Izvor: Fakti, Diana Milošević

Drugo izmenjeno i skraćeno izdanje „Geopolitike Srbije” – već čuvene knjige dr Dušana Prorokovića – predstavljeno je u amfiteatru beograskog Fakulteta za diplomatiju i bezbednost.

O knjizi, čiji je pun naslov „Geopolitika Srbije, položaj i perspektive na početku 21.veka” govorili su urednik knjige Jovo Vukelić, predsednik Centra za strateške alternative Aleksandar Mitić, redovni profesor Fakulteta i nekadašnji načelnik Generalštaba dr Branko Krga i autor.

Prisutne je prva pozdravila dekan Fakulteta za diplomatiju i bezbednost doc. dr Violeta Talović Rašković i ukazala na značaj ove monografije kao najsveobuhvatnije analize geopolitičkog položaja Srbije. Jezikom koji će razumeti i laik, knjiga daje izvanredan naučni pregled odnosa Srbije i susednih zemalja, pregled kriznih žarišta u Srbiji i jasno tumačenje one četiri geopolitičke koncepcija koje su tradicionalno zainteresovane za Balkan: atlantizma, evroazijatstva, srednjoevropskog kontinentalizma i neoosmanizma. Izdavač ove monografije je Službeni glasnik.

– Značaj knjige je u tome što se bez ovakvih ocena, realnih dijagnoza i prognoza koje nudi, ne može graditi odgovorna politika jedne zemlje. Ni jedna odgovorna vlada ne može da pravi svoje planove razvoja bez ovakvih stručnih studija, ali kada se ova saznanja ne koriste, političari donose pogrešne odluke i lutaju, a snaga države i naroda slabi – upozorio je već na početku svog obraćanja Jovo Vukelić, profesor filozofije. U Srbiji, kako je ocenio, politiku vode oni koji nemaju pojma u određivanju vitalnih interesa; u upravljanju javnim poslovima vlada neodgovornost, prioritet imaju lični interesi političara i interesi tuđina, vlast nije servis građana već se stvara sistem gde država ne postoji zbog građana, nego građani zbog države.

Da oni koji vode državu čitaju knjigu koju danas predstavljamo, zemlja ne bi bila u takvom stanju da godinama nema ni plan ni taktiku, a kamoli strategiju, ukazao je Vukelić dodajući da je srpska nacija „jedna potpuno nesređena nacija”. Opisujući našu agoniju, istakao je besperspektivnost, nemoral, jačanje šunda u kulturi, najteži kriminal, korupciju koja hara od državnog vrha, ogroman mortalitet. Država, kako je kazao, ništa ne daje građaninu i komplikuje nam život do sve masovnijih samoubistava i iseljavanja, a u iseljavanju prednjače mladi jer ne mogu da se zaposle niti da osnuju porodicu i doslovno čekaju da im umru roditelji da bi imali ne od čega nego gde da žive! Takvo delovanje koje vlada od 2000. godine do danas – u kome država svoje građane ostavlja u ropskom položaju – može se nazvati zločinačkim i ubilačkim odnosom, jer država ne daje šansu novim generacijama da žive i stvaraju, zaključio je Vukelić.

Aleksandar Mitić je istakao da živimo u dobu kasne modernosti u kojoj vlada neizvesnost – nestaju stara pravila i stare granice, i u kojoj više pažnje posvećujemo pretnjama nego šansama. Srbija je, kako je ocenio, par ekselans primer jer za nju stara pravila poput poštovanja suvereniteta i integriteta ne postoje, a nova pravila uvek idu na našu štetu, pa se može reći da je za nas jedini standard koji važi – dupli standard. Takvo stanje neizvesnosti dovodi do kampanja strateških komunikacija koje Vašington i Brisel koriste prema nama sa ciljem da popustimo i prihvatimo ono što nam je do tada bilo neprihvatljivo, to prate narativi o našoj krivici za situaciju u kojoj smo, narativi o bezalternativnosti i sužavanje svakog prostora za ragovor o mogućim strateškim alternativama, upozorio je Mitić.

Najmoćnije zemlje već četvrt veka drže u neizvesnosti Srbiju, izlažu je najkreativnijim mogućim ucenama i od nje su napravile jedinu zemlju u Evropi kojoj EU ne priznaje pravo na integritet, koju je NATO bombardovao bez odobrenja UN, koja nikada nije dobila razumevanje za nacionalna i etnička pitanja – od prava Srba u Hrvatskoj devedesetih do današnjeg pitanja Srba u Crnoj Gori i na Kosovu.

Srbi su, kako je ocenio, u poslednjih 20 godina bili gubitnici nerazumevanja puzajućih procesa i zato je Republika Srpska izgubila veliki deo samostalnosti koju je dobila Dejtonskim sporazumom, tako je izgubljena i Istočna Slavonija, a slično se desilo i sa Kosovom.

„U tom procesu je, nažalost, Beograd dobrovoljno učestvovao od Tadićeve rezolucije u Njujorku 2010. Kada je Rusija izbačena iz pregovora zamenom UN i EU, pa do Briselskog sporazuma kojim se Beograd administrativno povukao sa severa Kosova, a Priština zaokružila pravni poredak u zamenu za nevidljivu ZSO. Briselski sporazum je napravljen po modelu Erdutskog, a Karl Bilt je decembra 2007. taj proces izložio na samitu šefova država EU: sever Kosova treba da se po modelu Slavonije reintegriše u nezavisno Kosovo, a Srbija i Kosovo potpišu sporazum o dobrosusedskim odnosima. Onih jedanaest zahteva Bundestaga je podizanje lestvice radi pritiska koji treba da dovede do potpisivanja sporazuma i tako njegovog priznanja”, objasnio je Mitić.

On je upozorio i na „integrativne procese” u kojima Srbija treba pomogne da se Rusija istera sa Balkana, približi se NATO i nastavi da luta po bespuću pregovora EU. Tako je pre mesec i po potpisala IPAP, koji sadrži niz kontroverznih odredbi (interoperabilnost koja može da srpske vojnike odvede u učešće u NATO operacijama, zatim tranzit koji može da bude upotrebljen u operacijama protiv Ruske Federacije…) IPAP je saradnju Srbije sa NATO proširio na nevojna pitanja, pa će se NATO mešati u sve i „savetovati” Srbiju i u pravosuđu, ekonomiji, unutrašnjim poslovima i propagandi – on će reći koji su aspekti saradnje Srbije i Rusije prikladni i prihvatljivi za Srbiju, ukazao je Mitić i upozorio da sledi sveobuhvatna kampanja u korist promocije NATO koja će jako smanjiti prostor za bilo kakvu kritiku Alijanse.

IPAP, međutim, nije prelazak Rubikona. To će, po Mitiću , biti signal iz Beograda ili Brisela u vezi sa izradom plana za članstvo u NATO. Vlada može mimo naroda i Skupštine da zatraži izradu te „mape”, na osnovu toga bi dobila poziv za članstvo, a referendum bi bio potpune nevažan, jer se smatra da je taj proces – bespovratan.

Branko Krga je govorio o kriznim žarištima u svetu i posebnu pažnju skrenuo na Ukrajinu kao deo strategije da se ne dozvoli povezivanje Rusije i Evrope.

– Proroković je u knjizi dobro pokazao koliko je složen savremeni svet, a posebno naš deo u kome se sreću atlantizam, neoosmanizam, evroazijstvo i kontinentalizam, kao i razne lokalne geopolitičke ideje. Srbija mora da definiše svoj geopolitički kod, odnosno prednosti i nedostatke u odnosu na okruženje. Zato treba da sagleda: kolike su šanse nastanka multipolarog sveta – a on je sve prisutniji, da li će dobijati na značaju evroazijska ideja i gde je tu Srbija, da li će se i dalje odvijati prekrajanje granica kroz projekte kao velika Albanija, šta treba da se uradi u Srbiji da bi očuvala deklarisanu neutralnost i da li ćemo stvarno gledati sukob civilizacija. Sve to treba analizirati da se za par godina ne bi tvrdilo da Beograd nije dobro shvatio procese, kao što se sada tvrdi da nije dobro shvaćen pad Berlinskog zida, kazao je Krga i predložio da se odgovori na gornjih pet pitanja formulišu u dokument nacionalne strategije Srbije za narednih nekoliko decenija.

Govoreći o svom delu, Proroković je podsetio na to da je još kao državni sekretar za KiM, u vreme pregovora o budućem statusu Pokrajine, tvrdio da je kosovsko i srpsko pitanje – geopolitičko i da pregovore treba voditi na tom osnovu. Međutim, te 2008. je pobedio koncept da je Kosovo demokratsko pitanje, da mi ovde imamo ekonomske i ideološke probleme. Moj odgovor je bio da počnem ovu knjigu, leta 2008, objavljena je 2012, a do 2014. su se pojavile i fantastične knjige – Politički Prevrat (Marko Parezanović), Tajni koridori moći – knjiga o konspirologiji (Miša Đurković) i Duh samoporicanja (Molo Lompar), što pokazuje da se Srbi i pored svih teškoća još bore za svoj interes.

Proroković je, međutim, rekao da je imao veliki problem sa tim kako se ovde tretira geopolitika, jer vlada komunistički stav da je ona proizvod buržoaske misli (ideologije), a ne naučnog rada. Sa druge strane, Amerikanci su od 1945. razvili geopolitiku do savršenstva, a druge nacije obeshrabruju da se time bave: rezultat je da oni ostvaruju svoje geopolitičke ciljeve, a nama je zabranjeno da se time bavimo.

„Poslednji primer je situacija u Makedoniji – nisam sreo ni jednog novinara odande koji ne misli da je za sve kriv Gruevski, niko ne spominje teritorijalne pretenzije i duge ruke atlantizma kome je u interesu da krizu prenese u Makedoniju jer je u Ukrajini pretrpeo težak poraz. Sve se usmerava na dnevnu politiku. Tako je i kod nas 2000. rečeno da je Kosovo demokratsko pitanje, da je dovoljno smeniti Miloševića i onda će se Kosovo rešiti samo od sebe. To je bio rezultat onoga što je Mitić pomenuo-strateških komunikacija i propagande i obeshrabrivanja autora malih narod da se bave geopolitičkim istraživanjima”, rekao je Proroković.

Govoreći o položaju Srbije, on je kazao da postoje kontinentalni i pomorski narodi, a slovenski su izrazito kontinentalni što znači da su po brojnosti, teritoriji i resursima preodređeni da upravljaju centralnim delom Evroazije, ali su tragično izloženi fragmentaciji u poslednjih 200 godina (osipanje srpskog prostora i hibridno stvaranje novih nacija na njegovom obodu, kao i slični procesi u ruskom, češkom i poljskom narodu gde se mnogo radi na stvaranju novih naroda kao što su moravci, šlezijci itd).

Zbog geopolitičkih razloga smo izloženi tom usitnjavanju našeg etnoprostora, a to će, prema Prorokoviću, verovatno uzrokovati nova sukobljavanja.

Posle Hladnog rata smo imali punu prevlast pomorskih sila odnosno američko britanske osovine. Ta talasokratija ima interes da potpuno ovlada priobalnim pojasom Mediterana i da smanji naš srpski, kontinentalistički uticaj. U tom kontekstu treba gledati etničko čišćenje Krajine, sve što se desilo u Crnoj Gori (promovisanje veštački stvorenog nakaradnog crnogorskog identiteta), KiM i tekuću destabilizaciju Makedonije.

Balkan će večito ostati u fokusu američkih i britanskih interesa, upozorio je Proroković.

Pored anglo-američke, ima još nekih koncepcija u poslednjih 350 godina godina koje su tradicionalno zainteresovane za naš prostor – evroazijstvo (koji je imala carska Rsija, SSSR i današnja Rusija), neoosmanizam (geopolitička koncepcija Otomanske carevine), i srednjoevropski kontinentalizam (artikuliše se na nemačkom prostoru, a sprovode ga Austrija, Austrougarska i Nemačka).

Balkan sada privlači pažnju i pominje se u kineskoj koncepciji Puta svile gde bi trebalo bi da spoji EU i Kinu, spominje se i u Zetri (zelenoj transverzali), značajan je za Iran i pokušaj širenja šiitskog uticaja, ali se mora pomenuti i Indija – romsko pitanje koje Indija može potegnuti kao pitanje svoje nacionalne manjine u evropskim državama.

Prognozirajući dalje događaje, Proroković je kazao da možemo očekivati destabilizaciju celog Balkana na kome postoje 23 geografske celine koje mogu postati autonomne, odnosno da se proglase za nešto ( države, autonomne oblasti ili regione u svojim državama). U Srbiji je, kako smatra, već aktivirano pet žarišta – KiM, bujanovačko preševska oblast, Raška i Vojvodina – ali i toplički kraj i Timočka krajina koji su u procesu depopulacije i koji se već vide kao prostor za albansku ekspanziju, odnosno za vlaško pitanje.

Govoreći o albanskom faktoru, Proroković je ukazao da se moramo spremati za vreme kada će Albanci postati novi hegemoni na Balkanu, jer će ih 2050. godine biti više nego Bugara i nešto manje nego Srba u svim zemljama u kojima žive. Albanska nacija je mlada, Nemci kažu zakasnela nacija – koja je tek ušla u prosvetiteljstvo i ima jaku želju za formiranjem nove države, prisajedinjavanjem prostora Makedonije, Crne Gore i Srbije koji navodno „pripadaju prirodnoj Albaniji”.

U zaključku knjige, Proroković predlaže da Srbi ne odustanu od jugoslovenske ideje, ali jugosferu ne definiše kao atlantisti koji od nje prave zamku u koju smo upali u dve prethodne Jugoslavije.

Formiranje takve integrativne celine (minus Slovenija, plus Albanija) bi se koristilo za amortizaciju srpskih ciljeva.

Proroković jugoslovensko pitanje vezuje za religijsku dimenziju pa predlaže da se u prvom koraku čvršće povežu Srbija, Crna Gora i Makedonija, kao i da se – sledeći evroazijski smer- otopljavaju odnosi sa Sarajevom. Jer, interes atlantizma je veliki civilizacijski sukob pravoslavnih sa muhamedanskim narodima. Predigru za to smo imali devedesetih godina u BiH i moramo se čuvati reprize, jer bi nas to i jedne i druge iznurilo, a nad našim etnoprostorom bi uspostavio kontrolu atlantizam.

U drugoj fazi jugoslovenske ideje, Proroković traži približavanje bloka pravoslavnih naroda postjugoslovenskog prostora i Bugarske. Tako bi se, kako je ocenio, rešio i naš spor oko makedonskog pitanja, a Makedonci bi se uz srpsko-bugarsku podršku mogli suprotstaviti albanskom ekpanzionizmu. Nova celina od Crnog mora do Jadranskog mora bi imala i dovoljno stanovnika i dovoljne resurse da ravnopravno pregovara sa Turkom i nemačkim blokom, a to bi bilo jedno od mogućih rešenja srpskog pitanja, zaključio je Proroković.