Izvor: Politika

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili moraće da prizna poraz i vlast u državi prepusti opoziciji. Desiće se to koliko sutra, u sredu 25. maja.

Tako tvrde njegovi politički oponenti koji za pomenuti dan spremaju veliki protest u Tbilisiju. Sam Sakašvili, trenutno, boravi u inostranstvu, u Mađarskoj i, kako izgleda, ne uzbuđuje se mnogo zbog onoga što najavljuje opozicija. Ipak, prema rečima, Erosija Kicmarišvilija, bivšeg ambasadora Gruzije u Rusiji, već 26. maja, kada u Tbilisiju prodefiluju učesnici parade posvećene Danu nezavisnosti, Sakašvilija u zemlji – više neće biti.

Nino Burdžanadze, lider pokreta „Svenarodna skupština Gruzije“ i bivša predsedavajuća parlamenta, takođe je u televizijskom obraćanju zemljacima najavila da je „revolucija, praktično, već počela“.

I zaista, sutrašnji dan bi mogao za Gruziju da bude ključan. Jer, sve ono što je viđeno tokom proteklog vikenda u pojedinim gradovima kavkaske republike ne ukazuje na mogućnost da se tamošnja politička kriza razreši pukim dogovorom. Naime, izuzetna količina agresije, demonstrirana i od strane protestanata i od strane policije, a sve uz upotrebu plastičnih batina i sličnih pomagala, ne govori u prilog dijalogu. U gradu Batumiju, u trenutku kada su demonstranti pokušali da zauzmu zdanje lokalne televizije, proradilo je čak i vatreno oružje.

httpv://www.youtube.com/watch?v=Jj9rfiklsjE

Mihail Sakašvili zemlju vodi već sedam godina. Na mesto predsednika je izabran početkom januara 2004. uz podršku čak 96 odsto birača. Ali, faktički, na vlast je došao ranije, posle velike pobune u novembru 2003, koja je u analima postsovjetskih dešavanja zabeležena kao – „revolucija ruža“. Tada je sa čelnog položaja u državi svrgnut Eduard Ševardnadze, nekadašnji sovjetski šef diplomatije.

Ali promene su ostale nedorečene. Država je bila nesposobna čak i sama sebe da izdržava. U pomoć su pritekli Amerikanci koji su, praktično, obezbeđivali plate za državne službenike, naoružanje za vojsku, otvarali su poneka diplomatska vrata… To je Sakašviliju dalo nadu da bi Gruzija po ubrzanom postupku mogla da postane članica NATO-a i Evropske unije. Ali, sem strateškog položaja svoje zemlje, on je malo šta mogao da ponudi pomenutim organizacijama. Prava demokratizacija države je, uostalom kao i u većini drugih postsovjetskih republika, izostala. Životni standard Gruzijanaca ostao je nizak, socijalni problemi su se nagomilavali…

Da mu je status „miljenika Zapada“ na klimavim nogama Sakašvili je shvatio na najbolniji mogući način, u vreme kratkotrajnog rusko-gruzijskog rata u avgustu 2008. U pokušaju da pod vlast Tbilisija vrati pobunjene republike Abhaziju i Južnu Osetiju (pre toga je taj posao uspešno okončao sa Adžarijom), podigao je vojsku. Naravno, bio je svestan da time zbija prst u oko Rusiji, koja je neskriveno podržala secesiju dve republike, i da će odgovor moćnog suseda sigurno uslediti.

Ono na šta nije računao jeste to da će u tom ratu biti ostavljen na cedilu, upravo od svojih američkih sponzora. Istini za volju, ovakav razvoj događaja jeste bio izvesno iznenađenje za sve koji prate kavkaska dešavanja, ali, objektivno, u ovom delu sveta Rusi su, i istorijski i vojno, bili na svom terenu. Nekoliko dana pre pomenutih događaja održali su u neposrednom susedstvu obimne vojne manevre. Ispalo je tako da bi bilo kakvo uplitanje sa strane moglo da donese dosta štete a, praktično, nikakvu korist.

Vojni i politički poraz u Abhaziji i Južnoj Osetiji pokazao je svetu i pravo lice Mihaila Sakašvilija, nemoćnog predsednika čiji je jedini odgovor na „rusku lekciju“ bilo – žvakanje sopstvene kravate pred kamerama u jednom od televizijskih studija u Tbilisiju.

Šta će se dogoditi sutra, ostaje tek da se vidi. Opozicioni lideri najavljuju da će u prestonici okupiti najmanje 50.000 nezadovoljnika. Proteklog vikenda sabralo ih se desetak hiljada, što za Gruziju i nije mali broj, ali, očigledno, potrebna je ubedljivija masa kako bi pripadnici snaga reda dobro razmislili pre no što pribegnu otvorenijim sukobima s okupljenom masom.

Da li i Sakašvilija čeka sudbina njegovog prethodnika Ševardnadze, kako to najavljuju opozicionari, ostaje da se vidi. Ipak, treba imati na umu da je aktuelni šef gruzijske države uspešno prebrodio i ranije pokušaje svog „uličnog svrgavanja“, iz kojih je svaki put izlazio dodatno ojačan. A takav rasplet nije nemoguć ni ovoga puta. Naime, prema svim analizama, gruzijska opozicija se po malo čemu razlikuje od aktuelne vlasti. Pored toga, raspored političkih snaga u kavkaskoj republici je takav da nijedna strana ne može da obezbedi odlučujuću prevagu. A to bi zemlju moglo samo da uvuče u bespotrebnu i dugotrajnu krizu.