Izvor: Politika

Šta rade Amerikanci u Africi i koji su pravi ciljevi delovanja SAD u pobunjenim arapskim državama u intervjuu za iransku televizijsku stanicu „Pres TV” objašnjava američki ekonomista i kolumnista dr Pol Krejg Roberts, poznat kao bivši pomoćnik američkog ministra finansija u administraciji Ronalda Regana. Roberts – inače jedan od tvoraca takozvane reganomike, ekonomske politike promovisane u doba Regana – sada kaže da je specifičnost pobune u Libiji to što pobunjenika naoružava Vašington te da nije reč o mirnom revoltu.

„To je oružana pobuna koja se odvija u istočnom delu zemlje. A poznato nam je da je CIA tamo na terenu, kao i da su (pobunjenici) već naoružani”, kaže ovaj ekonomista koji je proteklih godina kritikovao poteze i demokratske i republikanske administracije.

Kako biste uporedili ovu vojnu intervenciju sa onom u Bahreinu?

Naš cilj nije svrgavanje vlasti u Bahreinu ili u Saudijskoj Arabiji, gde obe vlade koriste nasilje protiv onih koji protestuju, pošto su obe ove vlade naše marionete, a u Bahreinu imamo i veliku pomorsku bazu.Naš cilj je svrgavanje Gadafija, i Asada u Siriji, pošto želimo da izbacimo Kineze i Ruse iz Mediterana. Kina je uložila ogromne pare u energetske izvore na istoku Libije i računa na ovu zemlju kao i na Angolu i Nigeriju zbog svojih energetskih potreba. Ovde je reč o američkom nastojanju da spreči dostup Kine pomenutim resursima. Upravo kao što su London i Vašington sprečavali dostup energentima Japanu tridesetih godina prošlog veka.

Interes u vezi sa protestima u Siriji – iza kojih, kao što je to otkrio „Vikiliks“, stoje SAD – u vezi je sa činjenicom da Rusi u Siriji imaju veliku pomorsku bazu, što im omogućuje prisustvo u Mediteranu. Kao što vidite, Vašington je zalegao za invaziju protiv Libije, a vrši i sve veći pritisak za intervenciju u Siriji, kako bismo se oslobodili Rusa i Kineza.Naravno, ništa ne govorimo o Saudijcima, kako oni tretiraju demonstrante, i ništa u vezi sa nasiljem koje se koristi protiv protestanata u Bahreinu.

Hoćete da kažete da je glavni cilj napada na Libiju nafta?

Nije samo nafta u pitanju, tu je i problem penetracije Kine u Afriku uopšte kao i eksport nafte za sopstvene energetske potrebe. Verovatno vam je poznato da je Međunarodni monetarni fond (MMF) objavio izveštaj u kojem stoji da je „doba Amerike“ okončano i da će za pet godina kineska ekonomija prevazići američku. Vašington pokušava to da blokira, koristeći svoju vojnu prevagu i strateške prednosti, ne bi li usporio kineski ekonomski rast.To je i razlog zašto je CIA tako aktivna u istočnoj Libiji, i to je razlog zašto su protesti prvo izbili na istoku zemlje, a ne u prestonici, kao što se zbilo u ostalim arapskim državama. To je razlog i zašto su (protesti) oružani.

Da li mislite da je diplomatska izolacija Libije glavni povod za vojnu intervenciju?

Ne bih rekao. Mislim da je glavni razlog pokušaj udaljavanja Kine od Libije, što se trenutno dešava. Kinezi su ovde imali 30.000 svojih ljudi, a do sada su ih evakuisali 29.000.Reč je, takođe, o vraćanju duga Gadafiju zbog odbijanja da se pridruži američkoj afričkoj komandi (Africom). Ova komanda je operativna od 2008, i bila je direktan odgovor SAD kineskoj penetraciji u Afriku. Spremili smo vojni odgovor, a Gadafi je odbio da sarađuje – izjavio je da je to akt imperijalizma, u pokušaju da se zavlada celim kontinentom.Treći razlog jeste to što Gadafi u Libiji kontroliše važan deo mediteranske obale, kao što to čini Sirija.

Mislim da su se ove dve zemlje našle na putu američke hegemonije u Mediteranu, a sasvim je sigurno da Amerikanci ne žele jaku rusku flotu stacioniranu u regionu, kao što ne žele Kinu koja odatle crpi energente.Vašington je zauzeo gard kada su izbili protesti u Tunisu i Egiptu, ali je brzo uočio da je arapske proteste moguće iskoristiti za uklanjanje Rusije i Kine (iz ovog dela sveta) bez direktne konfrontacije.

Znamo sigurno da CIA već neko vreme širi uznemirenost u istočnoj Libiji. To je poznata činjenica. A objavljivanje diplomatskih depeša (Vikiliks) pokazuje da su Amerikanci upleteni i u širenje nemira u Siriji.

Mi nismo posejali nemire u Egiptu ili Bahreinu ili Tunisu ili Saudijskoj Arabiji. Sa druge strane, verovatno smo odgovorni za proteste u Jemenu, pošto tamo koristimo bespilotne letelice i vršimo udare protiv različitih plemenskih grupa.U tome i jeste velika razlika u odnosu na dešavanja u Siriji i Libiji. Američki prsti su upleteni u tamošnje nemire, u organizovanje demonstracija, obezbeđivanje finansija i tako dalje. Uvek postoje nezadovoljni koje je moguće kupiti novcem ili obećanjima.

Trenutno, u Libiji se koriste bespilotne letelice. Odakle one poleću, tehnički, iz Italije je to nemoguće, zbog ograničenog radijusa leta?

Stvarno ne znam. Možda sa brodova američke ratne mornarice. Mislim da su poslednji izveštaji o tome stizali upravo od strane mornaričkih zvaničnika.Voleo bih da dodam još nešto. Verovatno najveći rizik, a koji se najviše zanemaruje, jeste stav Kine. Kineske kompanije gube stotine miliona dolara usled ove intervencije. Oni su uključeni u 50 velikih investicionih projekata koji sada odlaze niz vodu i nije čudno što sve to doživljavaju kao udar na sopstvene interese.

Kažete da Amerikanci hoće da izbace Kinu iz regiona i kineske investitore zamene američkim kompanijama?

Ili ničijim. Tako je. A mislim i da Rusi počinju da shvataju da je cela priča u Siriji uperena, u stvari, protiv njih i njihove tamošnje baze.Šta mi, u stvari, radimo suprotstavljajući se dvema velikim državama: Kina ima ekonomiju koja je, verovatno, bolja od američke, pošto njihovi radnici imaju posao, a Rusi poseduju neograničeni nuklearni arsenal. Mi pokušavamo da izvršimo pritisak na dve veoma jake države, i to činimo na veoma nesmotren i opasan način.

Jednom kada uđete u igru, a Rusija i Kina zaključe da se sa Amerikancima, jednostavno, nije moguće nositi na racionalan način, kao i da su (Amerikanci) rešili da im na bilo koji način naude, mogući su svi oblici eskalacije. To je stvarna opasnost i mi rizikujemo veliki rat.

Kakva je u svemu uloga Italije (kao članice NATO) u Libiji?

To je još jedna specifična stvar u libijskoj intervenciji. Šta NATO uopšte radi ratujući u Africi? NATO je osnovan kao odbrambeni savez u slučaju sovjetske invazije na zapadnu Evropu. Sovjetski Savez ne postoji već dve decenije. Usmeravan od strane SAD i Pentagona NATO se pretvorio u pomoćnu silu, i sada je upleten u agresiju u Africi. Jer ovo jeste agresija. Napadački rat.NATO nismo koristili u Egiptu, Tunisu, i sigurno ga nećemo koristiti u Saudijskoj Arabiji ili Bahreinu. Ipak, kako vidimo, NATO ratuje u Africi. To traži objašnjenje.