Izvor: Standard

Džon Perkins, autor Ispovesti ekonomskog ubice, govori kako su Grčka i druge zemlje evrozone postale nove žrtve „ekonomskih ubica“. Nije čudno što se Džon Perkins ispoveda. Njegova poznata knjiga je otkrila kako međunarodne organizacije poput MMF i Svetske banke, koje zvanično pokušavaju da spasu zemlje i privrede, zapravo bacaju mamac i zatim hvataju njihove vlade, obećavajući im zapanjujući rast, nove, velike infrastrukturne projekte, kao i budućnost ekonomskog napretka, koji će se sve desiti ako zemlje uzmu ogromne pozajmice od ovih organizacija. Istina je daleko od privrednih uspeha, štaviše, te zemlje postaju žrtve paralizujućeg i neodrživog duga.

I tu na scenu stupaju „ekonomske ubice“, naizgled sasvim obični ljudi sa prosečnim pričama, putuju u te zemlje i nameću oštre politike štednje koje su im MMF i Svetska banka prepisale kao „rešenje“ za ekonomske teškoće koje im se dešavaju. Ljudi poput Perkinsa obučavani su da iscede svaku kap bogatstva i resursa iz takvih rasturenih ekonomija, i to rade do danas. U ovom intervjuu, koji je emitovan na radiju Dijalogos, Perkins govori kako su Grčka i druge zemlje evrozone postale nove žrtve „ekonomskih ubica“.

MAJKL NEVRADAKIS: U svojij knjizi pisali ste o tome kako ste bili tzv. „ekonomski ubica“. Ko su ekonomske ubice, i šta oni rade?
DžON PERKINS: U suštini, moj cilj je da nađem zemlje koje imaju resurse koje naše korporacije žele, poput nafte, tržišta ili transportnih sistema. Ima toliko različitih stvari. Kad nađemo takve zemlje, sredimo im ogromne pozajmice, ali novac nikad ne stiže do tih zemalja, već ide našim korporacijama za izgradnju infrastrukturnih projekata u tim zemljama, poput elektrana i puteva od kojih bi koristi imala šačica bogatih ljudi i naše korporacije, ali ne i većina naroda koji sebi ne može da priušti takve stvari. Tako njima samo ostaje ogroman dug, poput onog grčkog, dug epskih razmera.

I onda, kad ne mogu da se otarase tog duga, što je danas slučaj sa Grčkom, tu su MMF i EU, koji izriču teške zahteve: povećanje poreza, kresanje potrošnje, privatizacija državnih preduzeća, prodaja vodnih sistema, energetskih kompanija, transportnih sistema. Time oni postaju naši robovi, robovi MMF, u vašem slučaju Evropske unije. Organizacija poput Svetske banke i MMF su oruđa velikih korporacija, koje ja zovem „korporatokratija“.

Pre nego što se okrenemo konkretnom slučaju Grčke, pričajmo malo o načinu na koji ove ekonomske ubice i organizacije rade. Naravno, pomenuli ste kako dolaze u te zemlje, nametnu im ogroman dug i taj novac samo dođe i ode. Takođe ste u svojoj knjizi pomenuli kako se političarima tih zemalja prodaju preterano optimistične procene koje nemaju veze sa realnošću.
— Tačno tako, pokažemo im, ako investiraju u stvari poput sistema električne energije, da će im privrede neverovatno porasti. Činjenica je da, ako investirate u te velike infrastrukturne projekte, videćete ekonomski rast, a najveći rast vide samo oni bogatiji, koji postaju još bogatiji, dok se rast ne reflektuje na većini naroda, i mi to vidimo danas u SAD.

Na primer, možemo vam pokazati privredni rast, rast BDP, ali istovremeno bi nezaposlenost mogla da raste ili da stoji u mestu. Isto bi važilo za oduzimanje imovine. Te pozitivne brojke odnose se samo na bogate, koji, statistički govoreći, poseduju ogroman procenat ekonomije. Ipak, mi bismo vam pokazali da, ako investirate u te projekte, vaša privreda će stvarno napredovati, ali mi ćemo vam pokazati da ona napreduje više nego u realnosti, i to bismo uradili samo kako bismo opravdali te užasne neverovatno degradirajuće projekte.

Postoji sličnost među zemljama koje su na udaru? Da li su one, na primer, bogate nekim resursima ili od ogromne strateške važnosti tim silama?
— Jesu, sve te zemlje. Resursi se ogledaju u mnogim formama: materijalni resursi poput minerala i nafte, drugi resurs je strateška lokacija, ili veliko tržište, ili jeftina radna snaga. Dakle, različite zemlje imaju različitu potražnju. Mislim da sve što viđamo u Evropi nije ništa drugačije od slučaja Grčke.

Šta se dešava kada se te zemlje zaduže? Kako velike sile, plaćene ubice i međunarodne organizacije uzmu „svoje parče torte“ od zemalja koje su u velikom dugu?
— Insistirajući na tome da te zemlje usvoje politiku kojom će velikim korporacijama prodavati svoja javna preduzeća, vodovode i kanalizacione sisteme, možda i škole, transportne sisteme, čak i zatvore. Privatizacija, privatizacija! Ili insisturamo na dozvolama da izgradimo vojne baze na vašem tlu. Mnogo stvari se može učiniti, ali u suštini oni postaju sluge onog što zovem „korporatokratijom“. Morate znati da danas imamo globalnu imperiju, ali to nije američka imperija. To nije nacionalna imperija. Ona ne pomaže američkom narodu. To je korporativna imperija, i tu vladaju velike korporacije. One kontrolišu politiku SAD i u velikoj meri kontrolišu politiku zemalja poput Kine i mnogih drugih širom sveta.

Džone, konkretno o grčkom slučaju ste izrazili uverenje da je zemlja na udaru ekonomskih ubica i tih međunarodnih organizacija. Koja je bila vaša reakcija kad ste prvi put čuli za krizu u Grčkoj i za mere koje će se sprovesti u zemlji?
— Dugo sam pratio Grčku. Bio sam na grčkoj televiziji. Grčka filmska kompanija je napravila dokumentarac Izvinjenje ekonomskog plaćenog ubice. Takođe sam proveo dosta vremena u Irskoj i na Islandu, gde sam pomogao u ohrabrivanju ljudi da na referendumima glasaju protiv isplaćivanja dugova. Uradio sam to, glasali su protiv, i, kao rezultat toga, Island napreduje veoma dobro u poređenju sa ostatkom Evrope. Narod u Irskoj je, sa druge strane, glasao „za“, mada je bilo mnogo izveštaja o slučajevima krađe.

Moja prva reakcija u slučaju Grčke bila je da je ona na udaru. Nema sumnje u to. Naravno, Grčki lideri jesu pravili greške, ali narod nije baš pravio greške, i od naroda se sada traži da plate za greške koje su počinili njihovi lideri, često u dosluhu sa bankama. Dakle, narod daje ogroman novac za tzv. „greške“, i sada se od naroda, koji nije pravio greške, traži da plati cenu. Tako se radi širom sveta. Videli smo to u Latinskoj Americi, videli smo u Aziji, videli smo na tako mnogo mesta širom sveta.

To vodi do sledećeg pitanja: na osnovu mog posmatranja, kriza je, barem u Grčkoj, propraćena samookrivljavanjem i samomržnjom, i to je taj sentiment koji mnogim ljudima u Grčkoj nalaže da je zemlja propala, da je narod propao. Jedva da ima protesta u Grčkoj, i sada, naravno, ide veliki „odliv mozgova“. Mnogo je ljudi koji napuštaju zemlju. Da li vam to zvuči poznato kad poredite sa drugim zemljama sa kojima imate ličnog iskustva?
— Naravno, deo igre je ubediti narod da nije u pravu, da je inferioran. Korporatokratija je neverovatno dobra u tome, bilo da se to događalo tokom rata u Vijetnamu, kada se ubeđivao svet da su Severni Vijetnamci zli. Danas su to muslimani. To je politika „nas“ protiv „njih“ – mi smo dobri. Mi smo u pravu. Mi sve radimo kako treba. Vi niste u pravu. I danas je sva energija uprta protiv grčkog naroda: „lenji ste, niste uradili pravu stvar, niste primenjivali pravu politiku“, a realnost kaže da krivicu treba svaliti na finansijsku zajednicu koja je povela Grčku tim putem. Moram da kažem da se nešto slično događa u SAD, gde se ljudi ubeđuju da su bili glupi, onda kad im se zapleni kuća, da su kupili pogrešnu kuću ili da su prekoračili sa troškovima.

Činjenica je da su im njihovi bankari rekli da to rade, i širom sveta smo verovali bankarima. U Americi nikad nismo verovali bankaru koji nam kaže da kupimo kuću od 500 hiljada dolara ako možemo da priuštimo onu od 300 hiljada. Mislili smo da je u interesu banke da nam ne oduzme kuću. Ali to se promenilo pre par godina, i bankari sada govore ljudima da kupe kuću od 500 hiljada iako znaju da mogu sebi priuštiti samo onu od 300 hiljada.

Zategnite kaiš, govorili su, za par godina će ta kuća vredeti milion dolara, zaradićete puno novca… Zapravo, cena kuće je pala, tržište je palo, banke su oduzele te kuće, zamaskirale ih i ponovo prodale. Ubijanje dve muve jednim udarcem. Ljudima su rekli: „Bio si glup, bio si pohlepan. Zašto si kupio tako skupu kuću?“ Naravno, bankari su im rekli da urade to, a mi smo mislili da možemo da im verujemo. Nešto veoma slično i na višem nivou se događa u tako mnogo zemalja u svetu, uključujući i Grčku.

U Grčkoj su tradicionalno velike partije saglasne sa nametnutim merama štednje, i vidimo da je to i u interesu velikih poslovnih kompanija i medija. Da li vas to iznenađuje?
— Ne, ne iznenađuje me i smešno mi je zato što štednja ne funkcioniše. To smo toliko puta dokazali, i najveći dokaz leži u Americi tokom Velike depresije. Predsednik Ruzvelt je naredio da se svi ljudi vrate nazad na posao i upumpao novac u privredu. Tako se to radi. Znao je da štednja ne funkcioniše u ovakvim okolnostima.

Takođe, moramo da shvatimo da u SAD srednja klasa već 40 godina opada u odnosu na dolar, dok privreda raste. I to se zapravo u velikoj meri dešava širom sveta. Srednja klasa opada na globalnom nivou. Velike poslovne kompanije moraju da priznaju – dakle, nisu još ali moraju – da nikome ne služe dugoročno i da je srednja klasa tržište. A ako srednja klasa nastavi da se srozava, bilo to u Grčkoj, Americi ili širom sveta, kompanije će platiti svoju cenu – neće više imati kupce. Henri Ford je jednom rekao: „Želim da svoje radnike platim onoliko da bi mogli da priušte sebi da kupe Fordove aute“. To je veoma dobra politika. To je mudro. Ovaj program štednje ide u suprotnom pravcu, i to je glupa politika.

U vašoj knjizi, napisanoj 2004, ste izrazili nadu da će evro biti kontrateža američkoj globalnoj hegemoniji, hegemoniji američkog dolara. Da li ste ikad očekivali da ćete videti EU onakvu kakvu je vidimo danas, sa politikom štednje, kakvu vidimo ne samo u Grčkoj već i u Španiji, Portugaliji, Irskoj, Italiji, kao i u još nekoliko drugih zemalja?
– Ono što nisam shvatio do sada jeste koliko korporatokratija ne želi ujedinjenu Evropu. Mi to moramo da razumemo. Oni su možda zadovoljni evrom kao jedinstvenom valutom. Možda su donekle srećni što imaju jedistveno slobodno tržište, ali ne žele pravila i propise. Suočimo se s tim: velike korporacije, korpokratija, iskorišćavaju činjenicu da neke zemlje EU imaju dosta blaže poreske zakone, kao i socijalne i zakone o zaštiti životne sredine, i onda mogu da nahuškaju zemlje jedne protiv drugih.

Šta bi se desilo sa korporacijama ako ne bi imale svoje poreske rajeve na mestima poput Malte? Moramo da priznamo da je korporatokratija prva videla da jaka EU i jak evro izgledaju vrlo dobro, ali, kako idu napred, videli su da će socijalni i zakoni o životnoj sredini biti usklađeni. Oni to nisu hteli, i zato do određene mere ovo što se događa u Evropi jeste zato što korporatokratija želi da Evropa propadne, ali samo do nekog nivoa.

Pisali ste o Ekvadoru i drugim zemljama koje su se, posle pada cene nafte krajem 80-tih, suočile sa ogromnim dugovima i štednjom. Zvuči veoma slično sa onim što danas vidimo u Grčkoj. Kako su se narodi Ekvadora i drugih zemalja snašli?
– Ekvador je glasao za prilično neverovatnog predsednika Rafaela Koreu, koji ima doktorat iz ekonomije sa univerziteta u SAD. On razume sistem i razume da je Ekvador preuzeo dugove onda kada sam ja bio ekonomski ubica i kad je zemljom vladala vojna hunta, kojom su upravljali CIA i SAD. Ta hunta je preuzela dugove i bacila Ekvador u ponor. Narod se nije složio sa tim. Čim je Korea stupio na dužnost, javno je rekao: „Mi nećemo platiti te dugove, narod nije preuzeo te dugove na sebe, možda bi MMF trebalo da plati ili možda vojna hunta, koja je sada u Majamiju ili gde već, možda bi i Džon Perkins trebao, ili neke druge ekonomske ubice, ali narod ne bi trebalo da plati.

I tada je pregovarao, spustio dug i rekao: „Možda ćemo platiti ponešto“. To je bio veoma pametan potez. To se odrazilo na velike uspehe u različitim zemljama u različitim periodima, poput Brazila, Argentine, nedavno na Islandu. Moram da kažem da je Korea tada imao i neke velike kikseve. On, kao i mnogo drugih predsednika, mora da zna da – ako stojiš suviše oštro protiv sistema, ako ekonomske ubice nisu zadovoljne i ako ne bude po njihovom – onda će doći šakali i ubiti ga ili ga svrgnuti u prevratu. Bio je pokušan prevrat protiv njega, a jedan uspešan se dogodio nedaleko od njega, u Hondurasu, gde su se predsedniku takođe odupirali.

Moramo da shvatimo da su ti predsednici na veoma ranjivim položajima i mi, narod, moramo ustati jer predsednici mogu samo donekle. Danas predsednici nisu samo ranjivi, nije potreban ni metak da biste ga srušili. Seks skandal ili skandal povezan sa drogom mogu oboriti čoveka. Videli smo šta se desilo Bilu Klintonu, Stros-Kanu iz MMF, videli smo takve slučajeve nebrojeno puta. Svi su oni svesni da su osetljivi, i ako se suviše snažno odupru, biće oboreni na ovaj ili onaj način. Oni su svesni toga, i mi, narod, moramo ustati da bismo se borili za svoja prava.

Pomenuli ste primer Islanda. Osim referenduma, koje je još mere zemlja preduzela kako bi se izvukla iz spirale štednje i vratila rastu?
– Investirali su novac u programe koji su vraćali ljude na posao i takođe su sudili nekim bankarima koji su izazvali probleme, što je podiglo moral narodu. Island je napravio neke programe uz moto: „Ne, mi nećemo štedeti, nećemo vratiti zajmove, daćemo novac kako bismo vratili ljude na radna mesta“. Na kraju, to pokreće ekonomiju, ljudi koji rade. Ako imate ekstremno visoku nezaposlenost, kao u Grčkoj, zemlja će uvek biti u nevolji. Morate da spustite nezaposlenost i angažujete ljude. Toliko je bitno zaposliti ih. Grčka nezaposlenost je na 28 odsto, ona stagnira, a raspoloživi dohodak je pao za 40 odsto i nastaviće da pada ako budete imali visoku stopu nezaposlenosti. Dakle, za privredu je bitna zaposlenost i raspoloživi dohodak kako bi ljudi mogli da investiraju u zemlju, robu i usluge.

I, na kraju, koju biste poruku poslali narodu Grčke, koji i dalje živi sa veoma teškim posledicama politike štednje?
– Želim da podsetim na istoriju Grčke. Vi ste ponosna snažna zemlja, zemlja ratnika. Mitologija ratnika do neke mere dolazi iz Grčke, baš kao i demokratija. Potrebno je razumeti da je tržište danas demokratija i da se trošenje novca zapravo odražava na balon. Većina demokratija su korumpirane, poput SAD. Demokratije ne funkcionišu na nivou vlade jer su korporacije te koje vode kolo. Ali zato funkcioniše na tržištu. Želim da ohrabrim narod Grčke da ustane: nemojte platiti te dugove, pravite svoje referendume, izađite na ulice i štrajkujte.

Takođe bih ohrabrio grčki narod da nastavi da radi sledeće: ne nasedajte na kritike da je ovo vaša krivica i da morate da trpite štednju. To se pripisuje bogatima, a ne običnom čoveku ili srednjoj klasi. Izgradite srednju klasu, zaposlite ljude, vratite pare prosečnom građaninu Grčke. Borite se za to, učinite da se to stvarno desi: čuvajte svoja prava, poštujte svoju istoriju ratnika i osnivača demokratije, i pokažite to svetu.