Izvor: Politika

Enormni deficit u kasi američke države – oko 1.600 milijardi dolara u budžetu za ovu godinu – postao je glavna politička tema, osvetljavajući usput i neke paradokse ovdašnjeg fiskalnog sistema.

Jedna od glavnih tačaka sporenja između Obamine Demokratske partije i republikanske opozicije jesu porezi, odnosno koliko državi treba da se odužuju oni kojima je sistem omogućio da se obogate. Najbogatijih jedan odsto Amerikanaca prisvaja, naime, dve trećine prihoda od kapitalne dobiti i dividendi, glavnih izvora njihovog bogatstva. To, međutim, nije oporezovano kao redovan prihod, već po specijalnoj, povlašćenoj stopi od samo 15 odsto.

Poslednjih dana u fokusu je međutim jedan specijalni slučaj koji ilustruje američke realnosti: „Dženeral elektrik”, najveća ovdašnja multinacionalna korporacija (270.000 zaposlenih širom sveta), koja je u 2010. ostvarila globalni profit od 14,2 milijarde dolara (od toga „kod kuće” 5,1 milijardu), na ovo američkoj državi neće platiti ni dolara poreza!

Štaviše, zbog gubitaka iz ranijih godina, od Službe unutrašnjih prihoda potražuje povraćaj od 3,2 milijarde.

Svojevrsni skandal, lansiran najpre u „Njujork tajmsu” („Vašington post” je svoju verziju ovog slučaja, na kojoj je radio „nekoliko meseci” objavio dve nedelje kasnije), tema je u svim medijima. Ali uprkos velikom paradoksu, jedna od glavnih činjenica jeste da „Dženeral elektrik” nije učinio ništa što je nezakonito.

U pitanju je inače korporacija koja je značajan akter u istoriji američkog biznisa. Osnovao ju je još 1890. Tomas Edison, čuveni izumitelj (i veliki, naučno inferiorniji, ali poslovno uspešniji rival Nikole Tesle). Proizvodi mnogo toga, od sijalica, preko frižidera, do avionskih motora i nuklearnih reaktora. Pre ovog poreskog skandala, u vestima je bila posle zemljotresa u Japanu i havarije u tamošnjoj nuklearnoj elektrani Fukušima, čijih svih šest reaktora nose oznaku „GE”.

Nije prekršen nijedan zakon, ali su iskorišćene sve zakonske krivine i rupe u poreskim propisima. „Mi poštujemo zakon, ali u isto vreme imamo odgovornost prema svojim akcionarima da zakonski minimiziramo svoje troškove.”

Na tom „zakonskom minimiziranju” radi poresko odeljenje „Dženeral elektrika” sa 975 ljudi, eksperata za fiskalno zakonodavstvo, pa se ono smatra i „najboljim poreskim konsultantom sveta”. Na čelu mu je Džon Samjuels, bivši funkcioner Trežerija, američkog ministarstva finansija.

U ovom slučaju nije međutim samo reč o poštovanju zakona – nego i u njihovom formulisanju u svoju korist. U poslednjih 10 godina „Dženeral elektrik” je, prema podacima ovdašnjeg Centra za odgovornu politiku, potrošio više od 200 miliona dolara za lobiranje u Kongresu i njegovim fiskalnim komitetima, da bi isposlovao olakšice i propise prilagodio sebi.

Glavni elemenat u poreskoj strategiji ove korporacije jeste registracija mnogih delatnosti u „poreskim rajevima” – ne doduše ostrvima sa egzotičnim imenima – već u zemljama sa niskim korporativnim dažbinama, poput Irske ili Singapura.

Ako se profit iz tih zemalja ne vraća u SAD, onda se i ne oporezuje. „Dženeral elektrik” koristi upravo taj manevar, koji nije mnogo „patriotski” – od 2002. korporacija je otpustila petinu svoje američke radne snage – ali je profitabilan. Ovo premeštanje poslovanja u „poreska skloništa” opravdava i neophodnošću da bude konkurentan sa „Micubišijem”, „Simensom” i „Filipsom” koji su u istom biznisu na globalnom tržištu.

Sličnu logiku poslovnog interesa slede i drugi američki multinacionalci, čiji profiti rast, uprkos tome što američkoj ekonomiji u celini ne ide baš najbolje. Da su interesi država i korporacija različiti, pokazuje i činjenica da su do 2008, poslednje godine za koju postoji detaljna statistika, IBM, „Katerpilar” i drugi u inostranstvu investirali 3.200 milijardi, dok su njihovi pomenuti inostrani konkurenti u Ameriku uneli 2.200.

Razlika je bezmalo suma američkog budžetskog deficita. Ovaj primer će u svakom slučaju biti jedan od elemenata predstojećih budžetskih rasprava u Vašingtonu, pri čemu će svakako biti kontroverzna i činjenica da je Barak Obama za šefa svog Saveta za zapošljavanje i konkurentnost imenovao baš Džefrija Imeta, prvog čoveka „Dženeral elektrika” – i da posle objave svoje kandidature za reizbor njegovi izaslanici obilaze velike donatore tražeći velike priloge za njegov izborni fond.

„I bogati plaču”, naslov je jedne od nekad popularnih TV „sapunica”. Stvarnost je nešto drugačija: bogati pre svega ne plaćaju, potvrđujući staro pravilo da se bogatstvo ne stvara toliko velikim zaradama, koliko malim troškovima.