Izvor: FSK

Osam turskih vojnika je poginulo a nekoliko desetina ljudi je povređeno u napadima koji su se 10. avgusta dogodili u Turskoj. Za napad na konzulat SAD u Istambulu odgovornost je preuzeo Revolucionarni narodno-oslobodilački front (DHKP-C), a za ostale Radnička partija Kurdistana (PKK). Jedan od lidera PKK Džamil Bajik optužio je Tursku da pokušava zaštititi ekstremiste Islamske države napadima na kurdske borce. Bajik je naveo da je Erdoganov cilj da zaustavi napredovanje Kurda protiv Islamske države i tako napreduje u svom cilju u turkizaciji Turske.[1]

Motiv za uključivanje turskih vojnih snaga u rat na Bliskom istoku je strah od uspeha koji beleže vojne formacije PKK. Kurdi pokušavaju da uspostave državu koja bi se sastojala od tri provincije uz tursku granicu. Saznanje da su Kurdi uspeli da formiraju političko telo sa administracijom te da se u Briselu pripremaju pregovori između lidera Kurda Abdulaha Odžalana i turske vlade bilo je okidač za tursku vojnu intervenciju. Turska se deklarativno uključila u američku koaliciju za borbu protiv Islamske države (IDIL), te u tom smislu treba posmatrati i naglo odobravanje korišćenja baze Indžirlik za avione američkog ratnog vazduhoplovstva. SAD će verovatno dobiti na upotrebu i vojnu bazu Dijarbakir, što praktično uvlači SAD u otvoreni sukob sa snagama Bašara el Asada, jer ubuduće američki vojni avioni i dronovi ne moraju da poleću iz baza u Iraku, jer se u Dijarbakiru praktično nalaze uz sirijsku granicu, gde je stacionirana i turska artiljerija.

Dogovor SAD i Turske sastoji se u zajedničkom obezbeđenju turske granice sa Sirijom, suzbijanju kurdskog nacionalizma, naročito dela koji se zalaže za autonomnu državu. Kurdske snage imaju ozbiljnu vojnu organizaciju koja se uz pomoć Irana i Hezbolaha bori protiv Islamske države i Al Nusre. Upravo su one meta turskih napada. Turska se u rat uključila zbog rušenja Asada i stvaranja tampon zone uz granicu sa Sirijom, gdje navodno želi vratiti sirijske izbeglice koje su još u Turskoj. Navedenu tampon zonu Turska namerava da ostvari jer ne želi konsolidaciju Kurda u severnoj Siriji.[2] Terorističke napade koje doživljavaju Kurdi Turska koristi da za njih optuži PKK, a ujedno optužuje prokurdsku Narodnu demokratsku stranku (HDP) za povezanost sa PKK. HDP je sa 13 odsto glasova koje je ova partija osvojila na prethodnim izborima lišila Erdogana većine, a time onemogućila njegove megalomanske ambicije. Tursko pozivanje na borbu protiv IDIL deluje neuverljivo jer Turska sa IDIL trguje, vojne formacije snabdijeva oružjem, a granicu je učinila poroznom kako bi se neometano odvijala regrutacija za potrebe IDIL.

Odnosi Turske sa SAD su se menjali. Turska je iz statusa „najvernijeg saveznika u islamskom svetu“ postepeno dospela u poziciju oponenta američkoj politici na Bliskom istoku. Američke aktivnosti na severu Afrike, a sada i na Bliskom Istoku potkopale su mogućnost da Erdogan ostvari neootomanske ciljeve i da pod njegovim vođstvom Turska postane vodeća sila u regionu. Turska se osetila ugroženom i kada su SAD, zbog neposlušnosti IDIL koja je bila krenula na Bagdad, vojno organizovala Kurde. Nedavni dogovor SAD sa vekovnim turskim neprijateljem Iranom takođe je shvaćen kao neprijateljski čin.

Sporazum sa Iranom za SAD je bio od životne važnosti, a razlozi su višestruki: prvi je odustajanje od direktne pomoći Asadu, drugi je kontrola razvoja nuklearnog programa. Od iranskih raketa srednjeg dometa već strahuju i Turska i Saudijska Arabija. Treći razlog za popuštanje prema Iranu je u želji da Iran napravi otklon prema Rusima kako bi se osujetila ruska namera da u Iranu naprave vojnu bazu. Naravno da je sporazum sa Iranom kratkoročan i da Iran ostaje meta, naročito u slučaju pobede Hilari Klinton na izborima.

Ulaskom u tzv. koaliciju protiv IDIL Turska želi bolju saradnju sa SAD u cilju realizacije svojih političkih ciljeva u regionu. Napadima na Kurde, Turska slabi i poziciju Asada prema IDIL. Krajnja američko-turska namera u Siriji jeste da se, nakon svrgavanja Asada, Sirija podeli na dve države, jednu po meri SAD, i drugu tzv. „tampon zonu“, po meri Turske. Nakon zvanično šest, a nezvanično 15 hiljada letova američkih i koalicionih aviona, IDIL nije slabiji, već naprotiv, postaje sve jača organizacija. IDIL je postao putujući cirkus koji se sa Bliskog istoka premešta u Afriku gde se pojavljuje sa licem Boko Harama, a odnedavno se pojavio u Avganistanu. Matrica i ciljevi su isti – fragmentacija Bliskog istoka, fragmentacija Afrike (tamo gde postoje nalazišta ruda i energenti), a na trasi ove nevladine organizacije, kako Islamsku državu cinično nazivaju poznavaoci prilika na Bliskom istoku, nalaze se Balkan i Zakavkazje.

Politički iscepkane teritorije, bez ozbiljnih državnih organizacija, odgovaraju „naručiocu radova“ – bankarskom kartelu koji deluje preko multinacionalnih korporacija. Stihijska i kriminalna privatizacija državnih kompanija, u cilju transfera vlasništva, pogoduje stvaranju domaće kapitalističke elite, koja će finansirati kooperativne partije i vlade, i imati marionetsku ulogu. To za posledicu ima uništenje domaćeg bankarskog sektora i velikih industrijskih kompleksa, ali ne i komunikacija i energetske infrastrukture, što će na elegantan način preći u ruke bankarskog kartela.

________
Uputnice:

[1] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/2002316/Kurdi+optu%C5%BEuju+Tursku+da+%C5%A1titi+ekstremiste+Islamske+dr%C5%BEave.html

[2] Zapadni Kurdistan ili Sirijski Kurdistan (poznat i kao Rojava) je samoproglašeni autonomni region u Siriji. Dio je istorijske regije Kurdistan, čiji se jugozapadni dio nalazi u sastavu Sirije. Ovaj prostor obuhvata sjeverne i istočne dijelove Sirije.