Izvor: 1000. broj nedeljnika “Svedok”

Brojni sukobi, krizna žarišta i aktuelna geopolitička sučeljavanja globalnog i regionalnog karaktera, iznova pobuđuju pažnju stručne i laičke javnosti o bezbednosnim doktrinama koje predstavljaju okvir ”politike ostvarivanja dominacije” u međunarodnim odnosima. Njihova uzročno-posledična uslovljenost aktuelnom politikom utiče na  česte metamorfoze ovih doktrina, ali i na potrebu preispitivanja ranijih kako bi se u kontinuitetu sagledalo i aktuelno stanje.

Osnovno polazište u tretiranju bezbednosnih doktrina poslednjih četvrt veka koji se u međunarodnim odnosima  označava kao globalizam, mora uvažiti iskustva  iz bipolarnog međunarodnog  poretka  iz druge polovine prošlog veka, sa svim elementima ”hladnog rata” između tadašnjih supersila SAD i SSSR, predvodnika vojno – političkih blokova NATO-a i Varšavskog ugovora.

U prvoj fazi hladnog rata (1945-1960) može se govoriti o doktrinama opšteg nuklearnog, konvencionalnog ili konvencionalno-nuklearnog rata  i sa jedne i sa druge strane. Osim vojnih aspekata, ova faza hladnog rata je karakteristična i po ustanovljavanju ustanova ”prikrivenih akcija” (covert action) koji je primenjivan u međuprostoru između diplomatije i špijunaže.

U drugoj fazi (od 60.-tih do 80.-tih godina prošlog veka) u SAD je formulisana strategija Specijalnog (nekonvencionalnog) rata  (”Special Warfair”), koja je svoju kulminaciju doživela u Vijetnamskom ratu. Ona sadrži politički aspekt (doktrinu realističkog odvraćanja) i vojni aspekt (strategija posrednog nastupanja). Odgovor na istoku je bio sadržan u modifikaciji konvencionalne doktrine u ”doktrinu brzih dubokih prodora.”

U trećoj fazi (od 80-tih godina do pada komunizma) dominantna je doktrina sukoba intenziteta, začeta u SAD, koja sadrži oružani nivo sukobljavanja (sukob visokog intenziteta koji podrazumeva totalni rat i sukob srednjeg intenziteta koji podrazumeva ograničeni, kontrolisani rat) i neoružani nivo sukobljavanja (sukob niskog intenziteta -”Low intensity Conflict” koji podrazumeva najširi spektar modaliteta sukobljavanja – politički, ekonomski, propagandno-psihološki, obaveštajni, vojni, instrumentalizacija međunarodnih institucija, kršenje normi međunarodnog prava i dr. Interesantno je napomenuti da se, opet u krilu anglosaksonske teorije, javljaju pokušaji nekih teoretičara (Džozef Naj) da upotrebom floskula kao što je ” meka moć” (soft power) nadomesti izraz doktrine ’’sukoba niskog intetnziteta.’’

Globalistička faza međunarodnih odnosa koja je obeležila je poslednju dekadu prošlog veka i uveliko zakoračila u 21. vek, otvorila je pitanje opstanka starih kao i stvaranja novih bezbednosnih doktrina.

Od početne euforije kod nespornog pobednika iz hladnog rata, sa utemeljenim sistemom vrednosti ’’pax americana’’, sa svešću o sopstvenoj, američkoj  izuzetnosti kao ”sveta u malom” i potrebi da se bude ”dežurni svetski policajac”, stvari se kreću u rasponu od  nametanja unipolarnog svetskog poretka do pokušaja koji vode stvaranju multipolarnog svetskog poretka. U tom međuprostoru se uočavaju raznovrsne  pojavne manifestacije, od više redefinisanja NATO-a kao relikta hladnog rata, stvaranja sistema bezbednosti Evropske unije, stvaranja suprotnih političko-bezbednosnih evroazijskih saveza, stvaranje i upravljanje krizama, minimiziranje međunarodnih institucija ili pokušaji njihove instrumentalizacije, dominantan uticaj neoliberalnog ekonomskog koncepta u vođenju državnih politika i mnogo čega drugog.

Ovakav kontekst ukazuje, svakako, na potrebu modifikovanja bezbednosnih doktrina. Još u ”Zajedničkoj viziji 2010”, donetoj krajem 90.-tih u SAD, osmišljena je strategija oblikovanja okruženja radi promovisanja američkih interesa u svetu i pripravnosti za reagovanje na krize – od operacija u konfliktima manjih razmera do većih ratova na vojištu, pri čemu  informaciona superiornost i tehnološka dostignuća radikalno transformišu tradicionalno vođenje ratova.

Centralnu ulogu u tome ima NATO kao udarna pesnica novog američkog intervencionizma i imperijalizma. Njegovo širenje ka istoku prirodno izaziva reakciju najvećeg rivala iz hladnog rata, koji je nekadašnju doktrinu ”odbrambene dovoljnosti” proširio doktrinom ” ograničenih preventivnih udara” i doktrinom ”vojnog intervencionizma.”

Ukrajinska kriza to uverljivo ilustruje, jer je Alijansi pružila pokriće za njeno postojanje i oživljavanje. Do tada se uvek otvaralo pitanje krize njenog identiteta u kontekstu svrhe i opravdanosti tzv. humanitarnih intervencija širom sveta, a slučaj Ukrajine je, do maksimuma, pokazao prerastanje unutrašnjeg u međunarodni konflikt, sa polarizacijom  na dve strane (SAD i EU s jedne i  Rusija s druge strane)i najširim spektrom dejstava obeju strana – oružanim, ekonomskim, propagandnim, obaveštajnim i dr.  Nakon raspada SSSR-a, Rusija je po prvi  ’’ pokazala  zube’’ otvoreno demonstrirajući poziciju velike sile, na isti način kao što to decenijama čine Amerikanci. Ukrajinska kriza, koja sve više poprima elemente zamrznutog konflikta, ogolila je do kraja nemoć Evropske unije da izađe iz američke senke, ali je pokazala i da okretanjem Rusije azijskom prostoru po prvi put  se u praksi demonstrira mogućnost prerastanja unipolarnog u multipolarni svet.

U savremenoj teoriji se, takođe, uočava trend upotrebe novih naziva doktrina u kontekstu  ”demokratske retorike”, koja se upodobljava sa izrazima ”mirovne misije”, humanitarne intervencije,” zaštita ljudskih prava i sl.

Jedna od aktuelnih doktrina sa novim nazivom jeste doktrina ”odgovornosti za zaštitu.”  Suština ove doktrine je u sledećem: države su dužne da štite sva demokratska i druga ljudska prava građana i to u skladu sa principima, standardima i vrednostima neoliberalnog kapitalističkog društvenog projekta. Upravo Zapad, odnosno SAD, kao njegova sila predvodnica, imaju odgovornost da sve narode u svim državama sveta, sve etničke, verske i druge grupe štiti od njihovih država, ako one nisu u stanju da to same čine. Kada SAD i Zapad procene da države nisu u stanju da ispune taj zadatak odgovornosti za zaštitu, na scenu stupaju SAD i njeni saveznici sa svojim arsenalom moći, uključujući vojnu silu. Međutim, ishodišta ovakvih postupaka se zapadu vraćaju kao bumerang, o čemu svedoče ’’seobe naroda’’ iz kriznih žarišta Azije i Afrike, stvaranje islamskog kalifata ISIL-a, teroristički akti i mnoge druge propratne pojave, a po poznatim i već  mnogo puta viđenim obrascima izazivanja, upravljanja i kontrolisanja  kriza.

Primeri krize u Srbiji od kraja 90.-tih, ”obojenih” revolucija u Severnoj Africi, Bliskom istoku, post-sovjetskom prostoru, a posebno  u Ukrajini i Siriji, pokazuju da se nije odustalo od doktrine sukoba intenziteta. Ovde je, pre svega, reč o primeni različitih nivoa sukoba  niskog intenziteta, sa svim mogućim modalitetima dejstava spoljnih faktora  u stvaranju krize, koja je dovela do građanskog rata i direktne vojne i druge umešanosti zainteresovanih strana.  To se sada, i pored povremenih smirivanja ratnih dejstava, može okvalifikovati kao doktrina sukoba srednjeg intenziteta (ograničenog rata), što u mnogo čemu podseća na atmosferu novog ”hladnog rata.”

U poređenju novog i starog ”hladnog rata” postoje brojne paralele, ali se čini da sadašnja  sukobljavanja u neposrednoj granici Rusije, kao i aktivno vojno prisustvo NATO-a i Rusije u Siriji sa ”zveckanjem oružja,” preti da se prelije iz kontrolisane konfrontacije u  Sukob visokog intenziteta (indirektni rat SAD i Rusije). Povratak hladnog rata uz opasnost nuklearnog sukoba je, s obzirom na obnavljanje atomskih zaliha novim tehnologijama i raspoređivanja balističkih raketa i na jednoj i na drugoj strani, sve izvesniji, dok su izlazne strategije još neizvesne. U svakom slučaju, nuklearna opasnost   geopolitičkog  sučeljavanja najvećih sila dovela bi do  ”Armagedona”, apokalipse planete u kojoj ne bi bilo ni pobednika ni poraženih. Da li je svetska elita koja predvodi međunarodnu zajednicu i diktira međunarodne odnose dostojna svoje političke uloge?