Izvor: Intermagazin

Čovek bi pomislio da će do sada čak i samim Amerikancima postati jasno da im iz Vašingtona neprestano šalju čitavu poplavu uzastopnih poziva na uzbunu, s kojima se svaki put iznova pojavljuju u nameri da narod prevare i da ih opet podrži u sprovođenju njihovih novih tajnih planova.

Javnost je već nasela na laž da su talibani u Avganistanu teroristi u savezu sa Al kaidom. Amerikanci su protiv njih vodili 13 godina dugi rat, tokom kojeg se firma Halibarton (Halliburton) Dika Čejnija (Dick Cheney) silno obogatila, skupa sa još nekim privatnim investitorima, a taj se rat završio samo sa još jednim neuspehom Vašingtona.

Javnost je već nasela na laž da Sadam Husein u Iraku poseduje „oružje za masovno uništavanje” koje predstavlja opasnost za Ameriku, pa da – ukoliko SAD ne izvrši invaziju na Irak – Amerikanci rizikuju da se „nad nekim od američkih gradova uskoro uzvijori kakva atomska pečurka“. Sa uzdizanjem ISISA-a, taj – već uveliko predugi – rat izgleda da je sve samo ne i završen. Milijarde dolara novih profita uliće se u kase firmi iz sastava američkog vojno-bezbednosnog kompleksa, dok se Vašington bude borio sa onima koji danas prekrajaju nerealne granice na Bliskom Istoku koje su Britanci i Francuzi iscrtali još posle Prvog svetskog rata, nakon što su te teritorije preoteli od poraženog Otomanskog carstva.

Američka javnost je već nasela na laži ispričane o Gadafiju i Libiji. Ta ranije stabilna i prosperitetna zemlja potonula je sada u potpuni haos.
Američka javnost je nasela i na laž da Iran ima, ili da priprema, nuklearno oružje. Pod sankcijama i ocrnjen od strane Zapada, Iran je svoju orijentaciju promenio i već se uveliko okrenuo ka Istoku, čime je jedan od vodećih proizvođača nafte nateran da se izmakne od nas i da se izvuče izvan svih zapadnih uticaja.

Javnost je nasela i na laž da je Asad u Siriji koristio „hemijsko oružje protiv vlastitog naroda”. Džihadisti koje je Vašington poslao da Asada zbace sa vlasti, sada su, sudeći po novoj propagandi iz Vašingtona, ispali najnovija pretnja za Ameriku.

Najveća pretnja za celi svet jeste upravo insistiranje Vašingtona na samo njegovoj hegemoniji. Ta ideologija šačice neokonzervativaca osnova je njihovog upornog insistiranja. Suočeni smo sa situacijom u kojoj šačica američkih neokonzervativnih psihopata uzima sebi za pravo da odlučuje o sudbinama čitavih naroda i zemalja.

Mnogi još uvek veruju u sve laži koje i dalje iz Vašingtona stižu, ipak svet sve više uviđa da je upravo Vašington najveća opasnost za mir – pa čak i za život na planeti Zemlji. Tvrdnja da je Amerika „izuzetna i nezamenljiva” često se koristi kao obrazloženje prava koje Vašington sam sebi daje da drugim državama diktira vlastite uslove.

Žrtve bombardovanja koje Vašington sprovodi oduvek su bili civili, a smrti kojima su ta bombardovanja uzrok uporno proizvode nove i nove regrute za vojsku ISIS-a. Već danas čujemo pozive Vašingtonu da opet spusti i svoje „čizme na tle” Iraka. Inače će Zapadna civilizacija nestati, a glave će da nam budu, jedna po jedna, odsečene. Novostvorena propaganda o „ruskoj pretnji” zahteva povećane izdatke za NATO, i još veći broj vojnih baza u neposrednoj blizini granica Rusije. „Trupe za brzi odgovor“ (quick reaction force) formiraju se da budu odgovor na nepostojeću pretnju ruske invazije na baltičke zemlje, Poljsku i Evropu.

Američkoj javnosti je obično potrebno godinu dana, ili dve, tri, pa i četiri, da uopšte shvati da je prevarena lažima i propagandom, ali je i ovog puta ta javnost glatko progutala najnoviju seriju laži i propagande – pa je i sad postala sva zabrinuta i zbog ove najnovije „pretnje”. Američka javnost, izgleda, nije sposobna da shvati da ako su prva, pa druga, treća, četvrta i peta pretnja bile samo unapred smišljene prevare, da će to isto biti i ona šesta, sedma, osma i deveta.

Štaviše, rezultat ni jednog od pomenutih napada američke vojske na bilo koju od pomenutih zemalja nije popravio tamošnju situaciju, kako je Vladimir Putin pošteno primetio. A opet, i javnost i vrli predstavnici naroda u Kongresu podržaće svaku novu vojnu avanturu, bez obzira na čitav spisak ranijih prevara i iz njih nastalih neuspeha.

Možda, kad bi Amerikanci – umesto idealističkih bajki koje im se danas nude – svoju istoriju naučili kakva je odista bila, možda bi tada postali malo manje prijemčivi za ovakve laži, pa bi možda i njihovoj vladi postalo teže da im kroz grlo uvek iznova protera vlastitu propagandu. Preporučio sam ranije za čitanje knjigu Olivera Stouna i Pitera Kuznika Neispričana istorija SAD-a (The Untold History of the US), Narodna istorija SAD-a (A People’s History of the US) Haurda Zina, a sada preporučujem i onu Stefana Kincera, Braća (The Brothers), priču o dugogodišnjoj vladavini Džona Fostera Dalsa (John Foster Dalles) i Alena Dalsa (Allen Dulles) u Stejt departmentu i u CIA, i o njihovoj demonizaciji niza stranih reformističkih vlada, koje su često uspevali čak i da zbace sa vlasti. Kincerova istorija zavera braće Dals za zbacivanje ukupno šest vlada može da vam omogući vrlo dobar uvid u različite načine na koje Vašington i dan-danas izvodi svoje operacije.
Tokom 1953. su braća Dals uspela da otmu vlast izabranom lideru Irana, Mosadeku, a na njegovo su mesto postavili Šaha (Mohameda Rezu Pahlavija, sina), čime su američko-iranske odnose dugoročno poremetili, sve do današnjih dana. Amerikancima bi još uvek moglo da se desi i to da budu uvedeni u skup i besmislen rat sa Iranom, poglavito zato što su braća Dals još 1953. zatrovala odnose sa njima.

Braća Dals su zbacila i popularnog predsednika Gvatemale, Jakoba Arbenza (Jacobo Árbenz), zato što su njegove zemljišne reforme ugrozile interese jednog od klijenata advokatske kancelarije Salivan i Kromvel (Sullivan & Cromwell) u vlasništvu braće Dals. To je bila Unajted frut kompanija (United Fruit Company). Braća su pokrenula do tad neviđenu kampanju dezinformacija kojom su Arbenza ocrnili kao opasnog komunistu koji je postao pretnja i za čitavu zapadnu civilizaciju. Braća su kao saradnike protiv Arbenza u ovo uključili i diktatore poput Somoze u Nikaragvi i Batiste na Kubi.

CIA je organizovala napade iz vazduha, pa čak i invazione vojne trupe. No, ništa se od planiranog nije moglo dogoditi sve dok najšira moguća podrška koju je Arbenz do tada uživao među običnim ljudima Gvatemale nije konačno bila uzdrmana. A za to su braća angažovala kardinala Spelmana (Spellman, nadbiskup Rimokatoličke crkve Amerike), koji je za taj posao dalje angažovao nadbiskupa [Gvatemale] Rosela i Areljana (Rossell y Arellano). „Njegova Poslanica pastvi čitana je 9. aprila 1954. u svim crkvama Gvatemale.”

Remek delo propagande, pastoralna poslanica je Arbenza lažno prikazala kao opasnog komunistu koji je neprijatelj i svih stanovnika Gvatemale. Falsifikovanim radio-emisijama kreirana je falsifikovana realnost o pobedama pobunjenih „boraca za slobodu” i o vojnicima koji u gomilama dezertiraju i napuštaju vojsku. Arbenz je zahtevao da UN pošalje promatrače da bi na licu mesta konstatovali šta je od svega toga istina, ali je Vašington sprečio da do toga zaista i dođe.

Američki novinari, sa izuzetkom Džejmsa Restona (James Reston), sve te laži su zdušno podržavali. Vašington je, što pretnjama što novcem, uspeo da za svoje planove pridobije i više visokih oficira vojske Gvatemale, koji su na kraju Arbenza prisilili da sam podnese ostavku. CIA je odabrala „oslobodioca” – i za to ga dobro potplatila – pukovnika Kastilja Armasa (Castillo Armas), koji je kao Arbenzov naslednik preuzeo funkciju predsednika države.

Nedavno smo imali priliku da vrlo slično izvedenu operaciju odgledamo izvedenu i u Ukrajini.

Predsednik Ajzenhauer je odao priznanje i izrazio zahvalnost CIA na tome što je onesposobila „komunistički mostobran unutar naše hemisfere”, a državni sekretar, Džon Foster Dals, na nacionalnoj televiziji i radiju održao je govor u kojem je izjavio da su događanja u Gvatemali „razotkrili sve opake i zle namere Kremlja”. A sve to pored ničim osporene činjenice da su samo braća Dals bili jedina strana sila koja je u to doba dejstvovala unutar granica Gvatemale.

A ono što se stvarno dogodilo jeste da je demokratski izabrana reformistička vlada bila zbačena zato što je odlučila da kao kompenzaciju Junajted frut kompaniji za njihovo prethodno nacionalizovano, a ranije neobrađivano, zemljište isplati upravo istu onu cenu koju je kompanija sama za njega navela da mu je vrednost u svom zahtevu za povraćaj poreza. Vodeća američka advokatska kancelarija, ili preciznije – kreatori američke spoljne politike, Salivan & Kromvel, nisu nikad ni imali nameru da dopuste da bilo koja pa makar i demokratska vlada nadjača interese klijenata njihove advokatske kancelarije, a pogotovo ne kada se zna da su, kako javni tako i prikriveni, stariji partneri i vlasnici te firme pod svojom kontrolom držali i javnu i tajnu inostranu politiku SAD.

Mnogi članovi širih porodica ovog bratskog dvojca ranije su investirali u Junajted frut kompaniju, pa su njih dvojica u pogon jednostavno stavili sve resurse CIA, Stejt departmenta i američkih medija u službu zaštite vlastitih privatnih interesa. Ekstremna spremnost američke javnosti da proguta svaku ponuđenu laž, korumpirani američki mediji i indoktriniran i nemoćan Kongres, omogućili su da braća Dals uspešno sa vlasti svrgnu i ovog demokratski izabranog vladara.

Obratite pažnju na to da se ta epizoda sa iskorišćavanjem američke vlade u cilju zaštite privatnih interesa dogodila pre čitavih 60 godina, mnogo pre nego što su se pojavili korumpirani režimi Klintona, Džordža Buša mlađeg i sada Obame. A bez svake sumnje, toga je bilo i ranije.
Sledeća žrtva koju su braća Dals uzela na nišan bio je Ho Ši Min. Ho, nacionalistički vođa, zatražio je od Amerike pomoć u nameri da Vijetnam oslobodi od francuske kolonijalne vlasti. No Džon Foster Dals, ubeđeni i samozadovoljni antikomunista, i Ho Ši Minu je dosudio da odigra ulogu „komunističke opasnosti”, koja je opet namerila da – poput domina koje se ruše – savlada zapadnjačka nevinašca. Nacionalizam i anti-kolonijalizam, tvrdio je Foster, bili samo su tanak veo ispod kojeg se krila podla komunistička subverzija.

Pol Katenberg (Paul Kattenburg), tadašnji referent Stejt departmenta za Vijetnam, predložio je da umesto rata SAD Ho Ši Minu dodele 500 miliona dolara kao pomoć za obnovu zemlje od posledica rata i loše vladavine Fancuza, a što bi učinilo, tvrdio je on, da Vijetnam bude manje zavisan od podrške Rusa i Kineza, pa sledom toga i da se oslobodi od njihovih svakojakih drugih uticaja. Ho Ši Min je isti apel Vašingtonu nekoliko puta ponovio, ali je đavolski nedostatak fleksibilnosti braće Dals onemogućio bilo kakav smislen i suvisli odgovor. Umesto toga, dodatno zakuvana i uzburkana histerija braće Dals zbog „komunističkih pretnji” ugurala je SAD u dugotrajan i preskup fijasko, bolje znan kao Vijetnamski rat.

Katenberg je kasnije napisao da je ravno samoubistvu za Ameriku bilo to što je „sama sebi odsekla uši i iskopala oči, što je uškopila vlastite analitičke sposobnosti, što je samu sebe isključila sa istine, a sve to je učinila samo zbog slepih predrasuda nekolicine ljudi na samom vrhu vlasti“. Na veliku žalost Amerikanaca i čitavog sveta, kastrirana sposobnost za analitiku izgleda da i dalje ostaje najjača karta u špilu Vašingtona.

Sledeće mete braće Dals su bili predsednik Indonezije Sukarno, premijer Konga Patris Lumumba i Fidel Kastro. No, tadašnja zavera protiv Kastra doživela je tako poražavajući neuspeh da je i sam Alen Dals zbog toga bio oteran sa do tadašnjeg položaja. Predsednik Kenedi je ujedno izgubio i poverenje u agenciju koju je ovaj predvodio, pa je njegov brat Bobi, tadašnji državni tužilac, nameravao da posle Džonovog reizbora CIA kao organizaciju razbije na hiljade sitnih delova. A pošto je predsednik Kenedi već uklonio Alena Dalsa, CIA je odmah shvatila kakva joj opasnost od njega tek preti, pa je ne čekajući na to – prva povukla potez.

Voren Nuter (Warren Nutter), predsednik komisije pred kojom sam branio svoju doktorski disertaciju, kasnije Pomoćnik ministra odbrane za pitanja međunarodne bezbednosti (Assistant Secretary of Defense for International Security Affairs), svoje je studente podučavao da – ako američka vlada želi da zadrži poverenje ljudi, a što je ujedno i nužan preduslov demokratije – politika vlade mora da bude afirmacija svih naših baznih principa i da mora da održava stalnu i otvorenu komunikaciju sa njima. Skriveni planovi, kakvi su bili i oni braće Dals, pa i oni režima Klintona, Buša i Obame, nužno se oslanjaju na tajnost i na manipulacije, pa otud nužno kod običnog sveta izazivaju najmanje nepoverenje. Pa čak i ako su mozgovi Amerikanaca toliko isprani da to više sami ni ne primećuju, mnogima iz drugih država još uvek nisu.
Tajni planovi američkih vlada su Amerikance – i puno drugih ljudi širom sveta – do sada izuzetno puno koštali. U samoj suštini, ispada da su braća Dals[1] kreirala i sam Hladni rat svojim tajnim planovima i anti-komunističkom histerijom. Tajni planovi su Amerikance primorali da vode mnogo dugih, skupih i nepotrebnih ratova: u Vijetnamu, i ove poslednje na Bliskom i Srednjem Istoku.

Tajne namere CIA i planove za vojnu intervenciju sa namerom da se promeni režim na Kubi konačno je blokirao predsednik Džon F. Kenedi, što je na kraju rezultiralo atentatom na njega i njegovom tragičnom smrću; a upravo je Kenedi, uz sve svoje brojne mane, izgledao kao neko ko je lako mogao da okonča Hladni rat, čitavih 20 godina pre nego što je Ronald Regan iskoristio priliku koja se, puno kasnije, njemu ukazala.

Tajni planovi su donosili prevagu kod odlučivanja, i to u tako dugom periodu da su čak i obični ljudi u Americi uveliko postali korumpirani. A stara izreka kaže „riba uvek od glave smrdi”. Trulež iz Vašingtona sada prožima čitavu našu zemlju.

Pol Krejg Roberts (Paul Craig Roberts) je bio pomoćnik ministra finansija (Assistant Secretary of the US Treasury) i pridruženi urednik (Associate Editor) Volstrit žurnala

[1] Prim. ur: U originalu „braća Foster“.
(Sa engleskog preveo: Stevan Babić za portal: Stanje stvari)