Izvor: Fakti

Prvo bi trebalo od Amerikanaca oduzeti fabrike da to bude dobra lekcija za Evropljane

Sada je već jasno da nećemo uspeti da se dogovorimo i odigramo na protivrečnostima sa Zapadom. Dakle, vreme je da prestanemo da izigravamo „vreću“za udaranje. Pogledajmo zato domaćinski našu ekonomiju i razmislimo o kontriranju.

Sastavio sam kratak vodič za uzvratne sankcije koje Rusija može da uvede u različitim granama ekonomije. Upozoravam. Ovaj tekst je provokacija. Odlučio sam da sebe zamislim na mestu Putina i napisao sam drsko uputstvo za kontramere. Nastojao sam da predvidim gde će biti bolno za Rusiju i gde Rusija može da nanese bol Zapadu.

Dakle, sudeći po vestima, sankcije su stigle do Sberbanke i VTB, a Evropa izvodi stres-testove na temu odustajanja od ruskog gasa i pokreće sektorske sankcije. Mislim da je to ona tačka sa koje nema povratka, posle koje će početi prelazak na mobilizacionu ekonomiju i zatvaranje zemlje.

Otvara se veliko polje za uzvratne mere, od kojih objektivno nisu sve tako loše za Rusiju.

1.

Konačno mirne duše može da se istera iz zemlje sva ta međunarodna konsultantsko-revizorska mafija. Radi se o svakakvim McKinsey, Price water house Coopers, KPMG i drugim Deloitte and Touche. Zašto će nam oni ovde, ako se međunarodno finansiranje zatvara, a spojeni krediti, obligacioni zajmovi, IPO i drugi ukusni zalogaji se ne očekuju?

Kome su potrebni njihovi višetomni i nerazumno skupi izveštaji, istraživanja, revizorski obračun po standardima IFRS, koji prosečnu kompaniju košta dva miliona evra godišnje? Dok sam radio u o oblasti saobraćaja, video sam istraživanja McKinsey o tome kako Rusija treba da reformiše svoje železničke pruge. Taj izveštaj, koji je mogao da se vozi na taljigama, prvi čovek Ruske državne železnice bacio je u korpu za otpatke. Istina, pre toga dao je za njega ogroman novac. A po pitanju pružanja usluga McKinsey Moskovskom metrou na iznos od 227 miliona rubalja, takođe svi sve razumeju.

Zaključak. Sva ta družina (u koju bih takođe uključio međunarodne rejting-agencije) danas samo uzalud zauzima skupe kancelarije A-klase na Ostoženki, za koje bi mogla da se nađe druga primena i plus – ruska preduzeća i banke ostvarili bi veliku uštedu na izradi izveštaja, kupovini rejtinga i tako dalje.

2.

Zapadni fastfood. Tu nije sve tako jednostavno kako se čini. Reklo bi se da jeste jer trguju štetnom hranom, u hamburgerima je samo dva odsto mesa, ostalo su presovane iznutrice i žile, pa i profit odlazi u nekakvo londonsko sedište. Uvodi sankcije, isteruj iz zemlje, nacionalizuj nekretnine i aktive, jačaj zdravlje naroda – sve sama dobit.

Ali taj isti Mekdonalds radi u Rusiji po modelu franšize, pa, ako se oni zatvore po čitavoj zemlji, nastradaće ruski privatnici, koji su se uklopili u taj sistem i investirali sopstvene pare u otvaranje „restorana“. Sa druge strane, ponovo će se otvoriti pod firmom nekakvog lanca Kroški-kartoški. Dobro bi bilo da ta Kroška-kartoška sama ne iznosi profit na Kajmanska ostrva, ali to je već posebna tema.

3.

Koka-kole, pepsi-kole i njima slično. Poslednjih godina međunarodni brendovi podesili su za sebe praktično čitav naš domaći đus-biznis. Znači, sankcijama protiv kole takođe treba pametno prilaziti. Da se ne izbaci dete (odnosno fabrike sokova) zajedno sa vodom (odnosno, kolom). Uzgred, ovde je važno da se ne krene putem zabrana, a la SSSR.

Želiš da piješ koka-kolu (a pepsi je bila u Savezu)? Da, naravno. Evo ti specijalna prodavnica u kojoj jedna konzerva košta 250 rubalja zbog akciza. A novac dobijen od akciza potrošićemo na borbu sa gojaznošću.

4.

Međunarodne banke (investicione, fondovi i sl.). Tu je situacija još teža nego sa fastfood-om. U prvoj polovini prvih sto izračunao sam desetak krupnih stranih banaka: Siti banka (američka), Rajfajzen banka (austrijska), Nord banka (pripada skandinavskoj grupi Nordea), „Ejč-es-bi-si banka“ (filijala engleske grupe HSBC) i Kredi Agrikol KIB (osnovao je francuski Credit Lyonnais, koji je kasnije progutao Credit Agricole) i još par mejdžera.

Treba razumeti da banka nije ofis sa skladištem novca u Moskvi, nego aktive, pasive, investicije. Tu treba šire gledati, šta zapravo sa stranom investicionom pozicijom u Rusiji. Ispostavlja se nije sve tako kritično.

Ukupan obim stranih investicija u kapital u Rusiji iznosi oko 300 milijardi dolara. Od toga su 60 milijardi portfelj-investicije na berzi, a 240 milijardi direktne.

Ako zamolimo strane banke i brokerske kuće da odu, onda će i novac otići napolje. To će urušiti naše tržište, ali ne mnogo. Za oko 20 odsto. To je proverena shema. Kao i 2008 (kada je strani novac otišao bez ikakvog oborenog „boinga“) – VEB je mirno svratio i otkupio sve što treba po damping cenama. Već nakon dve godine tržište se vratilo na raniji nivo (ovde propuštam pitanje zašto je mobilizacionoj ekonomiji uopšte potrebna berza).

Sada o direktnim investicijama zapadnih banaka. Iznos od 240 milijardi već je značajnija suma, ali nije moguće izaći brzo, bez diskonta iz udela različitih preduzeća. Te investicije neće pobeći, a, ako i pobegnu, onda će po veoma sniženim cenama. Odnosno, Kinezima i Arapima biće potrebno svega 50-60 milijardi da bi se ubacili u toplo mesto američkih i evropskih banaka i fondova. Sa uzvratnim sankcijama Rusija će odmah imati mnogo šta da ponudi „nesvrstanima“.

Na kraju, taj novac može i da se ne pusti iz zemlje – da se uvedu ograničenja za kapitalne transakcije i transfere. Ili – što je još jednostavnije i efikasnije – može se uvesti „porez Tobina“. Potrebno ti je da hitno konvertuješ rublje u dolare i da ih pošalješ u BVI? Plati dva odsto od iznosa. Redovi pohlepnih špekulanata-bankstera odmah će se prorediti. Možda je to i za dobro?

Sada o kreditnoj poziciji. Naša preduzeća dužna su zapadnim banksterima oko 650 milijardi, ali kratkoročnog duga ima otprilike 80 milijardi dolara. Naravno, moglo bi da se objavi da svima kojima moramo – opraštamo, ali teško da su u interesu Rusije toliko značajne uzvratne sankcije u stilu Lenjina. To može da se čini samo u slučaju ako SAD i Evropa zadrže novac Ruske centralne banke (477 milijardi dolara) ili uvedu sektorske sankcije našoj energetici. Do tada, dok se ne oglase veliki finansijski topovi, platiti zamenjujući strani dug nacionalnim.

5.

Oh… Banke i kapital smo razumeli. A, ne! Treba još neprimetno odbaciti dve-tri ribe prilepuše. Prvo, to su platni sistemi Visa i Master Card, koji lako slivaju u obaveštajne službe sve finansijske transakcije naših građana. Pokušavali su da se bore sa njima, da uvode garantni depozit, servere na teritoriji Rusije, ali su njihovi lobisti lako odbili nalet (možda uzvratne sankcije treba započeti od toga da se poneko iz Bele kuće pošalje da seče šumu?)

Visa i Master Card lako se zamenjuju kineskom Unionpay (koja ih je već premašila po razmerama). Dok je Unionpay na zameni, hitno treba uvesti nacionalni platni sistem (tu još ništa nije učinjeno).

Drugo, vreme je da se shvate Blumberg i Rojters. Sva finansijska družina sedi na tim informativnim terminalima, koji za čudo od prvog dana rada u Rusiji nisu nameravali da joj plate porez. Svakog meseca uzmu i daju 2.000 evra u London. I šta će nam tu oni, tako lepi? Hoćeš li da pružaš finansijske informacije klijentima u Rusiji – registruj se kao pravno lice, plati dažbine…

6.

Eto, to je sa finansijskim delom sve, prelazimo na potrošački. Procter&Gamble, Unilever – ej! Da se niste suviše prejeli? Koja je kod vas efikasna poreska stopa? A profit u Rusiji za prošlu godinu? Ne, mi razumemo da naši građani bez poljskog šampona nikako ne mogu. Da, poznato nam je da je 60 odsto robe široke potrošnje – uvozna.

A polovinu od tih 60 odsto uvoze dvojica-trojica monopolista. Treba li možda da se setimo da u našoj zemlji postoji antimonopolsko zakonodavstvo? Šta? Ljudi neće imati čime da se obriju? Jeste li sigurni? Uključujemo najpovoljniji režim za male uvoznike. Carina odobrava!

7.

Pivari, cigarete i ostali trgovci smrću? Gotovo su svi odreda predstavnici zapadnih kompanija. Bez kolebanja nacionalizovati. Pritom, fabrike ostaviti u državnim rukama i puniti budžet.

8.

Mašinogradnja. Počnimo od automobilske industrije. Ford, GM, Volkswagen i druge – da, zapalo nam je veliko. Oni ovde po raznim Kalugama imaju već prilično fabrika. Istina, one su uglavnom šrafciger-montaža, a svakakve složenije komponente (tipa automatskih menjača) uvoze se iz inostranstva.

Mislim da će tu početi da funkcioniše stara dobra ucena. Od Amerikanaca oduzeti fabrike – biće dobra lekcija za Evropljane. Da, vi možete da zaustavite uvoz složenijih komponenti, ali zar ne želite da krenete putem zvezdano-prugastih prijatelja i da u svom izveštaju sve investicije otpišete u stubac „gubici“? Japanci će u hodu razumeti aluziju.

9.

Avionska industrija. Naporima Pogosjana ona kod nas postoji, ali je veoma tesno povezana sa uvoznim komponentama. Ako ne želimo da krenemo putem Irana, gde su posle uvođenja sankcija skoro svakog meseca padali stari, dotrajali „boinzi“, onda treba hitno spremati program za zamenu uvoza za Superjet i povećavati proizvodnju (40 novih aviona godišnje – bez šale). Glavno ranjivo mesto su – motori.

10.

Brodogradnja. Tu je sve u redu jer za kopnene puteve nije kritično. Nema stranaca. Objedinjena korporacija brodogradnje je mrtvorođenče. Napljačkali se brodogradilišta, tuku se za vlast, ali neprincipijelno. Ako su potrebni tankeri i brodovi za rasuti teret – kupićemo u Koreji, grade dva puta jeftinije.

11.

Kosmička tehnika. Tu su Amerikanci naleteli. Odustati od dostavljanja kosmonauta na MKS. Kako je rekao Rogozin, neka „kupe odskočnu dasku“. Instrumenti i mašine. Sve je ubijeno kad se raspao SSSR.

12.

Kao i elektronika/aparati za domaćinstvo. Tu se više ništa ne može uraditi, i dalje će morati sve da se kupuje kod Kineza. Transportna mašinogradnja. Francuzi u liku Alstroma i Nemci u liku Siemens-a uspeli su da uđu u Transmašholding i Sinaru, u izgradnju vagona i lokomotiva i sl.

„Oduzeti i podeliti“ (Šarikov) – Angeli Merkel lekcija za budućnost. Energetska oprema (turbine i ostalo). Mordašov se na vreme izbavio od Siemens-a, sad se treba izbaviti od njegovih komponenti i prestati sa tenderima.

13.

Telekomunikacije i IT. Tokom poslednjih godina zapadnjaci su se sami „isekli“ iz tog biznisa, samovoljno, praktično ništa ne treba da se radi. Imamo nacionalne operatere, sopstveni pretraživač, servise, društvene mreže – uopšte, sve je duplirano.

Naravno, Rostelekom će morati da kupi bazne stanice u Kini, ali on to i sada radi po nejasnim shemama, ništa posebno se neće promeniti.

14.

Energetika. Ovde je sve divno. U smislu da je dubinsko bušenje otežano (uvoz opreme je zabranjen), ali zbog sankcija u zemlji će i tako biti suviše nafte i gasa.

15.

Farmacija. E, tu je nevolja. Čitavo tržište lekova kao i medicinske tehnike u potpunosti je pod inostranstvom i uvozom. Uglavnom, SAD i Evropska unija. Mogu se, naravno, krasti formule i „nitovati“ generički lekovi (zapravo, to se i onako radi), ali će to morati mnogo više da se čini i da se pokreću nove fabrike. Tu je isto tako „vruća“ situacija kao u avionskoj industriji. Treba hitno i brzo, ali se takva preduzeća hitno i brzo ne grade.

16.

Zato je kod nas sve normalno sa hranom. Zemlja se u potpunosti snabdeva žitaricama, povrćem, uljem, šećerom. Ima problema sa uvozom mesa, ali u toj grani zamena uvoza krenuće brzo i sa „ura“. Dovoljno je da Rospotrebnadzor potraži i nađe jednog „moljca“. Mogu se pojaviti problemi sa izvoznicima žitarica.

17.

Turizam i hoteli. Ovde je širina. Svi ti ruski Hiltoni, Four Seasons i drugi nerioti liju vrele suze i prebacuju: „… tri uvozna magnetofona, tri domaće tabakere, kožna jakna… tri“.

18.

Trgovina na malo. Metro, Ašani grle se sa Hiltonima i takođe jecaju. Zbogom, maržo od 20 odsto, zdravo Magneti i Raskrsnice.

19.

Obrazovanje i nauka. Tu je sve isključeno. Bez integracije sa zapadnim institucijama, bez učešća na raznim međunarodnim konferencijama itd,, naše obrazovanje i nauku čeka dalja degradacija. Skolkovskim potemkinovskim selima situacija se ne može popraviti.

Problem može da reši samo nova industrijalizacija zemlje koja će za sobom povući potražnju za naučnim kadrovima i naučno-istraživačkim centrima – NIOKR.

20.

Odbrambena industrija. Ova grana je u potpunosti pod Ros-tehnologijama. Tu je sve veoma komplikovano, ponegde depresivno, ponegde, manje-više dobro. Nema jedinstvene slike, pokrenut je program zamene uvoza, posebno za rakete i avijaciju, kako će se sankcije odraziti na izvoz naoružanja – zasad nije naročito jasno, treba sačekati.

Autor je potpredsednik moskovske kompanije Zlatni monetarni dom