Izvor: Alter MM

Osnivač WikiLeaksa, Julian Assange, koji je godinama praktično zarobljen u zgradi ambasade Ekvadora u Londonu, najavio je nagradu od 100 hiljada dolara onome ko prvi otkrije detaljne informacije o predstojećem sporazumu između Sjedinjenih Država i Evropske unije o uspostavi Transatlantskog partnerstva u trgovini i ulaganjima (TTIP). Ovaj sporazum budi sve više interesa, kako u svetu tako i među zemljama koje učestvuju u pregovorima. Ozbiljnost predstojećeg preoblikovanja svetske ekonomske realnosti objašnjava tajnost pregovaračkog procesa. Osnivač WikiLeaksa je sporazum nazvao “najtraženijom tajnom u Evropi”.

Činjenica je da se pod nadzorom Evropske komisije i komesara za trgovinu Karela De Guchta o sporazumu pregovara u potpunoj tajnosti, iza zatvorenih vrata, bez informisanja ne samo javnosti, nego i nacionalnih parlamenata, političkih stranaka i tako dalje. Svi dokumenti o pregovorima su pod oznakom “tajnosti”. Čak nisu objavljena ni ovlašćenja evropskih pregovarača. Osim toga, sastav konsultanata evropske strane je nevjerovatan i 93 posto njih su korporativni lobisti, predstavnici poslovnih krugova, a ne naroda ili država. Vrlo malo informacija o prirodi predstojećeg sporazuma je već procurilo u medije, što objašnjava uzrok ovog zanimanja.

Suština Transatlantskog partnerstva je eliminisanje carina, ekoloških, socijalnih barijera, tehničkih propisa i drugih prepreka slobodnom kretanju robe i usluga u budućoj zajednici SAD-a i EU, koja bi zajedno činila više od 800 miliona ljudi i zagovornici sporazuma zajednicu EU i Sjedinjenih Država već vide kao “zlatnu milijardu”. Očekuje se da će se spajanjem Evrope i Amerike imati sinergijski efekat. Stopa rasta BDP-a u Evropi će se povećati za 0,5 posto godišnje, a u Sjedinjenim Državama za 1,5 posto. Rezultat toga će biti da će celokupna privreda ove “zajednice” činiti više od polovine svetskog BDP-a i trgovine. Nepotrebno je reći da bi to zajednicu SAD-EU zaista učinilo najvećom privrednom silom u svetu. Ali što to znači i politički?

Nije iznenađujuće da su najveći zagovornici TTIP-a predstavnici krupnog kapitala, posebno transnacionalnih kompanija, kao i elita u Sjedinjenim Državama i Evropi. U samoj Evropi su oslabile nacionalne političke strukture, a birokratija u Bruxellesu odavno čvrsto vlada kontinentom. Osim toga, Bruxelles snažno zagovara usvajanje sporazuma, jer će navedena elita najviše profitirati od njega.

Poslanici Evropskog parlamenta u celini su takođe uglavnom za ovo novo zajedništvo. Glavne tačke sporazuma TTIP je prošle godine odobrilo 78 posto evropskih zakonodavaca. Budući da se nasilnim prekrajanjem stvarnosti mogu izazvati problemi, “obične ljudi” niko ne pita za mišljenje. Većina Evropljana uopšte nije svesna predstojećih izazova. U svakom slučaju, peticiju protiv zajednice sa Sjedinjenim Državama u Evropi podržava samo 1,5 milion ljudi. Doslovno kap u moru.

Koji izazovi očekuju u Evropu nakon potpisivanja ugovora? Zavisno od obima posla, svaki pojedinac Evropske unije će imati bolji ili lošiji život, no, snažnija američka privreda će u celini potisnuti svoje evropske konkurente. Na prvom mestu u sektoru visoke tehnologije.

Na primer, nivo podrške avio industriji u EU je četiri puta veći nego u SAD-u. Nakon ukidanja svih subvencija će u uslovima slobodne konkurencije “Boeing” imati koristi, kao stotine radnika evropskih kompanija će se suočiti sa problemima sa zapošljavanjem. Isto vredi i za poljoprivredu. Uklanjanje subvencija evropskim poljoprivrednicima, kao i pojednostavljenje sanitarnih normi koje su sada strože nego u SAD-u, uzrokovaće propast evropske poljoprivrede. Naravno, specifični poslovi, kao što je proizvodnja francuskog vina, će preživeti, ali se Evropljani nikako ne mogu takmičiti sa poljoprivrednicima iz Iowe na tržištu žitarica.

U toku procesa će na površinu isplivati brojni problemi unutar EU. Sada jake ekonomske sile kao što su Nemačka i Francuska dominiraju relativno slabom Grčkom ili Španijom. To pojačava dominaciju i podređenost, a slabima se blokira njihov samostalan razvoj. No, takav odnos će biti i unutar “Evro-američke unije”, jer će Evropa u toj zajednici biti slaba i moraće se “podčiniti” Sjedinjenim Državama, a ne obrnuto.

Osim ekonomskih, tu su i socijalne posledice. Sporazum će promeniti ravnotežu snaga između rada i kapitala, transnacionalnih korporacija i civilnog društva. Sadašnji “humani” evropski model će verojatno nestati, revidiraće se, a socijalne garancije će biti smanjene ili ukinute. U sektoru važnih osnovnih usluga kao što su obrazovanje, zdravstveno, usluge za osobe s invaliditetom će pod pritiskom transnacionalnih korporacija će se morati srezati na prihvatljiv standard koji garantuje profit. U stvari, doći će do uklanjanja svih oblika subvencija za opšte dobro.

Zanimljivo je da će se sporovi između privrednih i investicionih aktera rešavati ne u okviru nacionalnih zakonodavstava, nego na posebno stvorenim vanteritorijalnim arbitražnim sudovima na kojima će američke korporacije moći direktno tužiti evropske države. Osim toga, Evropu će doslovno zagušiti američka advokatska društva. U stvari, mi govorimo o eliminaciji nacionalnih i evropskih suvereniteta kao takvih, nego o prenosu velikog dela suvereniteta na još viši nivo.

Uopšte, SAD namerava učiniti s Evropom isto što je EU učinila sa zemljama bivšeg istočnog bloka, uključujući i baltičke države, nakon njihovog ulaska u “ravnopravnu zajednicu evropskih naroda”. Preplaviće EU sa svojim proizvodima i uslugama, potisnuti ili kupiti domaću proizvodnju, marginalizovane građane će svesti na nivo jeftine radne snage koja će dolaziti na posao bez ikakvih garancija. Evropljani uopšte osećaju opasnost od takve budućnosti i dok se konačna odluka o ujedinjenu Sjedinjenih Država i EU odgađa, politička dominacija SAD odrađuje svoj posao. Konačno postizanje sporazuma je ipak samo pitanje vremena.

Što da čini ostatak svijeta?

Moguće je da je jedan od uzroka sukoba u Ukrajini bila upravo namera Washingtona na napokon u sukob uvede Evropu i Rusiju i to samo zbog integracije evropskih zemalja u TTIP. Ako je tako, operacija je bila briljantna. Nije ni čudo da su kritičari TTIP-a sporazum nazvali “privrednim NATO savezom”. Rusija, međutim, treba razmišljati o svojim problemima i adekvatno odgovoriti na evidentni razvoj događaja i prilagoditi se novoj realnosti.

Odgovor je i sve jači uticaj Evroazijske ekonomske unije, projekt Kazahstana, Rusije i Belorusije kojem su se priključile druge zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza. Na globalnom nivou je odgovor TTIP-u i grupa BRICS koja vuče konkretne i ispravne korake. Rusija i Kina su u trenutnoj situaciji prirodni saveznici i zajedno stvaraju ekonomski i vojni potencijal koji se može uporediti sa “zlatnom milijardom” u nastajanju. BRICS bi se svakako trebao proširiti i pažnju usmeriti na zemlje u kojima su Kina i Rusija aktivni već duže vremena. Ujediniti se međusobno kao i pre, odnosno stvarati državnu zajednicu poput Sovjetskog Saveza, verojatno nije potrebno, ali se mora održati i ojačati postojeći nivo saradnje. To je jedini način da ostatak sveta odoli hegemoniji, spoljnom pritisku, te ekonomskom i političkom monopolu “zlatne milijarde”, odnosno “Evro-američke unije, iako bi u ovom nazivu SAD trebale biti na prvom mestu”, za Slobodni Tisak piše Sergej Aksenov.

Sporazum TTIP kao konačnu odluku Washingtona i Bruxellesa su 17.06.2013. na summitu G8 najavili tadašnji predsednik Evropskog veća Herman Van Rompuy, Barack Obama, bivši predsednik Evropske komisije Jose Manuel Barroso i David Cameron. Oni su jednostavno najavili sklapanje ugovora o slobodnoj trgovini između Sjedinjenih Država i EU, a onda krenuli u tajne pregovore. Dakle, prvo su nas doveli pred svršen čin, a onda krenuli u finalizaciju istoga.

Već godinama se nameće teza kako će globalizacija dovesti do dokidanja državnih granica, “jer tamo gde slobodno prolazi roba vojske polažu oružje”. Civilizacija će ući u fazu ekonomske i socijalne integracije, što će prouzrokovati stvaranje jednog superiornijeg kulturnog modela u kojem će na temelju solidarnosti učestvovati, a svrha takvog modela je opšti svetski prosperitet. Ako je to stvarno tako, zašto se u sebe zatvaraju privilegovane grupe zemalja koje imaju ekskluzivno pravo na “još slobodniju slobodu”?

Tada je sporazum najavljen kao jedno od najvećih dostignuća bruxelleske i američke diplomatije, “jer se njime uklanjaju poslednje prepreke u stvaranju slobodnog tržišta između dve najrazvijenije svetske ekonomije, one Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Mass-mediji su dobili zadatak da uvere narode s obe strane Atlantika “kako će se otvaranjem tržišta otvoriti na stotine hiljada novih radnih mesta, a privrede će procvetati zbog milijardi dolara suficita koji će se sliti u državne kase”. Britanski premijer David Cameron je izjavio “kako se radi o najvećem trgovinskom ugovoru u istoriji čovečanstva koji će direktno uticati na sve dosad ukupno dogovoreno”. Financial Times tada ipak priznaje da će od ovog ugovora više koristi imati Sjedinjene Države nego Evropska unija.

Godinu dana kasnije postaje jasno da je Ukrajina bila samo instrument za izazivanje raskola između Rusije i EU, što se videlo iz zahteva američkog predsednika Baracka Obame, koji je u martu prošle godine od Evropske unije tražio da Bruxelles i svih 28 zemalja članica uvedu sankcije i ruskim energetskim kompanijama. To se na sreću nije dogodilo, iako se zbog te pretnje Rusija u izvozu prirodnog gasa i nafte okrenula azijsko-pacifičkoj regiji.

Naime, tokom rasprave o tome kako kazniti Rusiju zbog destabilizacije Ukrajine, Washington prošle godine Bruxellesu predlaže “da se što pre otklone prepreke za uvoz američkog gasa i u najkraćem mogućem roku postigne Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini i ulaganjima između Sjedinjenih Država i Evropske unije” (TTIP), jer će se tako “Putinu oduzeti najjače oružje: profit od prodaje nafte i gasa”. “Kada postignemo trgovinski sporazum, Sjedinjene Države će lakše dobijati izvozne dozvole za projekte u dostavi prirodnog ukapljenog gasa Evropi i sve će ići puno lakše, što je naprosto nužno u današnjem geopolitičkom okruženju”, 26. marta 2014. na konferenciji za novinare u Bruxellesu je izjavio Barack Obama, čime direktno zadire u energetsku saradnju evropskih zemalja s Rusijom. “Mislim da je za Evropu korisno da razvija vlastite energetske resurse, a Sjedinjene Države će Evropskoj uniji moći isporučiti ostatak energenata. Istina je da baš kao što ne postoji jednostavan, besplatan način da se odbranimo, nema savršenih, slobodnih, idealnih i jeftinih izvora energije. Svaki mogući izvor energije ima neugodnosti ili mane i mislim da mi i Evropa, u svetlu onoga što se dogodilo, zajednički moramo ispitati našu energetsku politiku i pronaći način kako što brže postići energetsku nezavisnost. Sjedinjene Države su kao izvor energije jedna od mogućnosti i mi imamo neverovatne resurse”, izjavljuje tada Barack Obama i pri tom je mislio na izvoz američkog gasa dobijenog procesom drobljenja škriljaca, tzv. “shale gas”. Reuters tada piše da je američki predsednik pod razvojem evropskih resursa mislio i na nuklearnu energiju, ne samo na gas iz škriljaca čija je proizvodnja zbog enormnog zagađenja podzemnih voda i vazduha zabranjena u mnogim evropskim zemljama, a tamo gde nije su organizirani veliki protesti čak i protiv eksperimentalnog procesa proizvodnje.

Washington se odlučio i na smanjenje cena nafte na svetskom tržištu, ali je više od ruskog naneo štetu vlastitoj privredi. Brojne američke kompanije koje se bave eksploatacijom škriljaca su se zbog niske prodajne cene finalnog proizvoda našle u ogromnim finansijskim problemima i zatvaraju postojeća polja na kojima vrše eksploataciju.

S druge strane je Rusija s Nemačkom postigla dogovor o proširenju gasovoda “Severni tok” i udvostručenje njegovog kapaciteta. Projekt “Turski tok” je još uvek na stolu, ali će Turci ići na nove izbore i nemoguće je potpisati međuvladin sporazum o izgradnji gasovoda. U ovim okolnostima ruski Gazprom Turcima nudi jedan krak gasovoda za potrebe Turske, a kasnije će se već videti što dalje činiti, a sve zavisi i od uloge Turske u destabilizaciji cele regije i aktivnostima Kurda koji svojim vojnim aktivnostima, miniranjem gasovoda i infrastrukture, potpuno mogu blokirati jugoistok Turske.

No, ako je Washington i izgubio energetsku bitku i Evropa za sada ne vidi alternativu ruskom gasu, to ne znači da će odustati od sporazuma TTIP. Naime, samo otvoreno evropsko tržište američkim kompanijama i ulaganjima može spasiti Sjedinjene Američke Države. Washington jednostavno nema drugog izlaza. Latinska Amerika, ako izuzmemo nekoliko zemalja, više nje “američko dvorište” i Amerikanci više ne mogu živeti na račun potlačenih naroda na američkom potkontinentu. “Obaminoj doktrini” proboja u azijsko-pacifičku regiju je najteži udarac zadala Kina, a ujedinjenjem Kine, Šangajske organizacije za saradnju i Evroazijske ekonomske unije su SAD doslovno potpuno proterane s evroazijskog prostora.

Dakle, TTIP će biti “zlatna milijarda”, ali ” zlatna” u smislu da će biti pravi rudnik zlata samo za jednu stranu u budućoj “Evro-američkoj uniji”. Evropski lideri ne da nisu toga svesni, što se vidi i po nekim od poslednjih poteza u kojima se stavovi evropskih prestonica razilaze sa stavovima Washingtona, ali je ipak pitanje koliko je suvereniteta ostalo u nacionalnim parlamentima zemalja članica EU i hoće li se iko jasno usprotiviti čudovišnom projektu zvanom TTIP?