Izvor: Fakti (Rostislav Išćenko)

U davna vremena, koja se obično zovu „burnim devedesetim“, ekipa Borisa Jeljcina napravila je nekoliko pokušaja da Rusiju integriše u strukture Zapada (Evropsku uniju i NATO).

Pod različitim izgovorima, Moskva je bila odbijena. Zapadni političari i diplomate su nezvanično, ali ne praveći od toga nikakvu tajnu, objašnjavali da je „Rusija isuviše velika za zapadne strukture“.

Vašington i Brisel su se plašili da bi Rusija – kad se jednom nađe u EU i NATO, čije se odluke donose konsezusom – mogla blokirati neke inicijative Zapada. Sve u svemu, da bi tako mogla dovesti u pitanje liderstvo Sjedinjenih Država.

Po mom mišljenju, ta strahovanja nisu bila ni na čemu zasnovana, a ljudi koji su ih iznosili bili su glupi. Posledice nepuštanja Rusije u zapadne strukture pokazale su se pogubnim za sam Zapad.

Dobro je što su nas odbili

U suštini, sam proces prijema u članstvo Evropske unije i NATO prati takva količina uslova i zahtevanje ispunjavanja takve količine proizvoljno određenih kriterijuma, plus pristupanje stotinama već postojećih pravila i poslovnika – da bi i samim otpočinjanjem pregovora (sa EU i NATO) Moskva pretrpela ozbiljne spoljnopolitičke, unutarpolitičke i ekonomske gubitke, a takođe bi i podrila sopstvenu bezbednost.

Prihvatanje tih standarda bilo bi takav udarac za ekonomiju Rusije u celini i njen odbrambeno-industrijski kompleks posebno – da ni raspolaganje nuklearnim arsenalom (ako bismo ga mi uopšte kontrolisali) ne bi spasilo zemlju od statusa polukolonije. Statusa koji bi bio sasvim uporediv sa bugarskim, rumunskim ili statusom koji imaju tri baltičke državice.

Glas Rusije u NATO ili EU imao bi istu težinu kao, recimo, glas Estonije, a državice koje su se rasporedile između Baltičkog i Crnog mora (a već sada u američkom interesu blokiraju rusko-nemačke veze) zajedno bi u glasovima imale znatnu prevagu nada Moskvom.

Uostalom, Rusija bi (kao članica EU) morala da primeni i Treći energetski paket i mnoge druge gluposti bi morala da izvrši zajedno sa zapadnim „prijateljima i partnerima“, kompromitujući sama sebe i sopstvenim rukama unuštavajući svoje potencijalne saveznika.

Sve u svemu, u tom slučaju ne bi bilo ni Evroazijskog ekonomskog saveza, ni ŠOS-a, a Rusija bi bila jedan od desetina evropskih vazala SAD koji bi bili ravnopravni u svojoj obespravljenosti.

Ali, na našu sreću, Zapad je propustio ovakvu mogućnost da besplatno dobije (Rusija je čak bila spremna i da za to doplati) ono što tokom poslednjih 15 godina pokušava krvlju i naprezanjem svih svojih sila, čak je to naprezanje prešlo krajnje granice.

Novoevropske zemlje – glavno breme EU

Ako Sjedinjene Države još i imaju neku iluziju moguće pobede, Evropska unija već najmanje dve godine shvata da se pretvorila iz jednog od lovaca, koji je planirao da deli plen, u žrtvu, odnosno plen koji će biti podeljen.

Ispostavilo se već da za EU teret nije Rusija, koja bi tobože mogla podrivati „evropsko i transatlantsko jedinstvo“, već „nova“ (Istočna) Evropa državica koje su sa radošću naprimali u Evropsku uniju počev od 2004. godine.

Upravo istočnim granicama Nemačke, Austrije i Italije prolazi vododelnica, linija koja Evropu deli na „staru“, još uvek spremnu (mada i ne bez problema) da menja prijatelje i štiti interese, i na „novu“ koja se kreće u ideološkom i vojno-političkom karavanu SAD i galami o nekim posebnim „demokratskim“ vrednostima (u većini „novoevropskih“ zemalja te vrednosti je nemoguće i danju sa svećom pronaći).

U „novoevropskim“ zemljama mogu se naći adekvatni političari poput predsednika Češke Vaclava Klausa i Miloša Zemana, bivšeg premijera Slovačke Vladimira Mečijara ili aktuelnog premijera Mađarske Viktora Orbana, ali tamo nema adekvatne politike.

„Evroatlantske“ snage – uz podršku SAD – polako guraju svoju liniju, videći misiju svojih zemalja u tome da postanu sastavni deo „sanitarnog kordona“ između Rusije i „stare Evrope“.

U principu, takav pristup „novoevropejaca“ ne iznenađuje. Ni u momentu ulaska u EU, ni sada, ni jedna od tih država (sa izuzetkom Češke, možda) nije zadovoljavala ni minimalne zahteve EU. One su postale deo šeme unutarevropske kolonizacije u okvirima koje je „stara Evropa“ oslobađala „novoevropejce“ od njihovih ekonomija, ostavljajući im sfere usluga i turizma, a preuzimajući njihova tržišta. Pritom se kupovna moć stanovništva obezbeđivala kreditima koje su davali „stara Evropa“ i MMF.

Rezultat je: „novoevropejci“ pozajmljuju novac od „stare Evrope“ da bi njime plaćali njenu robu i pritom se dalje zaduživali.

U ovakvom sistemu, „nova Evropa“ mogla je računati makar na privid političke ravnopravnosti sa „starom“ samo oslanjajući se na podršku SAD. Upravo zato su „novoevropejci“, po pravilu, proameričkije orijentisani nego Stejt department, Kongres SAD i CIA zajedno.

Koji deo Evrope je bliže Rusiji?

Jasno je da Rusija sa ovakvom „novom Evropom“ nije i ne može da bude u saglasnosti. Te zemlje žive od milostinje (koja se politički korektno naziva kreditima), a samim tim nema sopstvene ekonomske interese. Milostinja im je garantovana sve dok budu pokorno sledile spoljnu politiku SAD. Samim tim, nemoguća je njihova politička samostalnost.

Sa „starom Evropom“ stvari su složenije. Dugo vremena ona je takođe bila zadovoljna američkom dominacijom.

Odustajanje od sopstvene spoljne politike nije ih opterećivalo, a obezbeđivalo im je američki-vojno politički kišobran. Pritom su Sjedinjene Države – kao tigar sa šakalima – redovno sa Evropejcima delile plen i čak su Istočnu Evropu dale u kolonijalno ropstvo „staroevropejcima“ u zamenu za vlastitu vojno-političku dominaciju.

Međutim, počev od krize iz 2008. godine – SAD su vidljivo, a u suštini je sve počelo znatno ranije, počele da slabe i na kraju naprosto više nisu u stanju da same podnose opterećujuće izdatke globalne dominacije.

U početku su pokušavale da nateraju Evropu da naglo poveća vojne budžete (pritom su naišle na protivljenje upravo „staroevropejaca“). Zatim su Amerikanci pokušali da prenesu na EU težinu obezbeđivanja vojnog prisustva u pojedinim regionima planete. Brzo se ispostavilo da su evropske armije formirane pod pretpostavkom da će samo potpomagati delovanje armije SAD i da ništa ne mogu da urade samostalno (čak ni da podržavaju okupcioni režim u Avganistanu).

Konačno je usledilo prenaprezanje SAD u konfrontaciji sa Rusijom i Kinom i nizom manjih oponenata. Pokazalo se da u toj konfrontaciji SAD neće izdržati bez pljačkanja „stare Evrope“, što se i događa po istoj onoj šemi po kojoj je „stara Evropa“ pljačkala „novu“.

U nekim drugim vremenima, Evropska unija bi naprosto prešla pod ruski vojno-politički kišobran i na tome bi se završila istorija američke hegemonije. Ali, Amerikanci svih poslednjih godina imaju tri efikasne poluge za blokiranje evropske samostalnosti. Prva su poslušne istočnoevropske državice. Druga: orijentisana na Vašington briselska evrobirokratija čije delovanje objektivno protivreči nacionalnim interesima država članica EU, a potpuno odgovara interesima SAD. Treća: plejada nacionalnih evropskih političara odgajanih tokom proteklih 25 godina u duhu evro-atlantske solidarnosti koji bez pogovora prihvataju koncepciju američkog liderstva, a još su svi na udici kompromitujućih materijala.

Zbog svega ovoga Rusija ne može da dopre do evropske elite sa predlozima koji odgovaraju strateškim interesima i Rusije i EU. Evropa je išla u susret tim predlozima samo do momenta dok SAD nisu zatezale povodac.

Međutim, poslednjih godina, naročito od početka sirijske i ukrajinske krize, autoritet SAD je bio nekoliko puta ozbiljno podriven, a koncept njihovog samostalnog dominiranja razorila je Rusija spokojnim vraćanjem Krima, uprkos histeriji Vašingtona, i ništa manje spokojnim preduzimanjem na Bliskom Istoku onoga što sama smatra potrebnim.

Razvlačenje ukrajinske i sirijske krize (fijasko zapadnog blickriga) nije samo lišio Evropu trofeja kojima je računala da će pokriti svoje izdatke, nego ju je dovelo i na samu ivicu katastrofe (razaraju je sankcije uvedene Rusiji, kao i ruske kontrasankcije, problemi sa ukrajinskom rutom za transport energenata, reke izbeglica sa Bliskog Istoka u kojima je podosta terorista). A tu su još i vidljivi planovi Vašingtona da Evropu liši dostupa i bliskoistočnim i ruskim energentima i da je natera da naftu i gas tri puta skuplje kupuje od SAD.

Osovina Pariz-Berlin-Moskva

Sve u svemu, Evropska unija se našla pred žalosnim izborom – umreti ili ući u savez sa Rusijom.

„Nova Evropa“ (sa izuzetkom Mađarske koja se još bori) već je predvidljivo izabrala smrt pod patronatom SAD.

„Stara“ – na nivou svojih elita – spremna je da krene za „novom“. Ali, ispostavlja se da se konsezusu proameričkih elita suprotstavlja pokret narodnih masa koji se širi.

U Francuskoj i Nemačkoj, Grčkoj i Italiji sve veću podršku birača počeli su da dobijaju lideri koji su vidljivo antiamerički raspoloženi i otvoreno predlažu orijentaciju na Rusiju kao alternativu „evroatlantskoj solidarnosti“.

Posledica je: podela Evropske unije na tri dela. Na franko-nemačko jezgro uz koje su Italija i Grčka, a teže mu i Mađarska i Španija koja još vaga. Taj segment je spreman za saradnju sa Rusijom, ali zasad ne vidi mogućnost da izmeni politiku bez raspada EU.

Istočnoevropska periferija državica, a takođe Skandinavija i Beneluks – orijentisani su na SAD i spremni da umru, ne odustajući od „evroatlantske solidarnosti“.

I Velika Britanija, a takođe Danska, koje su, sudeći po svemu, već izgubile nadu da se Evropska unija (koja god koncepcija pobedila) može sačuvati – i meko pripremaju pozicije za svoje istupanje iz strukture koja se rastura.

Kao što se vidi, samo je franko-nemačko jezgro, sa zemljama koje se na njega orijentišu, od interesa za rusku evropsku politiku.

Ne sme se gubiti iz vida da je očuvanje jedinstva Evropske unije nemoguće, odnosno – da je njegovo očuvanje moguće samo pod američkim protektoratom i samo na rusofobskim principima.

Formiranje osovine Pariz-Berlin-Moskva (uz uzmanje u obzir država koje su spremne da se priključe takvom savezu) automatski rešilo problem pominjanih državica.

Istočnu Evropu ne bi imao ko da izdržava (SAD nikada nisu planirale da preuzmu tu počasnu misiju), a to znači da bi one (milom ili ne baš sasvim) ušle u sferu uticaja novog bloka.

Ovo znači – kao što je više puta bivalo u našoj istoriji – da su ključevi Erope, a sa njima i ključevi obustavljanja globalnog konflikta, u Berlinu i Parizu.

Razlika je samo u tome što smo mi po te ključeve dolazili sa kopnenim armijama, a sada ih treba dobiti političkim i diplomatskim sredstavima.

Autor je predsednik Centra za sistemske analize i prognoze

———

Teroristički napadi u Parizu privremeno su skrenuli pažnju s jedne od najžalosnijih priča našeg vremena – stanja Evropske unije, piše komentator britanskog lista The Telegraph Sajmon Hefer.

On smatra da lokalni uspeh Nacionalnog fronta Marin le Pen u Francuskoj može da uzdrma francuski politički sistem. Pobeda nacionalista u prvom krugu francuskih regionalnih izbora može se objasniti ne samo nezadovoljstvom birača zbog politike vlade socijalista prema islamskom ekstremizmu, već i opštom razočaranošću u „stari francuski esteblišment“, koji je dosledno sprovodio nepopularne mere štednje briselskog porekla.

„Francuze je u ekonomsku močvaru pre zaglibila bezumna politika socijalista na čelu s Olandom negoli Brisel, iako bi Parizu veoma odgovaralo da napusti evrozonu, ponovo uvede u opticaj nacionalnu valutu i devalvira je. Kako bilo da bilo, potvrdilo se da je obećanje Marin Le Pen da će vratiti suverenitet Francuskoj – snažan argument“ – piše Hefer.

Vlasti EU takođe snose odgovornost za politiku otvorenih granica, zbog koje su radikalni islamisti dobili odličnu mogućnost da slobodno ulaze i izlaze iz Belgije i da relativno lako prevoze oružje po Evropi, dodaje komentator lista. Iako se ni Francuska istorijski ne može pohvaliti uspehom u integrisanju svog muslimanskog stanovništva u društvo i kulturu zemlje, politika EU je dovela do toga da je sve postalo mnogo gore.

Drugi razlog za zabrinutost je situacija u Nemačkoj. Uprkos dobijenoj nagradi „Ličnost godine“ časopisa Time (umnogome zahvaljujući politici otvorenih vrata za izbeglice iz Sirije), nemačka kancelarka Angela Merkel, „imperatorka Evrope“, nema podršku za taj kurs ni među svojim pristalicama unutar zemlje.

„Njene reči da Evropa može da svari milione izbeglica izazvale su gnev kod mnogo pristalica kancelarke i podstakle su Mađarsku, koja je podigla zid da bi se zaštitila od imigranata, da optuži Merkel za moralni imperijalizam“ – ističe novinar.

Mnoge zemlje EU su bile uznemirene kada je Evropska komisija pod pritiskom Berlina predložila da se uvedu kvote za migrante po uzoru na Nemačku – Slovačka je izjavila da je spremna da prihvati samo hrišćane, Rumunija je izjavila da će teško integrisati muslimane, kad ne može vekovima da integriše svoju romsku populaciju.

„Tako se, uprkos nastojanju Merkelove da prikaže Evropu kao ujedinjenu i naprednu, pokazalo da je ona duboko podeljena i neprijateljska prema strancima“ – dodaje Hefer.

Osim toga, ti slučajevi pokazuju da su „ludačka košulja evra“ i politika Evropske centralne banke koju diktira Nemačka dovele do ekonomske krize. I da nedostatak demokratije u Evropi, čiji lideri donose odluke bez oslanjanja na mišljenje demokratski izabranih predstavnika naroda, ujedinjuje obične građane od Brisela do Vašingtona protiv vladajućih elita.

„Međutim, birokratija i oligarhija, koje su na kormilu Evropske unije, nastavljaju da pokazuju da apsolutno nemaju nameru da se staraju o interesima onih kojima vladaju“ – zaključuje analitičar.