Izvor: Standard

Evropljani – kao Putin – nikada neće oprostiti Mihailu Gorbačovu što je dopustio da se SSSR raspadne na delove.

Pre je sve bilo jednostavno: Evropu je čuvala gvozdena zavesa, a štitio NATO. U njoj je tinjala nada da jednog lepog dana formira Sjedinjene države Evrope. Mir, trgovina, blagostanje i sloboda… Zar se moglo tražiti još nešto u vreme dok je Istok tavorio pod vlašću komunističke diktature, a Jug postao žrtva nedovoljnog razvoja koji je usporio Hladni rat?

Svi su bili jedni za druge i predstavljali jedinstven front, kao što je Fransoa Miteran podržao Helmuta Kola u Bundestagu 1983, kada se govorilo o raspoređivanju natovskih raketa kao o odgovoru na sovjetske. Nakon toga usledio je prelazak Francuske na čvršći kurs i srećne briselske godine sa jedinstvenim tržištem i evrom kao simbolom političke budućnosti Evrope.

Samo, raspad SSSR-a postao je iskušenje za našu slobodu. I očigledno, svi smo kroz njega loše prošli, pokazalo se da nemamo snage da formiramo zajednički civilizacijski projekat. Evropa je pobrkala vrednosti i svest o sebi. Zbog toga je krenula putem beskrajnog širenja svoje teritorije primajući sve kandidate koji su sebe nazivali demokratama.

Došla je dotle da je sa Turskom pokrenula pregovore o njenom ulasku. Trebalo je steći zajedničku granicu sa Irakom, Sirijom i Iranom da bi se dokazalo da Evropa – nije hrišćanski klub i nije geografska formacija. Ali, po rečima Valeri Žiskara d΄Estena, to beskrajno proširivanje označiće „kraj Evropske unije“ i udar po osećaju pripadnosti.

Evropa je mislila da je došla do kraja istorije, u prostore mira i prava. Smatrala je da je svet spokojan i statičan, iako posle 11. septembra 2001. na našoj planeti upravljaju sila i konkurencija država u multipolarnom okruženju. Na to se i svodi stari prekor američkih neokonzervativaca koji miroljubivu Evropu ironično nazivaju Venerom, dok se Amerika drži zakona Marsa. Rat se opet iznenada pojavio, a nacionalna osećanja pobedila u razoružanoj Evropi.

Posle svega Evropa je pomešala slobodnu trgovinu sa integrisanim ekonomskim prostorom.

Tokom procesa srećne globalizacije EU je postala samo delić svetske trgovinske organizacije. Zanemarila je svoje jedino tržište koje u mnogo čemu liči na baštu. Ako se o bašti ne brine, onda ona zaraste u korov: glupa neslaganja u energetskoj politici, nacionalizacija komunikacija, banaka i osiguranja, da i ne govorim o digitalnom okruženju u kojem se unutarevropska razmena svodi na nulu.

Bez obzira na jedinstvenu valutu, a to je značajno, Evropa je čak manje koordinirala monetarnu politiku, nego u vreme Evropskog monetarnog sistema koji je postojao u periodu od odustajanja od Breton-Vudskih sporazuma do uvođenja evra 1999.

Plodovi svih tih iluzija samo što nisu upropastili Evropu. Trebalo je da joj oni daju dodatnu snagu, kao što je to učinila opasnost od SSSR-a, ali, to se nije desilo zato što se pokazalo da su udari bili asimetrični. Evropljani su ih osetili u različitoj meri i misle da će pojedinačno lakše da se izvuku nego zajedno.

Kriza evra bila je prva. Ona je udarila po državama na jugu i periferiji, dok je Nemačka i dalje prosperirala. Sem toga, kriza je dovela do uspona federativnih tendencija i ispravljanja grubih grešaka sporazuma iz Mastrihta: fondovi solidarnosti, unija banaka. Nažalost, Francuska podriva jedinstvenu valutu i još uvek krši utvrđena budžetska pravila. Ona je uverena da je suviše velika da bi pala. Njena opozicija postaje prepreka za širenje federalizma.

Evro se i dalje održava, samo, za sada ga podržava samo Nemačka, a ona će to činiti dok joj se evropski ekonomski prostor čini potrebnim. Ipak, u tom smislu kod nje mogu nastati sumnje. Bez obzira na sve političke gestove vremena Airbus su prošlost. Evropska preduzeća maštaju samo o jednom Eldoradu, Silikonskoj dolini, samim tim dovodeći u sumnju značaj evropskog prostora.

Druga kriza postao je rat. Krizu je započelo rusko uplitanje u Ukrajini. Međutim, neosovjetska pretnja nije dovela do čvršćeg povezivanja. Vladimir Putin je izmislio novi tip konflikata, bez invazije i objavljivanja rata. Istočna Evropa se ponašala ratoborno, ali Zapadna nije nameravala da radi Kijeva ide na velike žrtve. I odlučila je da sve uspori. Oprezna strategija omogućila je da se rat izbegne, ali nije donela jedinstvo.

Drugi rat, u Siriji, završio je započeti raskol, izazvao bujice migranata i poznate terorističke napade. Pošto su se sreli oči u oči sa nečuvenom pretnjom, Evropljani mole za pomoć dojučerašnjeg neprijatelja, Putina, i čine ustupke radi pomoći predsednika Turske, Erdogana. Budući da se situacija svakog različito dotakla, Evropljani deluju pojedinačno: Nemačka pokušava da izađe na kraj sa migrantskom krizom, Francuska je okrenuta borbi sa ID, a Istočna Evropa ne želi ništa da čuje o tim plodovima multikulturalizma i neokolonijalizma Zapadne. I jadikuje da su svi zaboravili na rusku opasnost.

Treća, asimetrična kriza, postala je politička. Evropski lideri su prinuđeni da imaju posla sa usponom populizma, ali reaguju na njega potpuno različito. U Nemačkoj ima više otvorenosti u pokušaju da se zaustavi tendencija ksenofobije.

U Francuskoj ima više nacionalizma i zatvorenosti da bi se otela hrana Nacionalnom frontu.

Neki pokušavaju da nađu mir u izjavama o tome da su nacionalne države bolesne više nego Evropa. Verovatno. Ali sigurno nisu tako krhke.