Izvor: FAKTI, Ksenija Trajković

Počeću citatom.

„Ako se Evropska unija i dalje bude bavila isto takvom nerazumnom ekspanzijom, srušiće se iz istog razlog zbog kojeg se srušio Sovjetski Savez – zbog toga što će preuzeti suviše veliki deo teritorije i odgovornosti. Zbog toga što nacionalne elite nikada neće hteti u potpunosti da se potčinjavaju vlasti centralnih elita. Zbog toga što će u društvu koje teži sveopštem blagostanju svake godine sve više i više sredstava bogatih teritorija (odnosno zemalja klasične Zapadne Evrope) morati da se daje siromašnim teritorijama, to jest, upravo „novim“ članovima koje, uz to, Vašington politički više podržava nego Pariz i Berlin“.

Ovo je jedan od završnih fragmenata mog članka „Nabujala EU“, koji je objavljen u „Ruskoj gazeti“ pre deset godina, 2. juna 2005.

Nažalost, u Rusiji ne vole i ne umeju da cene mišljenje svojih eksperata već veruju samo zapadnim. Tim pre, na Zapadu naše mišljenje ignorišu – jer, ako Rusi samo ponavljaju već poznatu „evropsku“ i američku političku misao, onda zašto da obraćamo pažnju na njihove zaključke i prognoze?

Članak koji sam citirao nije prvi u kojem sam predskazao propast (raspad) Evropske unije. U njemu je samo u maksimalno koncentrisanom obliku spojeno sve što je omogućilo da se napravi takva prognoza.

Nisam samo ja dao takvu prognozu, ali je apsolutna većina i zapadnih eksperata i tim pre naših „evroatlantista“ i „stručnjaka za Evropu“, odnoseći se sa omalovažavanjem prema takvom mišljenju, bezmalo otvoreno nazivala njihove autore u najboljem slučaju „nekompetentim ljudima“, a u najgorem – provokatorima.

Tokom poslednjih godina potvrdila se upravo tendencija o kojoj smo mi govorili – „nekompetentni“ i „provokatori“. Štaviše, upoređivanje današnje Evropske unije sa Sovjetskim Savezom iz vremena njegovog slabljenja danas je svakodnevno u upotrebi ne samo eksperata, nego čak i političara, naročito istočnoevropskih koji su i sami zatekli vreme SSSR-a.

Ja odavno tvrdim da je posle Velike Oktobarske revolucije u Rusiji na početku HH veka lider ruskih boljševika, Vladimir Lenjin, preuzeo ideju „evropske integracije“, koja se, inače, ovaplotila u parolu Sjedinjene Države Evrope. I upravo na osnovu te koncepcije – on je 1922. i de fakto osnovao Evropski Savez №1, odnosno, Sovjetski Savez, a današnja EU samo je Evropski savez №2.

Spisak sličnosti (naravno, uz postojanje i razlika) te dve tvorevine broji desetine tačaka, ali ja ću se dotaći samo nekoliko.

U kontekstu poslednjih događaja, koji su u vezi sa onim što je dovelo do grčkog referenduma, a takođe u kontekstu ne konkretno finansijskih već političkih posledica tog referenduma, želim još jednom da govorim o tome kada će se i zašto raspasti Evropski savez №2.

Osnova za tu prognozu je – paralela sa sudbinom SSSR (Evropski savez №1).

Sovjetski Savez nastao je na samom kraju 1922., a pravno nestao krajem 1991, odnosno postojao je gotovo 70 godina.

I Evropski savez №2 raspašće se u tom životnom dobu. Ako se računa od stupanja na snagu Pariskog sporazuma (1952.), onda – otprilike 2022. Ako se kao polazište uzme Rimski sporazum o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ ili Zajedničko tržište, stupanje na snagu 1958.), onda otprilike 2028.

Formalno legalizovanje EU Mastrihtskim sporazumom od 1992. – suviše je dalek momenat.

U to vreme Evropski savez №2 praktično je postojao.

Smatram da će realni raspad Evropske unije do 2022. već početi i da nikakvog odlaganja za još šest godina neće biti.

70 godina – nije slučajan rok, već regularnost. Period od 70-75 godina – čine tri generacije ljudi. Taj rok se u realnom životu raspoređuje i pre svega uključuje politički život.

Očevi stvaraju i grade novo. Njihova deca to novo koriste, ali ga pri tom bespoštedno eksploatišu i nastoje da ne primećuju nedostatke koji su ugrađeni ne toliko u konstrukciju koliko u svojim sopstvenim metodama korišćenja te konstrukcije. A unuci – „disidenti“: vide samo nedostatke u onome što su dedovi stvorili. Sem toga, direktno i otvoreno odbacuju i ideale svojih dedova i ono što su dedovi stvorili.

Na kraju, konstrukcija se ili sama ruši, ako se drugačije mišljenje unuka oslanja na nedostatak volje njihovih očeva, ili – ako se očevi približe unucima u neprihvatanju onoga što je stvorila prva generacija – sami sve ruše.

Pogledajte iz tog ugla istoriju Sovjetskog Saveza i videćete da se ona tako i razvijala. Pogledajte istoriju današnje Evropske unije. Videćete da deca (današnji evropski političari) koja zatvaraju oči na sve nedostatke i protivrečnosti i same konstrukcije i svoje sopstvene politike još uvek vladaju, ali već malo šta mogu da objasne svojoj deci („unucima Evropske unije“) i malo čime da ih podstaknu sem banalnim, lažnim i propagandnim parolama. Početkom 20.-ih godina ovog veka upravo će „unuci Evropske unije“ postati glavna politička snaga EU, a onih koji su se razočarali u ideale i realnost „jedinstvene Evrope“, „dece EU“ i danas ima više nego dovoljno. U najmanju ruku to su oni koje u samoj Evropskoj uniji nazivaju evro-skepticima, pa i evro-pesimistima.

Da se sada prisetimo koji su glavni uzroci kraha i raspada Evropskog saveza №1 – SSSR-a.

Vlast savezne birokratije čiji se interesi i zvanična ideologija sve više i više nisu slagali sa interesima i pogledima većine stanovništva SSSR-a u celini.

Vlast savezne birokratije čiji se pogledi i interesi sve više i više nisu slagali sa pogledima i interesima elita saveznih republika koje su ulazile u sastav SSSR-a. I pored svega ovoga, i jedni i drugi gotovo do poslednjeg dana postojanja Evropskog saveza №1 javno su se deklarisali za jedinstvo ideoloških pozicija (uključujući i nameru da se sačuva „celovitost SSSR-a“, čak i „ideali socijalizma“).

Uzajamna prebacivanja o tome ko koga hrani i ko radi, a ko dangubi. Kao i danas u Evropskom savezu №2, u SSSR-u su takva prebacivanja razmenjivale u prvom redu severne i južne republike (u EU – države). Tokom relativno kratkog perioda (u SSSR-u -vreme Gorbačovljeve perestrojke) ta prebacivanja, koja su odjednom izbila iz skrovišta, naglo su okrenula javno mnenje: od uverenja da je Savez ekonomski svima potreban, mase stanovništva i eksperata došle su do potpuno suprotnog – Savez nikome nije od koristi.

Nacionalizam elita (uključujući inteligenciju) saveznih republika (u SSSR-u), koji je brzo razbuktao uspavani nacionalizam ne samo marginalnih nego, reklo bi, se čak i sasvim civilizovanih masa naroda.

A šta sad vidimo u Evropskoj uniji? Pri tom, politika „prijateljstva naroda“ u SSSR-u prilično uspešno je realizovana, dok su lideri Evropske unije već pre nekoliko godina bili primorani da priznaju da je njihova politika multikulturalizma propala.

U Sovjetskom Savezu nije postojao problem imigranata koji danas muči Evropsku uniju i ne dovodi u pitanje samo budućnost nje, kao Evrope, nego razdvaja na suprotne strane stare i nove članove EU.

Nacionalna tolerantnost Stare Evrope, iako u mnogome veštačka, ali zvanično postojana, sve grublje se suočava sa otvorenom rasnom netrpeljivošću, sa nacionalizmom u ekstremnim oblicima i neskrivenim rasizmom stanovništva i vlasti (!) novih (istočnoevropskih i pribaltičkih) članova Evropskog saveza №2.

Na kraju, sve veća mržnja prema saveznoj (u SSSR-u) i prema briselskoj (u EU) birokratiji, koja za sebe grabi sve više političke i finansijske vlasti na uštrb nacionalnog suvereniteta zemalja – članica. I više od toga, ta birokratija izgleda građanima pojedinih delova i jednog i drugog Saveza kao tvrđava autoritarizma koja je sobom prignječila demokratiju pojedinih zemalja i teritorija.

Ovde je važno uzeti u obzir da je na sovjetskom prostoru istorijski autoritet Moskve kao svetskog grada i jedne od svetskih prestonica realno bio neosporan i neuporediv sa autoritetom svakog drugog glavnog grada neke od republika. Šta u tom smislu provincijski Brisel može da ponudi Atini (što smo već videli), Pragu, Budimpešti, da i ne govorimo o Rimu, Madridu, Londonu, Parizu ili Berlinu (iako su ova dva poslednja najviše zainteresovana za očuvanje EU, budući da oni realno njome vladaju)?

Na kraju, raspad Sovjetskog Saveza desio se odmah nakon njegovog maksimalnog procvata, jer sam SSSR nije bio samo Evropski savez №1, nego i jedna od dve globalne supersile: oko njega i na čelu s njim postojali su i vojni savez – Organizacija Varšavskog sporazuma i ekonomski savez – Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć i najmoćniji međunarodni komunistički pokret (uključujući najveće komunističke partije Evrope – francusku i italijansku). Prema tome, nikoga ne treba da zavede ni nedavni ekonomski procvat današnje Evropske unije, ni njena savremena politička snaga.

Može da se napravi još mnogo paralela između SSSR-a i današnje Evropske unije, ali mislim da je ovo što je rečeno dovoljno da se shvati: zalazak i raspad Evropskog saveza №2 nije daleko, nego verovatno – već neposredno pred današnjim evropskim političarima i oni to sigurno osećaju. Zbog toga se, bez obzira na uobičajene magične formule o „stabilnosti ideala Evropske unije i njenog jedinstva“ i podigla takva galama oko lokalnog dužničkog problema ne najvećeg i daleko ne „najskupljeg“ člana EU – Grčke, u kojoj je, zapravo, glavno otvoreno nepotčinjavanje Atine „vlasti Brisela“, pored ostalog i „vlasti Berlina“. A obnavljanje davnih istorijskih pretenzija i uvreda – još je jedan simptom suštinske krize međudržavnog sistema. Sovjetski Savez je takođe kroz to prošao.

Scenariji raspada današnje EU mogu biti različiti: od organizovanog do haotičnog. Sada ih neću opisivati, samo ću reći da će najverovatnije na ruševinama Evropskog saveza №2 u početku nastati nešto slično onome što je nastalo na ruševinama SSSR-a – neka „evropska ZND“. I dalje – nova i kompaktnija reintegracija koju opažamo tokom poslednjih godina na postsovjetskom prostoru.

U ovoj analizi potpuno sam zanemario faktor SAD, koje su zainteresovane za očuvanje Evropske unije kao svog političkog i vojnog (preko NATO-a) vazala. Taj faktor je veoma značajan, ali i on ne može da se odupre prirodnom toku istorije koji će potkopati obale Evropskog saveza №2, isto kao što je to učinio sa Evropskim savezom №1.