Izvor: Svedok

„Pariski masakr” je najnoviji čin u neprekidnom nizu ispoljavanja terorizma, te globalne civilizacijske pošasti koja je od početka 21. veka (11. septembar 2001.) ciklično dobijala na zamahu.

I kada smo se, posle američke ciljane fizičke eliminacije Bin Ladena, ponadali da će doći do izvesnog smirivanja terorizma tzv. islamske provenijencije po matrici Al Kaide, usledio je teroristički akt na redakciju francuskog satiričkog nedeljnika “Šarli ebdo” 7. januara 2014., na dan kada su pravoslavni hrišćani proslavljali svoj najveći praznik.

Ovaj teroristički akt je šokirao ne samo Francusku, već i čitav svet, iznova usmeravajući pažnju svetskog javnog mnjenja na terorizam i njegove brojne implikacije.

U danima koji slede terorizam će, po ko zna koji put, biti top-tema u medijima, francuski sistem nacionalne bezbednosti jeste ili će biti stavljen u vanredno stanje, preispitivaće se bezbednosne strategije i doktrine u mnogim državama, alarmiraće se političko-bezbednosni sistemi ključnih država zapadne hemisfere koje, inače, u ime međunarodne zajednice, a prema sopstvenim nacionalnim interesima vode svetsku politiku… Teoretičari će, opet, tražiti novi smisao fenomena terorizma…

Čini mi se da će, ipak, izostati, ili možda biti skrajnuta tema etiologije fenomena terorizma, pre svega u domenu preispitivanja uzročno-posledičnih veza između nacionalnih politika i ponašanja u međunarodnim odnosima, dvostruki standardi (za neke je terorizam ustanički pokret i obratno) u odnosu na pojavne manifestacije terorizma, ili će se odgovori možda tražiti u “sukobu civilizacija” (Semjuel Hantigton), pogotovu u kontekstu “arapskog proleća”, stvaranja ekstremne džihadističke Islamske države na teritoriji Iraka i Sirije, ponovnog buđenja talibanskog pokreta u Avganistanu, ili oživljavanja terorističkih punktova Al Kaide u pojedinim severnoafričkim i bliskoistočnim državama.

Pošto nam nije namera da kompleksno ulazimo u razradu najnovije manifestacije terorizma, jer bi to iziskivalo preveliki prostor, zadržaćemo se samo na nekim političko-bezbednosnim refleksijama ovog teorističkog akta.

On je, pre svega, pokazao maštovitost ideologa terorizma ove provenijencije da stalno iznalaze nove scenarije izvođenja najmonstruoznijih terorističkih akata (setimo se načina i tehnologije terorističkih akata primenjenih posle 2001. u SAD, Španiji, Velikoj Britaniji i dr.) pri čemu su zadržani osnovni postulati terorizma: politička motivisanost, propagandno-psihološka (medijska) dimenzija, najgrublji akt nasilja uz spremnost da se u ime vere i ideologije žrtvuje život (samoubilački terorizam), izbor meta koje predstavljaju simbole moći neke države, ili se, kao sada u slučaju Pariza, primenio revanšizam tipa „osvete zbog ruženja proroka Muhameda.”

Ovde ne treba isključiti ni upotrebu terorizma kao krajnjeg, očajničkog sredstva terorista da se, u odsustvu legitimnih političkih i drugih metoda, odgovori na raznovrsna dejstva iz koncepta ,,hibridnog ratovanja” (globalističke bezbednosne doktrine koja je zamenila doktrinu sukoba intenziteta) koje velike sile primenjuju u kriznim žarištima.

S druge strane, ovaj teroristički akt koji je pogodio Francusku vrlo je moguć i u drugim državama – velikim silama koje kroje sudbinu sveta razgrađujući stare i stvarajući nove države prema geopolitičkim interesnim sferama (podsetimo se samo njihovih uloga u stvaranju i upravljanju krizama na brojnim žarištima širom sveta u poslednjih četvrt veka). Pogotovo što u ovim državama postoji veliki broj domicilnih državljana (još iz perioda kolonijalizma) i gastarbajtera islamske veroispovesti, kod kojih je, makar i u simboličkim procentima populacije paradigma Al Kaide još od ranije našla plodno tlo, a ova nova – paradigma ISIL-a nastoji da se ukoreni u jezgru stare Evrope.

Na to ukazuju indicije da je teroristički akt u Parizu povezan sa terorističkom mrežom Al Kaide iz Jemena, a da je ISIL u prvim reagovanjima podržao ovaj monstruozni akt koji se dogodio neposredno nakon objavljivanja karikature njihovog lidera Abu Bakr el Bagdadija.

Ovde ne treba zanemarivati ni porast islamofobije u Evropskoj uniji (na šta upozorava turski predsednik Erdogan), kao ni porast ksenofobije u pojedinim državama a time i jačanje rejtinga konzervativnih i nacionalnih političkih stranaka, što sve zajedno može još više raspiriti terorizam, ali i dovesti do mnogih mera represije od nacionalnih sistema bezbednosti u evropskim državama.

Od mnogih bezbednosnih opservacija koje se, za sada, mogu izvući, pažnju zaslužuju one koje se tiču obaveštajno-bezbednosnog sistema Francuske, koji važi kao veoma respektabilan, sa dugom istorijom profilisanja i koji spada u mali broj uzora kojima su se rukovodile neke države, naročito post-francuske kolonije u stvaranju svog nacionalnog sistema bezbednosti.

Očigledno je da je, poput američke Obaveštajne zajednice iz 2001, i francuska obaveštajna zajednica zatajila. što može ukazati na moguće unutrašnje propuste, ali i na hipotetičku nemogućnost da se baš svaki teroristički može sprečiti.

Pošto se radi o jednoj ključnih država EU i NATO-a, otvara se i pitanje o blagovremenosti i kvalitetu njihove bezbednosne saradnje, pogotovu što su sve ove države ključni nosioci svetske borbe protiv terorizma još od 2001. i da mnogo godina imaju ustaIjene oblike i vidove razme informacija i zajedničkog operativnog delovanja.

Atmosfera nakon ovog terorističkog akta, najsmrtonosnijeg u poslednjih 40 godina Francuskoj, sa proglašenjem trodnevnog Dana žalosti (peti put u poslednjih pola veka) i najvišim stepem upozorenja od terorizma, “podigla“ je francusku naciju i međunarodnu javnost u osudi i neutralisanju ovog zla.

Nema sumnji da će francuski nacionalni sistem bezbednosti u rasvetljavanju ovog terorističkog akta ustanoviti sve relevantne činjenice o izvršiocima, nalogodavcima, terorističkim mrežama, strukturama, logistici i svemu onome što može dati definitivne odgovore na ovu globalnu pošast.

Ali ostaju brojna politička, ekonomska, kulturološka i druga pitanja, protivrečnosti, neravnopravnosti i dominacije u odnosima međunarodne zajednice, koja predstavljaju plodno tlo za bujanje najekstremnijih pojavnih oblika terorizma.

Jer, ne zaboravimo: terorizam je uvek najekstremniji oblik političkog nasilja bez obzira sa koje strane dolazi.