24.06.2011.Izvor: Fond Slobodan Jovanović
Sudeći po javnim istupima vodećih političara jugoistočne Evrope, poslednjih godinu dana svake nedelje po jedna država izađe iz krize. I to po nekoliko puta, u zavisnosti od toga kakve su unutrašnje političke okolnosti u kojoj od država i kada se očekuju izbori. Pri tome, pod krizom se podrazumeva stanje u kojem se manje-više sve države na ovom delu evropskog kontinenta nalaze u poslednje tri godine, i koja je još u nastanku dobila odrednicu – svetska ekonomska kriza.
Na stranu potreba političara (i njima bliskih ekonomista i analitičara) da malo-malo proglašavaju izlazak iz krize. To je i očekivano, ali treba postaviti pitanje: kako bilo koja od država može izaći iz krize pojedinačno i sama, kada je kriza svetska? Ako je kriza svetska, onda su i uzroci celosvetski, globalni i, da bi se rešila, potrebno je i – svetsko, globalno rešenje i onda se ona ne može rešavati parcijalno, pojedinačno, od zemlje do zemlje. Još bi se i dalo objasniti da, i pored toga što su uzroci krize globalnog karaktera, a njene posledice se rasprostiru širom sveta, jedna zemlja može sama da se izbori sa takvim problemima, ukoliko bi ta zemlja bila ekonomska velesila u svetskim razmerama, odnosno ukoliko bi njen bruto društveni proizvod prelazio makar jedan procenat od ukupnog svetskog bruto društvenog proizvoda. Ali se ne može objasniti da male zemlje sa slabim i zavisnim ekonomijama, poput Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Srbije ili Grčke, mogu to da učine.
Zaključak da – ukoliko je kriza svetska i ekonomska, onda nam je potrebno i globalno ekonomsko rešenje da bi se ona rešila – nameće se sam po sebi. Međutim, u tom slučaju se samo po sebi nameće i pitanje, da – ako nam je potrebno globalno rešenje, zašto onda MMF, Svetska banka ili organi EU pokušavaju da reše problem pregovarajući sa jednom po jednom državom koja zatraži pomoć i zašto novac pozajmljuju državama pojedinačno, a ne za određene programe globalnog karaktera, koji bi stabilizovali celokupnu svetsku ekonomiju? I zašto ove zapadne institucije ne dozvoljavaju nekim drugim nezapadnim akterima da učestvuju u rešavanju krize kao što su, na primer, države članice BRIKS? Zašto je onda bila problematična pozajmica Rusije Islandu 2008. godine[1] ili investicije Kine u Grčku i Bugarsku tokom 2010. godine[2]?
Odgovor je jednostavan: zato što se prilikom definisanja krize i njenih posledica pogrešilo. Naravno, globalizacija i sveukupno povećavanje ekonomske međuzavisnosti među svim regionalnim ekonomskim celinama na svetu, koje su već formirane ili su u fazi formiranja, učinilo je da aktuelna kriza ima uticaj na tokove, i ekonomske i političke, u celom svetu. Međutim, to će biti tek indirektne posledice, može se ipak i konstantovati – od drugorazrednog značaja. Da li je do danas bankrotirala i jedna banka sa dominantnim arapskim kapitalom u nekoj od muslimanskih zemalja? Da li je došlo do tako dramatičnog pada na tržištu nekretnina u Jugoistočnoj Aziji, kao što je bilo i Severnoj Americi? Da li je za pojedine države ASEAN veću ekonomsku štetu izazvao zemljotres u Japanu i predstojeći ekološki problemi izazvani havarijom u Fukušimi i budućim ograničenjima u izlovu ribe[3] ili hipotekarna kriza u SAD?
Direktne posledice, posledice prvorazrednog značaja, vidljive su jedino u zapadnom svetu. Otuda i nervozna reakcija (pro)zapadnih međunarodnih organizacija prilikom svakog pokušaja uključivanja nezapadnih aktera u rešavanje kriza. Današnja kriza nije svetska – ona se po svom geografskom rasprostiranju može okarakterisati kao zapadna. „Zapadnocentričnost” Evrope i još više SAD, gde se po pravilu pod „svetom” podrazumeva samo zapadni deo sveta („civilizovani” i „slobodni” deo sveta), uticali su na to da se krizi, odmah po njenom nastanku pridene epitet – (celo)svetska. Ali je njen razvoj u protekle tri godine pokazao da ona to nije. Ova kriza je zapadna, tu su njeni uzroci i tu ostavlja najveće direktne posledice. I to posledice koje su se najpre reflektovale na ekonomskom polju, ali se polako sele i u sferu politike. U istoriji se može naći bezbroj primera za tvrdnju da svaka ozbiljna ekonomska kriza izaziva i određene političke posledice. Međutim, za današnju krizu je karakteristično i to da ona nije samo ekonomska već pre svega ideološka. Možda bi najpravilnije bilo reći da je to kriza modela, zapadnog modela. I zato će, pored već vidljivih ekonomskih problema, njene posledice biti pre svega političkog karaktera.
Posle Drugog svetskog rata polovinu svetske ekonomije činila je ekonomija SAD. Zahvaljujući vizionarstvu i pronicljivosti Kordela Hula (Cordel Hull)[4], tadašnjeg državnog sekretara, SAD otpočinju sa sprovođenjem agresivne politike liberalizacije ekonomije i slobodne trgovine u celom svetu. U samim SAD u decenijama po završetku rata to dovodi do stalnog privrednog rasta i priliva stanovišta, što je uključivalo i „priliv mozgova” (tzv. Brain-drain process), pa i sam američki sistem počinje da funkcioniše na tim preduslovima neophodnosti stalnog rasta potrošnje i priliva sveže radne snage i potencijala, koji će donositi nova tehnološka rešenja i inovacije. Iako su celi timovi američkih makroekonomista potrošili više decenija radeći na pronalaženju modela koji će ispraviti ciklična kretanja u ekonomiji, nastup stagnacije i postepeni ulazak u krizu mogli su se očekivati onako kako je to objasnio Nikolaj Kondratijev još pre skoro jednog veka[5].
Međutim, ostaje otvoreno pitanje kakve bi posledice od nastupa „kondratijevljevog dugog talasa” krize bile krajem prve decenije 21. veka da nije bilo velike ideološko-političke pobede liberala i promene sistemskih zakona u samim SAD. Naime, još 1930-ih, prilikom traženja rešenja za tadašnju Veliku ekonomsku krizu, predsednik Ruzvelt je insistirao na utvrđivanju mera koje će striktno odvojiti komercijalno i investiciono bankarstvo. Predsednika je u toj nameri podržala i većina u Kongresu formalno usvajajući zakone čiji su predlagači bili kongresmeni Henri Stigl (Henry Steagall) i Karter Glas (Carter Glass), kojima su razdeljene i donekle ograničene kao zasebne operacije – štednja, investiranje, trgovina i osiguranje[6]. Ideja je bila da se uspostavi sistem u kojem će se trošiti samo onoliko koliko se ima i u kojem bankari neće moći da pozajmljuju i ono što nemaju. Iako je tokom godina i ovaj sistem bio na velikim iskušenjima i čak doživeo ozbiljan udarac posle velike naftne krize početkom 1970-ih i prestanka funkcionisanja prvobitnog Breton-vudskog monetarnog sistema, pravila igre uspostavljena tokom prvog Ruzveltovog mandata bila su na snazi sve do 1999. godine. Uz otvorenu podršku Klintonove administracije, Kongres menja Stigl-Glasova rešenja posle šest decenija i praktično otvara vrata za ekspanziju finansijskog sektora. Kongresmene je verovatno bilo lako ubediti u neophodnost takvog koraka, jer su to godine posle pada Istočnog bloka i berzi u jugoistočnoj Aziji, kada su se pojavili jeftini prirodni resursi i još jeftinija radna snaga za zapadne kompanije širom sveta, a svet se činio jednopolarnim, potpuno u američkim rukama više nego ikada pre.
Posledica svega bilo je brzo formiranje finansijske ekonomije kao nove privredne grane, koja je potpuno odvajana od tzv. „realne ekonomije” i koja nije proizvodila ništa, a u kojoj su se obrtala najveća sredstva. Pozajmljivalo se mnogo više nego što se imalo (prema nekim procenama, tako se tvrdi da danas banke na globalnom nivou potražuju pet puta više od godišnjeg svetskog BDP), a shodno jednom od najvažnijih postulata liberalne ekonomije, država se gotovo izgubila iz oblasti privrede, pa tako i iz poslova nadzora i regulisanja bankarskog sektora. To je dovelo do stvaranja ogromnih „finansijskih mehura” i njihovog pucanja svega jednu deceniju kasnije. Iako je do krize, pre ili kasnije, moralo doći zbog određenih zakonomernosti u ekonomiji, ona sigurno ne bi imala ovolike i ovakve posledice kao danas, da nije došlo do ideološke pobede nekontrolisanog liberalnog kapitalizma. Posle četiri godine SAD i dalje nisu našle model za rešavanje krize, a i mere koje su preduzimane a kojima je država pomagala velikim kompanijama imale su vrlo ograničene efekte. Zato je današnja kriza opasnija od svih prethodnih. Ona je uglavnom ili potpuno van kontrole i niko još uvek ne zna pouzdano ni kako je rešiti niti koliko može potrajati. Zato se ona bitno razlikuje od npr. krize u kojoj se našao postsovjetski prostor početkom, istočna Azija sredinom ili Južna Amerika krajem 1990-ih.
Glavne posledice aktuelne krize zapadnog modela verovatno se ipak neće videti u samim SAD, već u zapadnoj Evropi. Tokom decenija zapadnoevropski sistemi su izgradili jedan poseban oblik kapitalističke ekonomije sa posebnom socijalnom komponentom. Evropa je morala da pronađe odgovarajući ideološko-politički model koji će biti konkurentan sovjetskom socijalističkom sistemu, koji je, ma koliko se od raspada SSSR pokušavao prikazati u negativnom svetlu, ipak predstavljao veliko iskušenje za dobar deo evropskih društava od početka 1950-ih pa sve do početka 1980-ih. Razlog tome nije bila samo sovjetska propaganda već i realni rezultati koje su socijalističke države postizale, pre svega na polju rasta industrijske proivodnje, izgradnje saobraćajne i energetske infrastrukture i razvoja vojne industrije, a koji se danas minimiziraju. Sa stanovišta zapadnih sila, u tom razdoblju je bilo nekoliko vrlo dramatičnih izbornih ciklusa u Italiji i Francuskoj[7]. Otuda i potreba za modeliranjem sistema vrlo osetljivog na potrebe radničke klase, socijalna davanja i veliku ulogu države u formiranju pravičnog sistema raspodele dobiti, toliko različitog od kapitalističkog modela koji se uporedo razvijao u SAD i donekle u Kanadi.
Raspadom Istočnog bloka, nestala je i političko-ideološka konkurencija, pa se otpočelo i sa najpre postepenim a zatim sve bržim napuštanjem posebnog evropskog modela kapitalizma, građenog tokom četiri decenije, i sve većeg približavanja američkom modelu, koji je donosio i veće profite. To je podrazumevalo i naglo širenje „finansijske ekonomije” kao privredne grane unutar EU i u jednom broju njenih članica brzog, ali potpuno nerealnog porasta životnog standarda i potrošnje. Na toj novoj liberalno-ekonomskoj matrici izgrađen je i potpuno nov političko-ideološki model. Kako je on funkcionisao, možda se najbolje može opisati na primeru najmlađe evropske države – Crne Gore, koja je za samo pet godina postojanja duplirala svoju zaduženost[8]. Sa ovakvim tempom zaduživanja vrlo lako je izračunati šta se može očekivati u periodu od dve decenije.
EU je odustajanjem od starog političkog modela i prihvatajući novi koncept, žrtvovala vrapca u ruci zbog goluba na grani. Sada se na stari model ne može vratiti, za to je kasno, okolnosti su se promenile, i ekonomske i (geo)političke. A o novom ne može ni da razmišlja. Jer kriza ne jenjava, već se širi. Svakih pola godina svoju kulminaciju dostiže u jednoj od država članica. Počelo je sa Mađarskom još 2009. a onda se redom širila na Irsku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Portugal, Španiju. I tu sigurno neće stati jer se sve češće govori o problemima sa kojima se sreću dve važne članice EU – Italija i Francuska, što može izazvati politički zemljotres unutar EU. Za sada, socijalni problem koji se može identifikovati unutar članica EU a koji je direktno povezan sa aktuelnom ekonomskom krizom, jeste ogroman broj ljudi mlađih od 27 godina koji su već više godina bez posla (označavaju se kao dugoročno nezaposleni) [9], kao i postepeni nestanak srednje klase. Paralelno s tim, treba reći i da se potpunim prihvatanjem „američkih vrednosti” u evropskim društvima nešto manje od dve decenije u Evropi temeljno sprovodila „individualizacija” društava i sistematsko razbijanje društvenih vrednosti zasnovanih na jasnom nacionalnom identitetu i patriotizmu, čvrstim porodičnim odnosima i hrišćanskoj tradiciji (pre svega u katoličkim sredinama). Tako se, sa jedne strane, stvorio problem određene grupe ljudi u evropskim društvima – mladih ljudi i predstavnika srednje klase, a sa druge strane, u dobroj meri su narušeni i oštećeni tradicionalni mehanizmi koji bi mogli pomoći njihovom rešavanju. To je pogodno tle za razvoj raznih ekstremizama – klasnih, rasnih i etničkih, kao i brzi rast tenzija unutar evropskih društava, što se ipak ne može očekivati i u SAD jer je američko društvo izgrađeno na potpuno drugačijim temeljima.
Problem je još veći ako se u računicu o posledicama krize uključe i predviđanja o drastičnom poskupljenju energenata [10] i hrane[11] u narednih 20 godina. Što se energenata tiče, EU je zavisna od uvoza nafte sa 90 odsto a od uvoza ostalih energenata sa 70 odsto [12]. Ne treba biti veliki stručnjak pa predvideti kakvu će posledicu poskupljenje gasa, nafta i električne energije ostaviti po ekonomsku konkurentnost i životni standard građana u zapadnoj Evropi. Alternativni izvori energije, o kojima se mnogo govori još od 1970-ih i velikog naftnog šoka a koji i dalje predstavljaju zanemarljiv procenat u ukupnoj proizvodnji energenata, u najvećoj meri se oslanjaju na mogućnost proizvodnje bio-dizela kao zamene za naftu. To bi, međutim, automatski i značilo korišćenje sve više obradivih površina na svetu za proivodnju neophodnih sirovina za proizvodnju bio-dizela, što bi vodilo smanjivanju obradivih površina na kojima bi se uzgajale namirnice neophodne za čovekovu ishranu. Veća proizvodnja bio-dizela, direktno vodi ka dramatičnom poskupljenju životnih namirnica.
A do rasta cena životnih namirnica će svakako doći iz najmanje tri razloga. Prvi su klimatske promene i naglo narušavanje životne sredine poslednjih decenija, što je trend koji ima tendenciju razvoja i u narednim godinama i koji uzrokuje smanjivanje obradivih površina na svetu, kao i proizvodnju životnih namirnica sve lošijeg kvaliteta. Drugi je ogroman porast broja stanovnika na planeti, koji će do 2060. godine dostići brojku od devet milijardi [13]. I treći je što se špekulantski kapital, koji traži brz obrt i veliki profit, preselio iz bankarskog sektora i finansijske ekonomije u poljoprivrednu i prehrambenu industriju. Sve skuplja hrana sigurno će promeniti strukturu potrošnje u budžetu svakog pojedinca, ali ona zapadnom sistemu donosi i bezbednosne probleme.
Što se Evrope tiče, nedostatak hrane će se najviše osetiti na njenoj južnoj i jugo-zapadnoj granici. Migrantski pritisak mladog arapskog i srednjeazijskog stanovništva biće sve veći na sve stariju evropsku populaciju. Primer migranata iz Libije i Tunisa pokazao je kakav haos i panika se za svega nekoliko nedelja mogu izazvati unutar EU [14]. Pri tome, Libija i Tunis su po broju stanovnika relativno male države i može se samo zamisliti šta bi se desilo u slučaju pokretanja masovnijih migracionih talasa ka EU iz pravca Egipta, Turske, Maroka ili Alžira. To je problem koji je u SAD manje izražen jer je i geografska pozicija SAD drugačija i demografske karakteristike u tom delu sveta su drugačije. SAD mogu očekivati migrantski talas iz pravca juga i centralne Amerike, što je prostor koji naseljava oko 150 miliona stanovnika, što je duplo manje od broja koliko imaju i same SAD. Takođe, SAD poseduju sopstvene energetske izvore od oko 50 odsto potreba, što im opet ostavlja mogućnost da kontrolišu kretanje cena na sopstvenom tržištu, naravno, ukoliko američka vlada bude sposobna da se izbori sa interesima i pritiscima krupnog kapitala, multinacionalnih korporacija i lobističkih organizacija.
Pokušaj pre svega Francuske i Velike Britanije da okupacijom Libije i mogućim daljim širenjem vojne intervencije na Siriju obezbede evropskoj ekonomiji preko potrebnu naftu (i delimično gas), možda će i uticati na mogućnost kakve-takve kontrole cena nafte i pretpostavljene inflacije u zapadnoj Evropi, ali, ukoliko takva politika i napravi rezultat, on će biti samo kratkoročan i delimičan. Izvorišta u Libiji i Siriji mogu da smanje zavisnost Evrope od uvoza iz ostalih delova sveta, ali ni izbliza ne mogu da zadovolje ukupne evropske potrebe. A šteta napravljena novim vojnim angažmanom u islamskom svetu uzrokovaće još veće distanciranje bliskoistočnih i afričkih muslimana od evropske civilizacije. To ne predstavlja samo veliki problem u budućim bilateralnim odnosima između evropskih i država sa islamskom većinom već i ogroman problem unutrašnje bezbednosti i politike u samim evropskim državama, pre svega u Francuskoj. Takođe, ratovi za naftu će Magrebu i Bliskom Istoku doneti samo veću nestabilnost, što opet samo može uticati na povećanje broja migranata koji će krenuti ka Evropi. Treba podsetiti i na činjenicu da nisu sve članice EU sa oduševljenjem prihvatile angažman u Libiji, pre svih Nemačka [15], koja rešavanje sopstvenih energetskih problema vidi pre svega u strateškom partnerstvu sa Rusijom. Kao i na to da se evropski angažman i širenje uticaja odvija sporo, traljavo i sa puno problema i u Ukrajini, Moldaviji, Belorusiji, Gruziji, BiH, na Kosovu, dakle u onim oblastima koje su Evropi kulturno i politički mnogo bliže i razumljivije od Bliskog Istoka.
Velika zapadna kriza, koja je zvanično otpočela 2008. godine, još uvek je u svojoj početnoj razvojnoj fazi. Ona se ne može rešiti postojećim instrumentima niti u okviru sadašnjih institucija jer se upravo među njima krije i uzročnik nastanka krize. Liberalna koncepcija smanjivanja uloge države u društvu i ekonomiji napravila je veću štetu nego korist jer se u praksi pokazalo da se subjekti i pojedinci koji kontrolišu krupni kapital ponašaju neodgovornije od država, a da je međunarodne organizacije – vladine i nevladine – značajno teže kontrolisati nego bilo koju državnu upravu. Pored toga, onemoćanje država i rastakanje društava dovelo je i do formiranja niza novih ili reafirmacije starih regionalnih, pokrajinskih ili čak lokalnih identiteta. Čovek ne može da živi izolovano, on prirodno traži da negde pripada, da se sa nečim identifikuje, i, ukoliko mu se oduzmu država i nacija, on će sebe identifikovati sa gradom, oblašću u kojoj živi, neposrednim okruženjem u kojem funkcioniše. Ovo je vrlo opasno jer može voditi stvaranju niza novih mikro-društvenih tvorevina, malih i neuspelih državolikih struktura, koje će verovatno trajati kratko, ali će vreme njihovog postojanja biti spojeno sa velikom nestabilnošću i konfliktima, prouzrokovanim daljom dezintegracijom postojećih država i naroda. Uzrok velike zapadne krize je unutrašnjeg karaktera i što se pre otpočne sa procesom unutrašnje transformacije sistema, pre će se i pojaviti šansa da se kriza reši, pa će samim tim i njene posledice biti manje.
Dalje insistiranje na starim principima tvrdog neoliberalizma i pokušaj rešavanja problema primenom starih metoda podseća na pokušaje sovjetskih vlasti da pristupe rešavanju društveno-političkih problema početkom 80-tih jačanjem proleterskog duha i primenom instrumenata centralnog ekonomskog planiranja. Jer, kao i u slučaju SSSR, dalje samozavaravanje može voditi samo eskalaciji krize i novim traumama.
Što se međunarodnih odnosa tiče, promene koje bi najpre trebalo preduzeti, podrazumevale bi kontrolisani proces tranzicije ka izgradnji multipolarnog svetskog političkog sistema. To bi značilo i veliku unutrašnju reformu UN. Sa novim pravilima igre na globalnom nivou i novim ulogama za regionalne celine – integracije koje se formiraju u svim delovima sveta. Prvi korak u prevazilaženju današnje krize mora biti priznavanje neuspeha koncepta promovisanog u prethodnih 20 godina i prihvatanje realnosti da svet više nije „zapadnocentričan”. Da li će do toga i doći? Naravno da neće.
