Izvor: Politika

“Njujork tajms” je najoštrije osudio planove Pentagona da izveštače s fronta ubuduće, u izvesnim prilikama, tretira kao učesnike u ratu, špijune i „borce neregularnih vojski”, ocenivši da je posredi pokušaj vlade da cenzuriše rad medija i još više oteža izveštavanje iz zona sukoba.

Jasna je stvar da su novinari – civili i da vlade tako treba da se prema njima i ophode, ali je novi priručnik Ministarstva odbrane SAD posavetovao vojsku da se u izvesnim slučajevima prema reporterima odnosi kao prema „špijunima” i „borcima neregularnih vojski” (poput Islamske države ili Al Kaide kojima se ne garantuju prava kao regularnim vojnicima). Reagovanje lista sa Menhetna sasvim je razumljivo jer se američki mediji sada suočavaju sa opasnim izgledima da ih vlada proglasi za špijune i saradnike neprijatelja ako sa ratišta šalju izveštaje koji se Vašingtonu ne dopadaju. „Njujork tajms” pravilno zaključuje da je na pomolu cenzura jer Pentagon kaže da će ubuduće kao „neprijateljski čin” smatrati novinske izveštaje za koje vojska oceni da su pomogli neprijatelju.

Ministarstvo odbrane upućuje na to da „izveštavanje o vojnim operacijama može biti veoma slično prikupljanju obaveštajnih podataka i špijuniranju”, poziva medije da „rade uz dozvolu vlasti” i poručuje vladama širom sveta da će „možda morati da cenzurišu novinare” da ovi ne bi tajne otkrili neprijatelju.

List primećuje i međunarodne implikacije – i poslednji autoritarni režim moći će da se prema sedmoj sili ophodi „na despotski način”, pozivajući se na preporuke Vlade SAD. Ono što se krije iza uputstava Ministarstva odbrane jeste nastojanje vlade da što veći broj ratnih reportera priključi svojim borbenim jedinicama (takvi izveštači nazivaju se embedded, priključeni armiji) jer će ih onda učiniti zavisnima od informacija koje im daje Pentagon, za razliku od izveštača koji samostalno odlaze na ratište i prikupljaju informacije koje ne idu uvek na ruku SAD. Jedna od najgorih epizoda novinarstva zabeležena je tokom invazije na Irak 2003. kada su medijski poslenici, oslanjajući se isključivo na zvanične podatke Vašingtona, lažno prenosili da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje ili kada su, kao „priključeni”, prikazivali napad na Bagdad isključivo iz perspektive američke vojske, gotovo bez pomena stradanja iračkih civila. Javljanje iz Iraka bilo je drastično drugačije od javljanja iz Vijetnama kada „priključeni” još nisu postojali i kada su mediji odigrali ključnu ulogu u okretanju američke javnosti protiv rata, a novinar Simor Heršotkrio masakr u Maj Laju.

Ratno novinarstvo je i bez novih uputstava Pentagona dovoljno teško – prema podacima Komiteta za zaštitu novinara, 59 odsto novinara koji su prošle godine nastradali radeći svoj posao ubijeno je dok su izveštavali sa ratišta (ukupno je poginuo 61 novinar). „Njujork tajms” upozorava da će javljanje iz takvih zona sada biti još i teže jer će novinari biti primorani da ilegalno prelaze granicu, kao što su radili u Siriji i Libiji, ili da sami sebe cenzurišu u strahu da im se ne dogodi ono što se dogodilo novinarima koje je aktuelna egipatska vlada pohapsila kao uhode i pripadnike Muslimanske braće. Američki novinari već nemaju pristup Siriji jer je za redakcije preveliki rizik da svoje izveštače šalju na ratište na kojem Islamska država jedva čeka da se dočepa zapadnih novinara. Ipak, najciničnije u novom vojnom pristupu medijima jeste objašnjenje koje je jedan zvaničnik ponudio listu sa Menhetna kao odgovor na pitanje zašto novinar ponekad može biti izjednačen sa „neregularnim pripadnikom zaraćene strane”. Taj zvaničnik je naveo primer militanata koji su 2001. godine, prerušeni u TV ekipu i sa eksplozivom skrivenim u kameri, ubili jednog avganistanskog komandanta. Dakle, cenzura se opravdava delovanjem ubica koji, ponovimo, nisu stvarno bili novinari.

Hvale je vredno što su ugledne njujorške novine skrenule pažnju na otežavanje položaja poslenika sedme sile, ali moramo da primetimo da su istovremeno propustile da pomenu da se američka vojska već ponela prema medijima kao prema zaraćenoj strani – prilikom bombardovanja Srbije 1999. i invazije na Avganistan 2001. i Irak 2003. godine. Američki bombarderi gađali su redakcije Al Džazire u Kabulu i Bagdadu (nastradao je jedan novinar). U bombardovanju Radio-televizije Srbije život je izgubilo 16 radnika, a NATO i američki general Vesli Klark tvrdili su da je srpska televizija bila legitimna meta. Amnesti internešenel je bila jedina značajna svetska organizacija koja je taj događaj nazvala ratnim zločinom.