogata zemljoradnička gazdinstva sa jakim poljoprivrednim objektima, elegantna, podšišana, okupana zemlja. Pravi spomenik rada i reda!

Drveće raste kao vojnici, cveće posejano u strogoj disciplini. Međutim, gde su ti uporni zemljoradnici? Gde su njihovi tragovi na urednim, posutim šljunkom putevima? Nigde nikog!

Kasnije sam shvatila, gde nestaju ljudi iz istočne Nemačke.

Nama je dobro poznato, šta je bilo PRE pada Berlinskog zida, ali skoro da ne znamo šta se desilo POSLE.

Mi ne znamo ništa o tragediji, koju su preživeli “socijalistički” Nemci, koji su sa takvim entuzijazmom srušili zid i pošli u zagrljaj svojoj “kapitalističkoj braći”.

Oni nisu mogli ni da zamisle da će njihova zemlja nestati u roku od godinu dana, da neće biti nikakvog ravnopravnog dogovora o ujedinjenju, da će izgubiti većinu svojih građanskih prava. Da će sve biti običan anšlus: zauzimanje Istočne Nemačke od strane Zapadne, i potpuno usisavanje prve.

– Događaji iz 1989. godine veoma podsećaju na ukrajinski Majdan, – kaže istoričarka Brigita Kvek. – Globalni mediji su direktno prenosili kako hiljade mladih Nemaca ruše zid i aplaudirali im. Ali, niko nije pitao šta želi 18-milionska zemlja? Stanovnici DDR su maštali o slobodi kretanja i “boljem socijalizmu”. Jedva da su mogli da zamisle kako to izgleda kapitalizam. Međutim, nije bilo nikakvog referenduma, kao na primer, kod vas na Krimu, što znači, “anšlus” je bio apsolutno nelegitiman!

– Nakon početka perestrojke i dolaska Gorbačova na vlast, postalo je jasno, kakav kraj očekuje DDR bez podrške Sovjetskog Saveza, ali sahrana je mogla biti dostojanstvena, – tvrdi dr Volfgang Šelike, predsednik Nemačko-ruskog institut za kulturu. – Ujedinjena Nemačka je došla na svet kao rezultat preranog i neuspešnog porođaja.

Helmut Kol, kancelar SRN, nije želeo da odustane, strahujući da će Gorbačov biti smenjen. Njegov slogan je bio: nema eksperimenata, SRN je jača i u svojoj istoriji je dokazala da je BOLjA od DDR. Iako je inteligencija znala da ako se svi zapadno-nemački zakoni za jednu noć prepišu u drugu zemlju, to će izazvati dugoročni sukob.

Trećeg oktobra 1990. godine DDR je prestala da postoji. SRN je kreirala posebnu ponižavajuću Upravu za starateljstvo nad bivšom DDR, kao da su istočni Nemci zaostala i glupa deca. U stvari, Istočna Nemačka je jednostavno kapitulirala.

Za samo godinu dana skoro dva i po miliona ljudi ostalo je bez posla pri ukupnom broju radnika od 8,3 miliona.

– Prvo su proterani svi državni funkcioneri – priča Peter Šteglih, bivši ambasador DDR u Švedskoj. – Mi, u Ministarstvu spoljnih poslova smo primili pismo: slobodni ste, DDR više ne postoji.

Mene, nezaposlenog, spasila je moja žena Špankinja, koju su ostavili da radi kao prevodilac. Meni je ostalo nekoliko godina do penzije, ali za mlade diplomate koji su imali odlično obrazovanje, to je bila tragedija. Oni su napisali zahtev Ministarstvu spoljnih poslova SRN, ali nikoga od njih nisu primili na posao.

Onda su uništili flotu i armiju, drugu po snazi u zemljama Varšavskog pakta. Svi oficiri su bili otpušteni, mnogi sa bednim penzijama, često i bez penzija. Ostavili su samo tehničare, koji su znali kako rukovati sovjetskim oružjem.

Sa Zapada su stigla važna gospoda-administratori čiji je cilj bio da demontiraju stari sistem, da uvedu novi, sačine “crne” liste nepoženjnih i sumnjivih i sprovedu temeljne čistke.

Formirane su specijalne “kvalifikacione komisije” radi identifikacije svih “ideološki” nepogodnih radnika.

“Demokratska” SRN je odlučila da žestoko razbije “totalitarnu DDR”. U politici su u pravu samo pobednici.

Prvog januara 1991. godine su otpušteni svi zaposleni u berlinskim pravnim službama, kao nepodobni za ostvarivanje demokratskog poretka. Istog dana na Univerzitetu Humbolt (glavnom univerzitetu DDR) eliminisani su istorijski, pravni, filozofski i pedagoški fakultet i isterani svi profesori i predavači bez očuvanja radnog staža.

Osim toga, svim nastavnicima, profesorima, naučnom, tehničkom i administrativnom osoblju u obrazovnim ustanovama bivše DDR naređeno je da popune upitnik i daju detaljne informacije o svojim političkim stavovima i stranačkoj pripadnosti. U slučaju odbijanja ili prikrivanja informacija, oni su bili predmet direktnog otpuštanja.

Počele su “čistke” u školama. Stari udžbenici, kao “ideološki štetni”, bačeni su na smetlište. A dedeerovski obrazovni sistem se smatrao jednim od najboljih u svetu. Njeno iskustvo, na primer, pozajmila je Finska.

– Prvo su otpušteni direktori, članovi u DDR vladajuće Socijalističke jedinstvene partije Nemačke, – podseća dr Volfgang Šelike. – Posao su izgubili mnogi nastavnici humanističkih nauka. Ostali su morali da prežive i njih je obuzeo strah. Nastavnici nisu otišli u ilegalu, ali su prestali da diskutuju, da izražavaju svoje stavove. I to je uticalo na obrazovanje dece! Otpušteni su takođe i nastavnici ruskog jezika.

Obavezni strani jezik postao je engleski.

Ruski, kao i češki ili poljski, sada možete učiti po želji, kao treći jezik. Zato su Istočni Nemci zaboravili ruski a engleski nisu naučili.

Atmosfera se potpuno promenila. Došlo je vreme da se radi laktovima. Nestali su koncepti solidarnosti i uzajamne pomoći. Na poslu ti više nisi kolega, već konkurent. Oni koji imaju posao, morali su da rade do iznemoglosti. Oni nemaju vremena da idu u bioskop ili pozorište, kao što je bio slučaj u DDR. A nezaposleni su pali u degradaciju.“

„MNOGI ljudi su izgubili svoje domove. I to iz izuzetno ružnog razloga. Mnogi istočni Nemci su živeli u privatnim kućama, teško oštećenim tokom rata (Zapadna Nemačka je mnogo manje postradala od Istočne). Građevinski materijali su bili krajnje deficitarni. Za četrdeset godina vlasnici su obnovili svoje kuće, bukvalno prikupljajući kamen po kamen i sada su se mogli ponositi svojim prelepim vilama.

Međutim, nakon pada Berlinskog zida sa Zapada su se javili voljeni rođaci, koji su ranije slali čestitke za Božić, i izjavili, da i oni imaju udeo u ovim kućama. Hajde, plaćaj! A otkud bivšem „dedeerovcu“ ušteđevina? On je imao dobru platu, dobru socijalnu zaštitu, ali on nije bio kapitalista. Ah, nema novca? Ne zanima nas. Prodaj kuću i plati nam naš deo. To je bila prava tragedija.

Ali, što je najvažnije – došlo je do potpune promene elite. Sa Zapada su požurili, tamo ne baš uspešni Nemci, koji su odmah zauzeli sve visokoplaćene pozicije u bivšoj DDR. Oni su smatrani pouzdanim. Do dan-danas u Lajpcigu 70 odsto administracije čine „vesi“. Da, nema milosti za bespomoćne. Faktički cela kontrola nad bivšom republikom pala je u ruke nove kolonijalne administracije.

– SSSR je pustio DDR tek tako, čak i ne ostavljajući nikakav sporazum između vlasnika Zapadne i Istočne Nemačke – ogorčeno govori bivši diplomata Peter Šteglih. – Pametni, državotvorni ljudi su predvideli sukobe zbog vlasništva i zbog anšlusa DDR umesto spajanja dve Nemačke na ravnopravnoj osnovi.

Ali, postoji Gorbačovljeva izreka: neka se Nemci sami snalaze. To je značilo: jači uzima sve što želi. A jači su bili Zapadni Nemci.

Počela je prava kolonizacija DDR. Zbacili su sa vlasti lokalne patriote, omalovaživši i ponizivši ih, zapadni kolonizatori su pristupili „najukusnijem“ delu programa: potpunoj privatizaciji državne imovine DDR. Jedan sistem je nameravao da potpuno proždere drugi.

Na državnom nivou neophodno je bilo pljačkati vešto, graciozno, u belim rukavicama i veoma brzo, dok se žrtva ne opameti. Istočna Nemačka je bila najuspešnija zemlja Varšavskog pakta. Takav veliki zalogaj je trebalo progutati odjednom, bez oklevanja.

Ali, prvo je bilo neophodno pokazati budućim žrtvama gest velikodušnosti, ustanovljavajući kurs razmene istočne marke za zapadnu za građane DDR 1:1.

O ovome su glasno izveštavale sve zapadnonemačke novine! U stvarnosti se ispostavilo da se tako moglo razmeniti samo 4000 maraka. Preko toga razmena je išla po kursu dve istočne marke za jednu zapadnu. Sva državna preduzeća DDR i mali biznis mogli su menjati svoje račune samo po stopi od dva prema jedan.

Shodno tome, oni su odmah izgubili pola svog kapitala! Pri čemu su njihovi dugovi računati po kursu 1:1. Ne treba biti biznismen da bi se shvatilo da su takve mere dovele do potpunog kraha industrije DDR! U jesen 1990. godine, obim proizvodnje u DDR pao je više nego duplo!

Tada su zapadna „braća“ mogla snishodljivo govoriti o ne-održivosti socijalističke industrije i njenoj neminovnoj privatizaciji „u fer i transparentnim uslovima“.

Ali kakvi, dođavola, fer uslovi ako građani DDR nisu imali kapital?! Oh, nemate novca? Veoma nam je žao. I 85% cele industrije zemlje palo je u ruke zapadnih Nemaca, koji su je aktivno vodili ka bankrotstvu. Jer, zašto davati šansu konkurentima?

Deset odsto je otišlo strancima. A samo 5 odsto su mogli kupiti pravi vlasnici zemlje, Istočni Nemci.

– Vas su opljačkali? – pitam bivšeg generalnog direktora metalurškog zavoda u gradu Ajzenhutenštadtu, profesora Karla Deringa.

– Naravno. Stanovnici DDR nisu imali novca i celokupna imovina je pala u ruke Zapada. Mi ne zaboravljamo ko nas je prodao. Gorbačov. Da, bilo je demonstracija za slobodu kretanja, ali niko nije zahtevao da DDR nestane sa karte sveta. Naglašavam to. Za to je bila potrebna odgovarajuća pozicija Gorbačova, čoveka, koji nije prošao test istorije. Takvu „slavu“ njemu niko neće oduzeti. Šta je rezultat? Istočni Nemci su mnogo siromašniji od zapadnih. Mnoge studije pokazuju da smo mi Nemci „drugog reda“.

Šta je bilo važno za zapadne industrijalace? Novo tržište u komšiluku, gde su mogli prodavati svoju robu. To je bila osnovna ideja. Oni su se toliko zaneli uništavajući našu industriju da su na kraju shvatili: da nezaposleni ne mogu kupovati njihove proizvode! A ako ne sačuvaju barem ostatke industrije na Istoku, ljudi će prosto bežati na Zapad u potrazi za poslom, i zemlja će opusteti.

Upravo tada mi je uspelo da spasim barem deo naše fabrike zahvaljujući Rusima. Povećali smo naš izvoz u Rusiju, prodavali smo 300-350 hiljada tona hladnovaljanog čeličnog lima 1992-93. godine za vašu autoindustiju i poljoprivrednu mehanizaciju. Onda je naše akcije hteo da kupi Čerepovetski metalurški kombinat, jedan od najvećih u Rusiji, ali zapadnim političarima se ova ideja nije svidela. I odmah su je odbacili.

– Da, to izgleda baš kao „fer privatizacija“ – sa ironijom primećujem ja.

– Sada su ostaci fabrike pripali indijskom milijarderu-monopolisti. Drago mi je da bar fabrika nije umrla.

Profesor Karl Dering se veoma ponosi svojim malim gradom Ajzenhutenšadtom (bivši Stalinštadt), koji ima samo 60 godina. Prvi socijalistički grad na starom nemačkom tlu, izgrađen je od nule uz pomoć sovjetskih stručnjaka. San o pravdi i jednakim pravima za sve. Demonstrativni izlog socijalizma. Stvaranje novog čoveka: radnika sa licem intelektualca, koji posle radne smene čita Karla Marksa, Lenjina i Tolstoja.

– To je bila nova organizacija društvenog života, – govori profesor sa blagim uzbuđenjem, šetajući po potpuno pustim gradskim ulicama. – Nakon fabrike prvo je izgrađeno pozorište! Zamislite? Vidite šta je bilo glavno? Dečiji vrtići, dom kulture, skulpture i fontane, bioskopi, dobre poliklinike. Najvažniji je bio čovek.

Hodamo duž široke avenije sa obnovljenim kućama staljinističke arhitekture. Prelepi zeleni precizno podšišani travnjaci. Ali, u prostranim dvorištima, u kojima miriše cveće, ne čuje se dečiji smeh. Tiho je toliko da čujemo samo zvuk svojih koraka.

Praznina depresivno deluje na mene. Kao da je sve stanovnike odjednom odneo vetar prošlosti. Iznenada, iz kuće izlazi par sa psom i ja iznenađeno vičem: „Gledajte! Ljudi, ljudi!“

– Da, ljudi je ovde izuzetno malo, – suvo govori profesor Dering. – Ranije je ovde živelo 53 hiljade ljudi. Skoro polovina je otišla. Nema dece. Devojke su odlučnije od muškaraca. Čim odrastu, odmah pakuju stvari i na Zapad. Nezaposlenost. Natalitet je nizak. Zatvorili smo četiri škole i tri vrtića, jer nema dece. A bez dece ovaj grad nema budućnosti.

Sa Marijanom, konobaricom u kafiću u Drezdenu, prvo sam se posvađala, a zatim sprijateljila. Umorna žena u pedesetim godinama sa takvom silinom je bacila na sto tanjir divne svinjske kolenice da je mast poprskala stolnjak. Ja sam se pobunila prvo na engleskom, a zatim na ruskom. Njeno lice se iznenada ozarilo.

– Vi ste Ruskinja?! Izvinite – rekla je na ruskom sa teškim akcentom. – Nekada sam predavala u školi ruski jezik, a sada sami videti čime se bavim.

Pozvala sam je na večernju šolju kafe. Ona je došla u svečanoj haljini, sa karminom na usnama, neočekivano se podmladivši.

– Neverovatno mi je prijatno da posle toliko godina govorim ruski, – rekla mi je Marijana. Pušila je cigaretu za cigaretom, pričajući mi svoju priču – isto takvu, kakvu imaju hiljade žena iz bivše Istočne Nemačke.

– Kada su došli „vesi“,mene su odmah izbacili sa posla kao člana partije i nastavnicu ruskog. Sve su nas sumnjičili da imamo veze sa „Štazijem“. A o „Štaziju“ su „vesi“ napravili čitavu legendu – kao da su tamo radile zveri. Kao da je CIA bolja!

Da smo imali dobru obaveštajnu službu, DDR bi i dalje postojala. Mog supruga su takođe smenili, – on je tada radio u rudniku u gradu Hojersverd (tamo smo živeli ranije). On to nije podneo. Propio se, kao i mnogi. Za Nemca je posao – sve. Prestiž, status, samopoštovanje. Razveli smo se i on se preselio na zapad. Ostala sam sama sa malom ćerkom.

Nisam znala da je to samo početak nevolja. Na zapadu žene u to vreme skoro da nisu radile. Ne zbog njihove lenjosti. Oni nisu imali sistem vrtića i jaslica. Ako biste dobili posao, morali ste da platite skupu dadilju, što bi praktično pojelo celu zaradu. A ako sedite kod kuće sa detetom pet ili šest godina, gubite kvalifikacije. Kome si potrebna posle toga?

U DDR je sve bilo prekrasno uređeno: mogli ste se vratiti na posao već šest meseci posle trudnoće. I nama se to sviđalo. Mi nismo domaćice. Decu su nam bezbedno i odgovorno pazili u vrtićima, radeći na njihovom ranom obrazovanju.

Došli su „vesi“ i ukinuli ceo sistem, zatvorili većinu vrtića, a u preostalim su uveli takvu cenu da su većini stanovništva postali nedostupni. Mene su spasili roditelji, koje su prinudno oterali u penziju. Oni su mogli da paze moju ćerku, a ja sam trčala u potrazi za poslom. Ali, na meni je stajala etiketa „nepouzdane komunistkinje“. Ja sam sa svojim fakultetskim obrazovanjem radila čak i kao čistačica.

– Ali, zar vam nisu plaćali naknadu za nezaposlenost?

– Ha! „Vesi“ su tada uveli novo pravilo: da se naknada isplaćuje samo ženama sa decom koje su ostale bez posla, i koje mogu da dokažu da moraju obezbediti dnevni boravak za decu. A meni su još uvek radili i roditelji i suprug pola radnog vremena. Nije bilo nikoga da sedi sa detetom. Tako da naknadu nisam dobila. Uglavnom, otišla sam u konobarice.

Žao mi je, što sam bacila tanjir. Jednostavno, život ponekad izgleda beznadežno. Ćerka mi je porasla i otišla na zapad, tamo radi kao medicinska sestra. Skoro je i ne viđam. Čeka me usamljenička starost. Ne mrzim one koji su srušili Berlinski zid! Oni su bili samo budale.

Zašto ne odem na Zapad? Ne želim. Oni su pozvali sav teroristički šljam. Jedan i po milion klošara-izbeglica, sada kada je i sama Nemačka puna nezaposlenih! Ja ću ostati ovde, jer smo mi – prava Nemačka. Ljudi su ovde patriote. Da li ste videli? Ovde su na svakoj kući nemačke zastave. A na zapadu ih nećete videti. To bi, kažu, moglo uvrediti strance.

Ja svakog ponedeljka idem na miting Pegide (PEGIDA), partije koja se protivi islamizaciji Evrope.

Dođite, i videćete prave Nemce.

Ponedeljak. Centar Drezdena, okružen mnoštvom policijskih automobila. Muzičari u tradicionalnim nošnjama sviraju narodne pesme, sa njima zajedno pevaju starije žene i muškarci, veselo trupkajući nogama. Mnogo je mladića sa izazivačkim izrazom na licima.

Ono što vidim, baca me u trans. Svuda ponosno uzdignute zastave Rusije. Jedna zastava je prosto neverovatna: pola nemačka, polu ruska. Barjaktar pokušava da mi objasni na lošem ruskom da njegova zastava simbolizuje jedinstvo Rusa i Nemaca.

Mnogo je ljudi u majicama sa likom Putina. Plakati sa Putinom su odmah pored Merkelove sa svinjskim ušima.

Ili Merkelove u nacističkoj uniformi sa znakom evra, koji podseća na svastiku. Plakati sa precrtanim muslimanskim ženama u burkama. Pozivi na „prijateljstvo sa Rusijom“ i „rat protiv NATO“.

Ljudi, gde sam ja? Zar je ovo Nemačka?

Mnogi demonstranti u rukama nose plišane svinje. Lepa, debela svinja – simbol site, hrišćanske Nemačke. Ne halal hrani! „Živela Rusija!“ – uzvikuju oko mene. Jedna uzbuđena starija žena mi govori: „Putin je – u mom srcu“.

Meni se vrti u glavi.

Situaciju mi pojašnjava mladi čovek po imenu Majkl.

– Zašto toliko verujete Putinu? – pitam ih ja.

– On je – jedini moćni lider, koji se bori protiv terorizma. A kome da verujemo? Ovoj proameričkoj marioneti Merkel, koja je otvorila granice strancima? Oni siluju naše žene, ubijaju naše muškarce, jedu naš hleb, mrze našu veru i žele da u Nemačkoj izgrade kalifat.

– Ali ovde, u Istočnoj Nemačkoj, ja skoro da ne vidim strance.

– I učinićemo sve da ih ni u buduće ne vidimo. Mi – nismo rasisti. Ali svako ko dođe u ovu zemlju treba da radi i da poštuje njene zakone.

Pričam Majklu šta sam u januaru videla u Minhenu. Mlade histerične budale koje uzvikuju „Minhen mora biti raznobojan!“, „Volimo vas, izbeglice“. Sećam se kako su pet hiljada liberala krenuli da pretuku sto razumnih ljudi koji su došli sa samo jedinim sloganom „Ne islamizaciji Nemačke!“. Od masakra ih je spasila samo policija, pendrecima očistivši put „fašistima“.

– Pa to su „vesi“ – sa neopisivim prezirom govori Majkl. – Oni veruju svemu što pišu njihove glupe novine. Mi smo rođeni u DDR. Mi smo drugačiji, nas nije lako prevariti.

Evo po čemu smo slični! Oboje smo se složili oko ovog izraza! Ja i poslanik iz partije Alternativa za Nemačku Jorg Urban:

– Da, mi smo sumnjičavi, istočni Nemci i Rusi, i mrzimo sve što iole liči na propagandu. I to nas spasava od iluzija. Zapadna Nemačka, kao izlog idealnog kapitalizma je 50 godina živela bez problema. Oni su odrasli u tom duhu, da im se ništa ne može dogoditi. „Vesi“ nisu realistični i ne mogu razumno sagledati situaciju.

Ljudi u DDR su jasno znali šta je laž – to im je bio neophodan deo života iz raznih razloga. Njih su često lagali, i oni su znali da ih lažu. Ovo, iako čudno zvuči, nije smetalo normalnom životu. Bio sam srećan mladić, dobro studirao, dobio stipendiju i planirao da dopunim svoje obrazovanje u inostranstvu o državnom trošku.

Imao sam sigurnost, da će sutra sve biti dobro. A onda je sve propalo. Mladima je bilo lakše, oni su fleksibilni. A sada zamislite odrasle ljude, koji su radili čitav život, a onda im je rečeno da nikome nisu potrebni, da je njihov socijalizam besmislica. Oni su izgubili svoja radna mesta a u moralnom smislu su dobili šamar.

Bilo je to teško vreme, krah iluzija. Ali ovi ljudi su se uspravili, započeli sopstveni biznis od nule. Oni znaju da život – nije raj, uspeh – nije poklon, a da svaka kompanija može propasti odmah. To, što smo s radošću postali ujedinjena Nemačka, što smo okačili zastave i što smo spremni da se borimo za svoju zemlju – to nije nacionalizam. To je tajna preživljavanja. Najlakše nas mogu razumeti Rusi, koji su u vreme perestrojke naprasno izgubili identitet i sada ga ponovo vraćaju.

„Vesi“, zapadni Nemci, toliko su godina živeli u garantovanom raju da više nisu u stanju da se bore. Njihova kultura je – Končita Vurst. Takav čovek nije sposoban da se bori za svoju zemlju. Ali mi jesmo.

Ja teško uzdišem:

– Ali vi morate da shvatite da Nemačka – nije samo deo NATO-a, već je i dalje američka okupirana teritorija. Tajni sporazumi…

– Ne želim da znam za njih, – sa očiglednim ironičnim osmehom govori Jorg Urban. – Postoje glasine o tajnom paktu potčinjavanja Nemačke Americi. Da li zaista mislite da se brinem zbog toga? Čitava svetska istorija je stotinu puta dokazala da su sporazumi – samo papir. Kada se podigne plima narodnog gneva, ona nosi sve.

Pred našim očima se desio raspad Sovjetskog Saveza, Jugoslavije, Istočne Nemačke, Varšavskog pakta. Isto se može desiti sa NATO ili EU. Kada ideja sazre i zavlada umovima, svaki pravni akt postaje ništavan. Ako Nemačka ponovo postane jaka nezavisna država, koja štiti svoje interese – tajni paktovi će postati samo arhivska prašina.“