Izvor: Politika (Miroslav Lazanski)

Bila je skoro ponoć kada su iz ovdašnjeg pres-centra sve strane novinare jednostavno pokupili iz hotela na iznenada sazvanu konferenciju za novinare. Zapravo, svi smo i očekivali neku vrstu zvaničnog sumiranja šatl-diplomatije zamenika ministra spoljnih poslova Libije Abdula Atija Obejdija posle njegovih poseta Grčkoj, Turskoj i Malti u cilju mirnog razrešenja libijske krize.

Niko ipak nije očekivao tako brzo zakazanu konferenciju, i još u ponoć.

Portparol libijske vlade dr Musa Ibrahim upitao je nas novinare „kuda i zašto da ode pukovnik Gadafi i njegova porodica”, rekavši dalje „da o tome može da odluči samo narod Libije na izborima, ili na referendumu”.

„Ko od stranaca ima pravo da o tome odlučuje umesto svih Libijaca? Naš lider je potreban ovoj zemlji da je vodi u tranziciji. Gadafi je simbol državnog jedinstva, i mi jesmo za političke reforme i za modernizaciju zemlje i nešto od toga smo već započeli i pre ovog rata koji nam je nametnut”, nastavio je dalje Ibrahim.

Pogledao sam malo oko sebe, sve kolege imale su vrlo ozbiljna lica. Em je ponoć, em su i domaćini vrlo ozbiljnih lica.

Nekako odmah posle te konferencije za štampu, sin pukovnika Gadafija, Saif ul Islam Gadafi dao je intervju Bi-Bi-Siju u kojem je izneo ideju da on vodi Libiju u procesu tranzicije do demokratskih izbora, da bude na čelu prelaznog komiteta, što bi praktično značilo da se pukovnik Gadafi povuče u njegovu korist.

Na pitanje o bivšem ministru spoljnih poslova Musi Kusi i njegovom odlasku u London, Saif ul Islam je potvrdio ono što je „Politika” prva i javila, odnosno da je Musa Kusa bio u u Tunisu, konkretno u Đerbi, ne samo na lečenju nego i na pregovaračkom zadatku.

„Musa Kusa je zaista bolestan čovek, a to šta sve on može da ispriča zapadnim službama, to zapadne službe odavno već znaju, pa i oko slučaja Lokerbi. Ne verujem da će mu to doneti imunitet na Zapadu, ali može on u tom cilju da izmisli još dosta toga”, rekao je Saif Gadafi.

Na vojnom planu nastavlja se kontraofanziva vladinih snaga na istoku Libije. Iako je televizija Al Džazira javila da je grad Brega u rukama pobunjenika, vladine trupe sada vode borbe istočno od Adždabije, što opet ne mora da znači da su zauzele i celu Bregu i kompletnu Adždabiju.

Ovo je vrlo čudan rat. I jedni i drugi uđu u neko mesto, pozovu novinare, proglase pobedu a kada padne noć povuku se iz tog mesta, jer kreće NATO noćno bombardovanje, pa se i jedni i drugi nadaju da će NATO pogoditi one druge.

Onda ujutru ona druga strana uđe tamo odakle se prethodne večeri povukla, računajući da je tu tokom noći ušao protivnik koji je izmasakriran od strane aviona NATO-a. Kad tamo, nema protivnika, koji je odustao da popuni ispražnjeni prostor računajući da se ona druga strana neće povući, pa neka njih onda pogode bombe NATO-a.

Ovo sve, da nije ljudskih žrtava, postaje već pomalo smešno.

U međuvremenu, pobunjenici dobijaju naoružanje iz inostranstva. Dobili su nove bestrzajne topove koje montiraju na pikape, radio-stanice i veliku količinu municije za naoružanje kojim raspolažu.

Transportni avioni sa vojnim materijalom za pobunjenike nesmetano sleću na aerodrom u Tobruku. Izgleda da embargo UN, kojim se zabranjuju isporuke naoružanja Libiji, važi samo za onaj deo Libije koje kontroliše pukovnik Gadafi. Onaj drugi deo Libije, koji kontrolišu pobunjenici, kao da nije Libija.

Rezolucija 1973 Saveta bezbednosti UN tako je fleksibilno sastavljena da omogućava i naoružavanje pobunjenika, jer sadrži formulaciju „i sve druge mere da se sačuvaju životi civila”. Te sve druge mere su, između ostalih, i naoružavanje pobunjenika.

Sada pukovniku Gadafiju ne mogu da pomognu ni ruska ni kineska saopštenja da se rezolucija UN ne odnosi i na tu mogućnost. Isuviše kasna spoznaja.