Izvor: Blic, Fakti

Turski premijer Ahmet Davutoglu izjavio je da njegova zemlja od saveznika – pre svega od SAD – očekuje da je zaštite u slučaju da se nađe u opasnosti.

Pritom je naglasio: „Mi od saveznika očekujemo zaštitu. I, očekujemo je bez ikakvog „ali”. Smatramo da to uopšte nije tema za diskusiju. Od Sjedinjenih Država očekujemo da sa Turskom budu solidarne bez ikakvih „ali” i „ako”. Više ne želimo da slušamo rečenice koje počinju sa „ali”. Druge zemlje možda i ne vide opasnost tamo gde je vidi Turska, ali su kurdske snage samoodbrane terorističkim napadom u Ankari pokazale svoje pravo lice.”

Turski premijer još je dodao: „Nema više pitanja bez odgovora. Pozvali smo ambasadore akreditovane u Ankari i pokazali im otiske prstiju izvršioca napada, a i druge dokaze. Ako su za nekoga neke teme i otvorene – za nas nisu”.

Uticajni The New York Times objavio je da je Turska uputila izazov administraciji Baraka Obame. Time što je svalila odgovornost za masakr u Ankari na sirijske Kurde koje Amerikanci podržavaju.

——-

Zabrinjavajuće vreme je došlo za onoga ko prati evropsku geopolitiku sa druge strane Atlantika, piše prenzionisani admiral Džim Stavridis, bivši vrhovni komandant NATO, za uticajni američki sajt huftingtonpost.com..

“Poput mnogih visokih zvaničnika, i poljski ministar spoljnih poslova sada poziva NATO trupe da se raspodele na granicu sa Rusijom. Rusija tuži Ukrajinu zbog neisplaćenog duga, a male nacije poput Srbije i Jermenije pokušavaju da plivaju između Rusije i Zapada, u vezi sa članstvom u EU i carinskoj uniji”, navodi on.

Rusija se, dodaje, oseća nepoštovanom, a Zapad ne može da razume aneksiju Krima. Sve to pruža osećaj dubokog nespokojstva, sa podelom između Rusije i SAD u centru toga.

Na nedavno završenoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti glavna briga svih prisutnih bila je Evropa.

Istovremeni kolaps sirijske države i uspon Islamske države stvorio je više od milion izbeglica koje su prošle godine krenule ka Evropi, a možda još milion ide za njima u 2016. To je veoma zabrinjavajuća situacija za nacije u Evropi, koje su kroz istoriju imale velike probleme s integrisanjem muslimana i afričkih imigranata u njihova društva.

Nedavni napadi na nemačke žene u Kelnu i drugim gradovima pojačali su pritisak na najboljeg lidera u Evropi, kancelarku Angelu Merkel. Grčka kriza narasta i vratiće se vrlo brzo. Moćne centrifugalne sile vuku Evropsku uniju, a britanski odlazak (“Bregzit”) iz EU prema većini anketa moguć je jednako koliko i ostanak.

Ali, ove izazove nadmašuje širi strateški sukob koji se promalja: povećana napetost između Rusije i Zapada, pri čemu obe strane krive jedna drugu za izbijanje novog Hladnog rata.

Ključno je za Zapad da se suprotstavimo Rusiji tamo gde moramo (Sirija, Ukraina i Gruzija na primer), ali da sarađujemo gde možemo. A postoji više zona potencijalne saradnje.

Neke od njih uključuju borbu protiv terorizma (razmenu informacija i obaveštajnih podataka), protiv pirata (ruski brodovi su godinama učestvovali zajedno sa SAD, EU, NATO i drugim saveznicima u misiji kod obala istočne Afrike), Avganistan (gde je u obostranom intersu obuzdavanje pobune i smanjenje odliva opijuma iz zemlje, a moguća je i saradnja na ograničenju strateškog naoružanja.

Rusija treba da razume da joj budućnost leži uz Evropu i Zapad. Mogućnost dugoročnog, ozbiljnog savezništva sa Kinezima je daleka – nacije, kulture, jezici i geoplitičke pozicije su jednostavno previše udaljeni.

Prema jugu je malo opcija za savezništvo i integrisanje, ako se ne računaju bivše republike starog Sovjetskog saveza, od kojih su mnoge već napustile rusku orbitu. Dalje gledajući, najbliži partneri Rusije su zemlje poput Sirije, Irana, Venecuele, Nikaragve, Bolivije i Severne Koreje. Da li Rusija zaista želi da na tome bazira svoju budućnost?

“Najbolja strategija Rusije bila bi da nastavi da gradi partnerstva s Evropom, posebno u ekonomskoj zoni”, zaključuje.