Izvor: Fond strateške kulture (Branko Žulović)

Nekoliko noći u komandi Drinske divizije Vojske Jugoslavije 1995. godine društvo mi je na straži pravio Erik Bler, rođen u Bengalu, koji se od 1933. godine predstavljao i kao Džordž Orvel. U garnizonskoj biblioteci pronašao sam „1984″ i „Životinjsku farmu”, pa sam vreme prekraćivao poistovećujući se sa glavnim junakom „1984″. Baš kao njemu, i meni je tih dana svaki privatni trenutak lišen pažnje oficira bio čist dobitak.

Tada sam otkrio i sentencu iz „Životinjske farme” koja je opšte mesto svake opservacije na temu nejednakosti: „Sve su životinje jednake, samo što su neke jednakije od drugih”.

Iako nedavno izrečena i sa aspekta ambicija zvanične srpske politike vrlo aktuelna, izjava britanskog ministra za imigraciju Demijana Grina da će njegova zemlja na sedam godina zabraniti zapošljavanje građana iz država koje će tek biti primljene u EU, u Srbiji je ostala neprimećena.

Ovaj istaknuti član Konzervativne partije, koji je kao poslanik 2008. godine bio saslušavan i privođen zbog sumnje da je medijima odavao poverljive podatke Ministarstva unutrašnjih poslova, rekao je u parlamentu Ujedinjenog Kraljevstva da će vlada uvesti najstroža ograničenja za nove članice, precizirajući da se to odnosi u prvom redu na Hrvatsku, Crnu Goru, Tursku, Island i Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju.

Politika socijalno-ekonomske diskriminacije u EU, naravno, nije novost i ona je legalizovana evropskim zakonima. Ovi zakoni staroj Evropi pružaju šansu da se zaštiti od radničkih migracija iz novih Evropa, koje pristižu.

Pre sedam godina, kada je u EU primljeno čak deset novih članica odjednom, samo su tri države stare Evrope potpuno otvorile svoja tržišta za radnike iz novoprimljenih država i pokajale se. Bile su to Velika Britanija, Švedska i Republika Irska, u koje su pohrlili milioni radnika. Prema nekim podacima, u Veliku Britaniju tada je došlo skoro milion Poljaka a, prema Grinovim rečima, laburistička vlada očekivala je skromnih 13.000 godišnje.

„Velika Britanija neće ponoviti grešku laburističke vlade, kada je ova milionima državljana novih članica EU omogućila pristup svom tržištu rada. Ova vlada pristupa strogoj kontroli, kako bi sprečila dolazak radnika iz novih država našem tržištu rada. Nikome nije u interesu još jedan neplaniran priliv radne snage iz inostranstva, jer moramo zaštititi interese britanskih radnika”, rekao je Grin a njegovu izjavu preneo je londonski „Telegraf”.

Tri godine posle velikog prijema, EU 2007. godine pristupile su Bugarska i Rumunija. Tada su i pomenute tri države odlučile da zauzmu restriktivan stav i blokiraju dolazak novih radničkih masa u svoje zemlje.

Zanimljivo je videti kako siromašni jugoistok Evrope, odnosno njegov srpski deo, brani tržišne interese vlastitih praznih stomaka.

Beograd je svoju odlučnost da pristupi EU čvrsto definisao 2000. godine, posle petooktobarske smene vlasti izvedene uz finansijsku i logističku pomoć SAD i EU. U znak dobre volje i potvrde evroatlantske orijentacije zemlje, srpsko tržište skoro potpuno je otvoreno, a kompanije iz Evrope i SAD favorizovane su bez imalo skrupula.

Srbija je preplavljena robom i uslugama iz EU, a starteški važna železara praktično je poklonjena jednoj američkoj kompaniji. Sa druge strane, srpski bankarski sektor planski je ugušen, a srpska proizvodnja i izvoz koji su nekako preživeli sankcije nastavili su da slabe sve do danas.

Jedan od hvaljenih poteza na evropskom kursu srpske države bilo je subvencionisanje kompanija iz EU, koje još uvek dobijaju od 4.000 do 10.000 evra iz državne kase Srbije po otvorenom radnom mestu. Među najpoznatijim korisnicima tih subvencija su slovenačka kompanija Gorenje i italijanski Fijat.

Neke procene govore da je Fijat u Srbiji ukupno inkasirao oko pet do šest milijardi dinara. Država posebnim merama dodatno stimuliše kupovinu automobila punto klasik, modela čija je proizvodnja u Italiji odavno obustavljena, ali od procvata automobilske industrije nema ništa.

Uprkos državnim izdacima, proizvodnja punta – a podsetimo da je samo za 2010. godnu najavljeno oko 200 hiljada novih automobila – u Srbiji je tek nedavno u ukupnom zbiru dostigla 30.000. Da ne pominjem proizvodnju vozila klase LO u dve verzije (Fijat idea i Lančija musa), čije je izmeštanje u Srbiju dugo bilo najavljivano pa zaboravljeno. Ukupna investicija trebalo je da bude oko milijardu evra, s tim što bi Evropska investiciona banka učestvovala s 450 miliona, srpska vlada sa 250 miliona, a ostatak bi uložio Fijat.

Epilog ovih ambicioznih obećanja je otpuštanje oko 1.600 starih radnika umesto otvaranja obećanih 3.600 radnih mesta sa neto platom od 500 evra po radniku. Oko 900 zaposlenih sada prima oko 220 evra u preduzeću koje očigledno još uvek ne može samostalno da funkcioniše na tržištu i ozbiljno zavisi od siromašne srpske države.

Kragujevčani još pamte veliki svečani skup iz 2008. godine, kada je u prisustvu srpskog političkog vrha najavljena renesansa automobilske industrije. Tri godine kasnije, postaje jasno da od obećanih stotina hiljada novih automobila u Kragujevcu nema ništa.

U međuvremenu, rumunska Dačija pod patronatom „Renoa” izvršila je ozbiljan upliv na nebranjeno srpsko automobilsko tržište, a politička priča zvana Fijat ponovo je pokrenuta odlaskom predsednika Borisa Tadića u Torino na sastanak sa rukovodstvom ove kompanije i viđenje novih modela koji će se proizvoditi u budućnosti u Kragujevcu, dakako odmah posle sledećih izbora.

Pokušaja sistemske zaštite krhkog srpskog tržišta uopšte nije bilo i to, gle ironije, zbog toliko željenih evropskih vrednosti, svetog slobodnog protoka ljudi, roba i kapitala i čega još sve ne.

Ako je tzv. mediteransko proširenje Evropske zajednice između 1981. i 1986. godine (Grčka, Španija, Portugalija) bilo prvo, prijem Austrije, Finske i Švedske 1995. godine drugo, zatim veliko proširenje EU iz 2004. godine (deset novih članica) treće i bugarsko-rumunsko iz 2007. godine četvrto proširenje, prijem balkanskih država u dva ili tri talasa bio bi peto i verovatno najkomplikovanije proširenje.

Balkanske države, zajedno s Rumunijom i Bugarskom, čak i kada reše sve peripetije vezane za prijem, očekuje status Evrope četvrte, odnosno pete klase. Evrope, koja će formalno uživati sva evropska prava, a realno biti periferija u procesima odlučivanja, uticaja i raspodele bogatstava i moći i čest centar svekolike evropske ironije. Videće se to i u trenutku kada zvanični Brisel predloži istovremeni prijem Srbije i Kosova u EU.

Pri izvitoperenom sistemu vrednosti, svaki pad zakonomerno se doživljava kao uzlet. Posmatrano kroz ljubičaste evroatlantske naočare, u Grinovoj odbrani britanskih socijalno-ekonomskih interesa legalizovanom diskriminacijom nema ničega čudnog ni suštinski antievropskog. Gledajući kroz iste naočare, ničega čudnog nema ni u tome što siromašna Srbija finansira bogate evropske kompanije.

Na prvi pogled, ni u Orvelovoj sentenci nema ironije.