Izvor: FSK

Uoči britanskog referenduma 23. juna u SAD je došlo do vrlo jasne polarizacije vodećih političara po pitanju članstva Velike Britanije u Evropskoj uniji. Predsednik SAD Barak Obama, kandidat za predsednika iz demokratske partije Hilari Klinton, potpredsednik SAD Džo Bajden, državni sekretar SAD Džon Keri i mnogi drugi su se direktno izjasnili u tom smislu da bi više voleli da Britanija sačuva svoje članstvo u EU. Najjasniji predstavnik suprotnog mišljenja je bio i ostaje Donald Tramp.

Interesantno je da su se neki američki političari u trenutku obavljanja referenduma našli na ostrvima Maglovitog Albiona. Potpredsednik SAD Džo Bajden, koji se u to vreme nalazio u poseti Irskoj, izjavio je da, mada su u Americi očekivali drugačiji rezultat, ishod referenduma neće uticati na odnose SAD-a sa Londonom, Dablinom i Briselom.

Donald Tramp se u to vreme nalazio u Škotskoj. On je izrazio svoje zadovoljstvo zbog rezultata referenduma i aludirao je da može da se desi da proces izlaska iz „evropske kuće“ može da ne bude ograničen samo na Veliku Britaniju. Tramp je našao i dosta sličnosti između onoga što se dešava u Evropi i onoga što se dešava u SAD.

Jedna od glavnih diskusija na temu „Brekzit i Amerika“ svodi se na temu uticaja rezultata referenduma na perspektivu zaključivanja sporazuma o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), koji treba da se zaključi između SAD i Evrope. Mada su pregovori o TTIP vođeni u atmosferi pojačane poverljivosti, evropskoj javnosti su već postali poznati detalji budućeg dokumenta koji preti zemljama Evrope potpunim gubitkom njihovog nacionalnog suvereniteta i vladavinom transnacionalnih korporacija umesto njega. Osim toga, pretpostavlja se da će Evropa morati sebe da liši minimalnih standarda bezbednosti prehrambenih proizvoda, ublažavanjem zahteva koji se odnose na očuvanje sredine u kojoj se živi, kao i potpunom legalizacijom proizvoda na bazi GMO.

Međutim, ima i eksperata koji smatraju da Brekzit može da znači i kraj pregovora i potpisivanja tog sporazuma. Stvar je u tome da sada Vašington treba da pregovara o TTIP-u paralelno sa Londonom i Briselom, što je prilično komplikovano. A osim toga, ukoliko primer Velike Britanije budu sledile i druge članice EU, proces pripreme TTIP-a će biti konačno blokiran. Istina, postoje i drugačija tumačenja o Brekzitu u kontekstu TTIP-a. Ima eksperata koji smatraju da su pregovori sa EU o tom sporazumu počeli da nailaze na tako jak otpor od strane Evropljana da su se konačno našli u ćorsokaku. Kao, Britanija je bila najraspoloženija za zaključivanje sporazuma o TTIP-u. Isti ti eksperti smatraju da je Bregzit u najvećoj meri koristan za Ameriku: bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Odnosno, taj sporazum je sada moguće brzo potpisati sa Londonom, koji svoju odluku više ne treba da usaglašava sa Briselom. Pobornici takvog gledišta dozvoljavaju čak i da je Bregzit isplaniran u Vašingtonu i da se sprovodi u njegovom interesu. Ne mislim da je tako. Dogovaranje o TTIP-u Vašingtonu je danas podjednako teško i sa Briselom, i sa Londonom. Ako ništa drugo, Bregzit je omogućio Britancima da osete ukus slobode.

Ono što je takođe sigurno, to je da će posle izlaska Britanije iz EU oslabiti uticaj SAD na događaje u Ukrajini. Evropska unija je bila i ostaje najvažniji element u mehanizmu takvog uticaja, između ostalog i po pitanju organizovanja opšteevropskih ekonomskih sankcija protiv Rusije. Slabljenje administrativno-političkog potencijala Brisela kao vezivne karike oslabiće i mogućnosti Vašingtona da manipuliše procesima u Ukrajini.

Važan aspekt problema „Brekzit i Amerika“ posle izlaska Velike Britanije iz EU je uticaj te činjenice na ishod predsedničkih izbora u SAD u novembru. Mnogi Brekzit ocenjuju kao pobedu nacionalizma i izolacionalizma nad kosmopolitizmom i internacionalizmom. A upravo se na to na kraju krajeva i svodi suprotstavljenost dva osnovna pretendenta za mesto predsednika SAD – Donalda Trampa i Hilari Klinton. Pobeda evroskeptika u Velikoj Britaniji je nadahnula njihove istomišljenike ne samo iz Francuske, Nemačke, Italije, Holandije i drugih evropskih zemalja, već i iz SAD. U SAD-u su to oni stanovnici i političari koji maštaju o „oslobođenju Amerike“, „preporodu Amerike“, „povratku Amerike“. Skoro svi podržavaju Trampa, koji se zalaže za odustajanje Amerike od njene uloge svetskog žandarma koji tu zemlju sve više slabi. To mišljenje o Brekzitu predstavlja vetar u leđa Trampu.

Uostalom, ukoliko Tramp postane predsednik Amerike, sigurno je da će morati da oseti i gorki ukus izlaska Britanije iz EU, koji će isprovocirati centrifugalne procese u toj zemlji. Severna Irska, Škotska i Gibraltar, koje predstavljaju administrativne jedinice Ujedinjene Kraljevine, već su izrazile neslaganje sa rezultatima referenduma i saopštile da žele da obave svoje referendume o sopstvenoj nezavisnosti. Severna Irska može da se ujedini sa Irskom Republikom, Škotska može da postane samostalna država, a Gibraltar da uđe u sastav Španije. Takođe, svi ti referendumi mogu da posluže kao „zarazan primer“ za ceo niz država koje su sada u sastavu jedinstvene države čiji je naziv United States of America. Danas su tamo separatistička raspoloženja vrlo jaka. Da potsetim da kada je Obama bio drugi put izabran na dužnost predsednika SAD 2012.godine u Belu kuću su stizale peticije stanovnika iz 20 država sa molbom da se organizuju referendumi po pitanju opstanka tih država u sastavu SAD-a. Takve pismene molbe su poslate iz Teksasa, Njujorka, Nju-Džersija, Severne i Južne Karoline, Alabame, Džordžije, Floride, Indijane, Mičigena, Tenesija, Luizijane, Kentakija, Arkanzasa, Kolorada, Severne Dakote, Oregona, Misisipija, Misurija i Montane. Obama je nekako uspeo da pitanje održavanja takvih referenduma zataška. Uzimajući u obzir iskustvo britanskog referenduma i mogućih referenduma u drugim evropskim zemljama, njegovom nasledniku će biti još mnogo komplikovanije da to učini.