Izvor: RFE

Ovo nije “G 20 svet”. U poslednjih nekoliko meseci, proširena grupa vodećih ekonomija je prešla put od mogućeg koncerta, odnosno saglasja nacija do kakofonije konkurentskih glasova u meri u kojoj je smanjivan pritisak finansijske krize, i iskazivana različitost političkih i ekonomskih vrednosti unutar ovog bloka – pišu u “Forin afersu” (Foreign Affairs) Jan Bremer (Ian Bremmer) i Nurijel Rubini (Nouriel Roubini).

Bremer je predsednik konsultantske firme “Evroazijska grupa” (Eurasia Group) i autor knjige “Kraj slobodnog tržišta” (The End of the Free Market”. Rubini je profesor ekonomije na Univerzitetu u Njujorku.

Ne postoji ni održiv “G-2 svet” – američko-kinesko rešenje za urgentne transnacionalne probleme – jer Kina nema interes da preuzme teret koji ide uz sticanje međunarodnog vođstva. Ne postoji ni alternativa – “G-3 svet” – grupa koju bi činili SAD, Evropa i Japan.

SAD danas nemaju resurse da nastave ulogu glavnog snabdevača globalnih javnih dobara.

Evropa je u ovom trenutku u potpunosti okupirana spasavanjem evrozone. Japan je slično opterećen sa složenim domaćim političkim i ekonomskim problemima. Nijedna od ovih vlada nema vremena, resurse ili domaći politički kapital koji je potreban za novu seriju velikih međunarodnih paketa spasavanja.

U međuvremenu, nema uverljivog odgovora transnacionalnim izazovima bez direktnog uključivanja sila u usponu kao što su Brazil, Kina i Indija. Međutim, ove zemlje su previše fokusirane na domaći razvoj da bi prihvatile teret koji dolazi sa novim odgovornostima na međunarodnoj sceni.

Sada živimo u “G – 0 svetu”, u kome nijedna zemlja pojedinačno, ili njen blok, nema političku i ekonomsku polugu – ili volju – da se istinski usmeri i sledi međunarodnu agendu.

Rezultat će biti intenzivniji sukob na međunarodnoj sceni o ključnim pitanjima, kao što su makroekonomska koordinacija, finansijske regulatorne reforme, trgovinska politika i klimatske promene.

Ovaj novi poredak ima dalekosežne posledice po globalnu ekonomiju, pošto kompanije širom sveta raspolažu ogromnim količinama gotovog novca, čekajući da prođe sadašnji trenutak političke i ekonomske neizvesnosti. Mnoge od njih će dugo čekati.

Do sredine 1990-ih, “G-7” je bio međunarodni pregovarački sto od najveće važnosti. Njegovi članovi su delili zajednički set vrednosti i veru da su demokratija i kapitalizam, čija je pokretačka snaga tržište, sistem koji će najverovatnije omogućiti trajni mir i prosperitet.

“G-7”, kojim su dominirale SAD, postao je 1997. godine “G-8”, kojim su takođe dominirale SAD, kada su američki i evropski kreatori politike uvukli Rusiju u ovaj klub.

To nije uticalo na promenu u svetskim odnosima moći. To je jednostavno bio pokušaj da se podupre krhka demokratija u Rusiji i spreči da sklizne natrag u komunizam ili nacionalistički militarizam. Tranzicija od “G-7” ka “G-8” nije bila izazov pretpostavci o vrlinama reprezentativne demokratije ili opasnostima od zamašnog državnog upravljanja ekonomskim rastom.

Nedavna finansijska kriza i slom globalnog tržišta izazvali su mnogo jači udar u međunarodnom sistemu od bilo čega drugog nakon raspada sovjetskog bloka.

U septembru 2008. strah da se globalna ekonomija nalazi na ivici katastrofe ubrzao je neminovnu tranziciju ka “G-20”, grupaciji koja uključuje najveće i najvažnije tržišne ekonomije u usponu.

Na prvim skupovima ovog kluba – u Vašingtonu u novembru 2008. i Londonu u aprilu 2009 – postignut je sporazum o zajedničkoj monetarnoj i fiskalnoj ekspanziji, povećanju uloga u Međunarodnom monetarnom fondu i novim pravilima za finansijske institucije. Ovi uspesi su ostvareni najviše zbog toga što su se sve članice osećale ugroženim od istih nevolja u isto vreme.

No, sa početkom ekonomskog oporavka, svest o krizi je popustila u nekim zemljama.
Postalo je jasno da su Kina i ostale velike zemlje u razvoju pretrpele manju štetu i da će se brže oporaviti nego najbogatije zemlje na svetu. Kineske i indijske banke su manje izložene nego zapadne zaraznom efektu kraha američkih i evropskih banaka.

Štaviše, kineske devizne reserve štite njenu vladu i banke od panike zbog nelikvidnosti koja je zahvatila Zapad. Sposobnost Pekinga da usmeri direktnu državnu potrošnju ka infrastrukturnim projektima ubzo je stvorila nova radna mesta, umanjujući strahovanja da će sniženje potrošnje u SAD i Evropi možda izazvati veliku nezapslenost i građansku pobunu u Kini.

Dok su se Kina i ostale zemlje u razvoju povratile od krize, jačali su strahovi i frustracije na Zapadu. U SAD uporna nezaposlenost i strah od još jedne recesije, podstakao je antivladin aktivizam i preusmerio vlast ka Republikancima. Vlade u Francuskoj i Nemačkoj gube poverenje, a izgubile su vlast u Japanu i Velikoj Britaniji. Fiskalna kriza je izazvala gnev javnosti od Grčke do Islanda i baltičkih zemalja do Španije.

U međuvremenu, Brazil, Kina, Indija, Turska i druge zemlje u razvoju se kreću napred dok je oporavak razvijenog sveta anemičan. (Ironija je da je jedina zemlja koja se suočava sa problemima u ekonomskom oporavku – Rusija kao petro-država, koja je prva primljena u klub G-7). U meri u kojoj su potrebe i interesi bogatih i zemalja u razvoju počeli da se razilaze, “G-20” i ostale međunarodne institucije su izgubile osećaj o hitnosti koordinisanih i koherentnih multilateralnih odgovora.

Političari u zapadnim zemljama, uzdrmani kritikama zbog neuspeha u osiguranju snažnog oporavka, traže i optužuju “žrtvene jarce” u inostranstvu. Poslednjih meseci jačaju tenzije između SAD i Kine.

Kina i dalje prkosi pozivima iz Vašingtona da dozvoli znatan rast svoje valute.

Zvaničnici u Pekingu insistiraju da moraju da zaštite svoju zemlju tokom delikatnog perioda u njenom razvoju, dok su kongresmeni u Vašingtonu sve ozbiljniji u nameri da preduzmu mere protiv kineske trgovinske i valutne politike koju smatraju nekorektnom.

U poslednje tri godine, naglo je povećan broj sporova pred Svetskom trgovinskom organizacijom koje su SAD i Kina pokrenule jedna protiv druge.

Nema ničeg novog u ovim prepirkama i neaktivnosti. Četiri decenije nakon usvajanja Ugovora o sprečavanju nuklearne proliferacije, na primer, velike sile se još nisu saglasile kako da ustanove i održe efektivan režim koji bi mogao da spreči širenje najopasnijeg naoružanja i tehnologije u svetu.

Međunarodna trgovina je igra drugačijeg tipa. Od nje mogu da imaju koristi svi učesnici. Međutim, različiti ekonomski interese, kao posledica finansijske krize, podrili su globalnu privrednu saradnju, stavljajući klipove u točkove globalizacije.

U prošlosti se globalna ekonomija oslanjala na hegemona – Ujedinjeno kraljevstvo u 18 i 19 veku i SAD u 20-om – da bi se stvorio bezbednosni okvir neophodan za slobodno tržište, slobodnu trgovinu i mobilnost kapitala. No, kombinacija opadanja međunarodnog uticaja Vašingtona, na jednoj strani, i izrazita politička neslaganja, na drugoj – kako između razvijenih i zemalja u razvoju tako i SAD i Evrope – stvorili su vakum u međunarodnom vođstvu u trenutku kada je najpotrebnije.

U poslednjih 20 godina, ma koliko se razlikovale o bezbednosnim pitanjima, vlade velikih razvijenih i zemalja u razvoju su imale zajedničke ekonomske ciljeve. Uspon Kine i Indije je obezbedio pristup zapadnim potrošačima najbrže rastućem tržištu u svetu i pomogao kreatorima američke i evropske politike da zauzdaju inflaciju uvozom jeftinih proizvoda i usluga.

SAD, Evropa i Japan pomažu ekonomijama u razvoju da otvore nova radna mesta kupovinom znatnih količina njihovog izvoznog programa i održavanjem relativne stabilnosti u međunarodnoj politici.

U međutim, u narednih 20 godina, pregovore o ekonomskim i trgovinskim pitanjima će verovatno opredeljivati nadmetanje, upravo kao i nedavna debata o nuklearnoj neprolefiraciji i klimatskim promenama. Krug pregovora u Dohi je mrtav kao i ptica dodo, a Svetska trgovinska organizacija ne može da izađe na kraj sa jačanjem protekcioninističkih pritisaka u trenutku kada globalna privreda usporava.

SAD, EU, Brazil, Kina, Indija i druge ekonomije u usponu, nedavno su se sukobile oko trgovinske liberalizacije jer svaka vlada nastoji da zaštiti svoje radnike i industriju, često na uštrb drugih zemalja.

Zvaničnici u mnogim evropskim zemljama imaju primedbu da je stopa poreza na dobit u Irskoj preniska i primorali su njenu vladu da prihvati finansijski paket pomoći iako nije želela.

Nemački birači su gunđali zbog nužnosti da spasavaju siromašnije evropske zemlje, a građani južnoevropskih država su kritikovali nespremnost svojih vlada da nastave potrošnju iznad njihovih mogućnosti.

Pre poslednjeg samita G-20 u Seulu, brazilski i indijski zvaničnici pridružili su se američkim i evropskim u kritikama Kine zbog manipulacije svojom valutom.

Međutim, kada je američka delegacija pokrenula to pitanje na samom samitu, brazilski ministar finansija se žalio da je politika Vašingtona “kvantitativnih olakšica” (štampanja dodatnog novca) više manje isto nekorektna, a nemački ministar finansija je opisao američku politiku kao “besciljnu”.

Ostala nepremostiva neslaganja, odnose se na subvencije poljoprivrednicima u SAD i Evropi, zaštitu intelektualnih autorskih prava i uvođenje antidampinških mera i carina koje imaju za cilj da neutrališu negativne efekte subvencija koje druge zemlje omogućavaju svojoj privredi.

Zabrinutost zbog ponašanja državnih investicionih fondova ograničila je njihove mogućnosti da preuzmu kontrolnu ulogu u zapadnim kompanijama, pre svega u SAD. Žurba Kine da osigura pouzdan dugoročni pristup prirodnim resursima – zbog čega Peking agresivno kupuje robe u Africi, Latinskoj Americi i drugim tržištima u usponu – dodatno podstiče sukob sa Vašingtonom.

Jačaju takođe i imovinski i finansijski protekcionizam. Namera kineske državne naftne kompanije da preuzme američku naftnu kompaniju “Unokal” (Unocal) 2005, a, zatim, godinu dana kasnije nastojanje državne korporacije iz Dubaija (Dubai Ports World) da kupi američku firmu, što bi joj omogućilo da upravlja u nekoliko luka u SAD – oba pokušaja izazvala su političko uzbuđenje u Vašingtonu.

Ovo je, jednostavno, bila preteča sličnih investicionih protekcionističkih akata u Evropi i Aziji.

Najvažniji izvor međunarodnih sukoba može biti rasprava o najboljem putu da se nikada više ne desi globalni ekonomski krah.

Buduća međunarodna monetarna i finansijska stabilnost zahteva mnogo veću međunarodnu koordinaciju u regulisanju i nadgledanju finansijskog sistema.

Na kraju, to će možda iziskivati globalnog superregulatora, imajući u vidu da je kapital mobilan a regulatorna politika ostala nacionalna. No, duboka su neslaganja o ovim pitanjima.

Vlade mnogih zemalja u razvoju se pribojavaju da bi ih striktnija međunarodna pravila za finansijske institucije čvršće vezala za finansijske sisteme istih zapadnih ekonomija koje optužuju da su izazvale nedavnu krizu.

Globalna trgovinska neravnoteža je sve veća, čime se povećava rizik od valutnog rata – ne samo između SAD i Kine već i drugih zemalja u usponu. Još uvek krhko stanje globalne ekonomije iziskuje da se to pitanje reši što pre, a vakuum u globalnom vođstvu će to itekako otežati.

Nakon prethodnih kriza na tržištima u razvoju, kao što je finansijski krah u Aziji krajem 1990-ih, zvaničnici u ovim zemljama su privrženi politici slabe domaće valute, viškova u državnoj kasi, kao i samoosiguranja protiv nelikvidnosti tako što akumuliraju velike devizne rezerve.

Ta strategija je delimično podstaknuta nepoverenjem da se može računati na MMF kao na kreditora u krajnjoj nuždi. Zemlje koje imaju deficiti, poput SAD, gledaju na takvu akumulaciju rezervi kao na neku vrstu trgovinskkog merkantilizma čime se sprečava jačanje valuta čija je vrednost potcenjena.

Ekonomije u usponu se, zauzvrat, žale da američki fiskalni deficit može da izazove krah dolara, mada ovaj deficit u SAD pomaže pomenutim zemljama da akumuliraju devizne rezerve u dolarima.

To je repriza Trifinove (Triffin) dileme, ekonomskog stanovišta šta se dešava kada zemlja čija valuta služi kao rezerva mora da uđe u deficit kako bi obezbedila međunarodnu likvidnost. Taj deficit na kraju umanji vrednost valute kao stabilne međunarodne rezerve.

U međuvremenu, razmatraju se alternative za američki dolar, uključujući davanje veće uloge “Specijalnim pravima vučenja” (međunarodna korpa pet nacionalnih valuta koje je kreirao MMF kao dopuna zlatu i dolarskim rezervama), što predlaže Kina.

Međutim, ta rasprava je zapala u ćorsokak, jer Vašington nije zainteresovan za bilo kakav potez koji bi doveo u pitanje centralnu ulogu njegove valute. Takođe, malo je verovatno da će kineski juan istisnuti dolar kao glavnu deviznu rezervu, jer da bi se to desilo, Peking bi morao da omogući fluktuaciju kursa, smanji svoju kontrolu nad protokom kapitala, liberalizuje domaće tržište kapitala i stvori tržište da dug denominovan u juanima. To je dugoročni proces koji bi izazvao mnoge kratkoročne opasnosti po političku i ekonomsku stabilnost Kine.

Pored toga, proizvođači energije se suprostavljaju politici čiji je cilj stabilizacija cena kroz fleksibilnije snabdevanje. U međuvremenu, izvoznici energije, pre svega Rusija, nastavljaju da prete prekidom snabdevanja gasom kao osnovnim oružjem spoljne politike protiv susednih zemalja. S druge strane, uvoznici energije ne prihvataju mere, kao što su porezi na ugljen dioksid, čime bi se smanjila njihova zavisnost od fosilnih goriva.

Slične tenzije izaziva i nagli rast cena hrane i drugih proizvoda.

Sukob oko ovih pitanja se dešava u trenutku kada su velika ekonomska strahovanja a nijedna zemlja ili njihov blok nema uticaj i mehanizme koji bi omogućili istinski međunarodni pristup za njihovo rešavanje.

Od 1945 do 1990, globalna ravnoteža moći je u osnovi bila određena relativnom razlikom u vojnim kapacitetima. Moć Sovjetskog Saveza nisu poduprle tržišne inovacije ili kulturni dinamizam, već sirova vojna snaga.

Danas, značaj Kine i drugih sila u usponu za budućnost globalne ekonomije, a ne broj njihovih građana pod oružjem ili vojni kapaciteta kojima raspolažu – to je presudno za budućnost SAD.

To je srž “G-0 dileme”. Kovanica “kolektivna bezbednost” priziva NATO i podseća na njegovu važnost za mir i prosperitet u Evropi. No, kako kriza u evrozoni jasno pokazuje, nema kolektivne ekonomske sigurnosti u globalizovanoj ekonomiji.

Dok su kamatne stope u Evropi objedinjene u prošlosti, polazeći od pretpostavke da su zemlje na jugu starog kontinenta imune na rizike dužništva, a istočnoevropske države čekaju u redu da se pridruže evru, sada se strahuje od širenja problema unutar zidova koji jednog dana mogu da obore čitav poduhvat evrozone.

Izvan Evrope, kreatori politike, bilo da je reč o tržišno orijentisanim demokratijama kao što su SAD, ili autoritarne kapitalističke države poput Kine, moraju da pre svega brinu o rastu i zaposlenosti kod kuće. Njihove ambicije da podupru globalnu ekonomiju su na dalekom drugom mestu. Više ne postoji “Vašingtonski konsenzus”, ali neće biti ni “Pekinškog konsenzusa”, jer je državni kapitalizam kineskog stila skrojen da zadovolji njene specifične potrebe.

To je redak proizvod za koji Kina nema interes da izvozi.

I, zaista, zato što svaka vlada mora da brine o izgradnji domaće bezbednosti i prosperiteta, koji će biti podesan njihovim jedinstvenim političkim, ekonomskim, geografskim, kulturnim i istorijskim okolnostima – državni kapitalizam mora da bude jedinstven za svaku zemlju koja ga upražnjava.

To je razlog zašto je, uprkos obećanjima u kominikeima “G-20” da se “izbegnu greške iz prošlosti”, protekcionizam živ i zdrav. Zato je malo verovatno da će proces izgradnje nove međunarodne finansijske arhitekture rezultirati bilo čim uverljivim. To je razlog što će “epoha G-0” verovatnije proizvesti produženi sukob a ne išta što bi nalikovalo “novom Bretonvudsu” (Bretton Woods).