Izvor: Pečat

Kao što se i pretpostavljalo, svoje globalne ambicije Peking je počeo najpre da ostvaruje u neposrednom okruženju, upravo u oblastima od vitalnog strateškog značaja za Moskvu. Posle raspada Sovjetskog Saveza i povlačenja Rusije iz Centralne Azije, nije se predugo čekalo da ovaj vakuum počne da popunjava Kina, koja za tu igru danas ima i volje i snage. I gotovo da nema nikoga ko bi je u tome sprečio.

DVA „FRONTA“ KINESKE OFANZIVE

U ovom trenutku, dva su osnovna „fronta“ kineske ofanzive, gde Peking polako, ali neumitno potiskuje Moskvu, ukidajući time svojevrsne tampon zone koje razdvajaju dve ogromne države. Svoje impresivne mišiće Kinezi danas najpre pokazuju u Kazahstanu i Mongoliji, u dve retko naseljene države sa kolosalnim zalihama nafte, gasa i drugog podzemnog bogatstva. I, što je najvažnije, Kina ove dve države (u slučaju Kazahstana samo istočni deo) – praktično smatra delom svoje teritorije. A situacija na terenu to i potvrđuje.

Ne baca Kina rukavicu samo Rusiji. I sa SAD-om igra stratešku partiju u kojoj je ulog sve veći, a američke karte sve tanje. Već sada, u ekonomskom pogledu Amerikanci više zavise od Kineza, nego obrnuto. Kina, koja ima najveće devizne rezerve u svetu, garant je finansijske stabilnosti SAD-a, jer poseduje bezmalo 1.500 milijardi dolara u obveznicama američkog državnog duga, čime praktično drži u šaci američku ekonomiju. Isto tako, Kina ima ogroman trgovinski suficit u razmeni sa SAD-om i taj višak i dalje nezaustavljivo raste. A (svetska) ekonomska kriza, koja već godinama parališe američku ekonomiju, u Kini skoro da se nije ni osetila…

Dok analitičari procenjuju da je i Kini i Americi za sada korisnije da sarađuju nego da se sukobljavaju i da se ozbiljnije varnice među njima mogu očekivati tek za pet godina, dotle Peking sve jače steže omču u nekadašnjim čisto ruskim uticajnim sferama. Prvi poligon za odmeravanje snaga Rusije i Kine, ključnih partnera u Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS), jeste Kazahstan. Istina, stručnjaci godinama upozoravaju da je ŠOS mnogo korisniji Pekingu nego Moskvi, jer najmnogoljudnija zemlja koristi ovu organizaciju da uz ruski pristanak – širi svoj uticaj u Centralnoj Aziji.

Ipak, drugovanjem sa Pekingom, posle decenija napetosti, Moskva je bar uspela da stvori kontratežu i svojevrsan ventil, kroz koji bi smanjivala prekomeran pritisak sa zapada. Time je stvorila novu realnost – da ruski energenti, kroz mrežu novih gasovoda i naftovoda, sada mogu da putuju i u Aziju, a Evropa mora da čini ustupke kako bi obezbedila dovoljne količine za svoje potrebe. Tako je, bar sa te strane, cilj bio ispunjen, a na Starom kontinentu Moskva je počela da stvara „energetske alijanse“ sa Nemačkom, Francuskom, Italijom… Problem na istoku, međutim, time nije rešen i sada polako stižu računi na naplatu.

Upravo ovih dana kazahstanski nesmenjivi „lider nacije“ Nursultan Nazarbajev ide u višednevnu posetu Kini. Njegov osnovni cilj je da još više ojača privrednu saradnju i da obezbedi nove povoljne kreditne tranše iz Pekinga. Jer, posle 2008, kazahstansko „privredno čudo“ puklo je poput mehura i da Kinezi nisu rado pritekli u pomoć sve bi se srušilo. Međutim, i taj „kineski MMF“ funkcioniše na sličnim principima kao i onaj u Vašingtonu.

NOVI KINESKI GASOVOD

Kazahstan je za Kinu zemlja od prvorazrednog interesa, ne samo zato što dele zajedničku granicu od 1.700 kilometara. Astana (još uvek) kontroliše kolosalna nalazišta prirodnog gasa, nafte i, posebno, urana, a tu su i krupna nalazišta obojenih metala. Takođe, zapadni sused ima velike zalihe slatke vode, dok kineski prigranični regioni u tome oskudevaju. Kazahstan je i značajno tržište za plasman kineske robe.

Posebna priča su teritorija i stanovništvo. Kazahstan je deveta država po teritoriji na svetu, ali po broju stanovnika (16 miliona) zauzima daleko 61. mesto, sa prosečnih šest žitelja po kvadratnom kilometru. Sa druge strane, Kina je treća po veličini država i prva po broju stanovnika (140 na kvadratni kilometar), pa Peking višak svoje radne snage preliva preko granice. Prema nezvaničnim podacima, već oko 300.000 Kineza živi u Kazahstanu, a mnogi od njih nemaju legalne dozvole boravka.

Pored svih ovih razloga, teritorija Kazahstana važan je tranzitni čvor za Kinu, jer preko njegove teritorije vode koridori za Rusiju i dalje u Evropu. Recimo, između Kazahstana i Ukrajine nema ni 500 kilometara. Uticaj u ovom regionu za Peking je i stvar prestiža. Uvek je Kina povećavala svoje prisustvo u Kazahstanu u trenucima istorijskog jačanja. Prema podacima istoričara, kineska ekspanzija na teritoriju savremenog Kazahstana traje od 2. veka pre nove ere.

Ipak, energenti su ključni u ovoj priči. Još pre tri godine Peking je kontrolisao petinu svih izvorišta nafte u ovoj zemlji, što je već tada bilo 250 odsto više nego što je imala Rusija. Naredne godine, odobrivši Astani kredit od 10 milijardi dolara, pod kontrolu Pekinga prelazi i 49 odsto naftne kompanije MMG, čime se kineski udeo u ovoj najvažnijoj privrednoj grani – gotovo izjednačio sa kazahstanskim! Astana nema načina da se suprotstavi kineskoj ekspanziji, jer Kinezi donose novac. A u slučaju vojnog sukoba – međunarodni eksperti su već izračunali da bi eventualni kinesko-kazahstanski rat trajao tačno 40 minuta! Toliko bi izdržale kazahstanke snage!

Na ovaj način Kina rapidno slabi zavisnost od ruskih energenata, što postiže ulaganjem u izgradnju naftovoda i gasovoda iz Kazahstana. Moćni naftovod je već završen, a uskoro će i gasovod, kojim će u Kinu biti dopreman turkmenistanski gas. Inače, Turkmenistan je prepun prirodnog gasa, ali realno samo „Gazprom“ ima transportne kapacitete za njegovu eksploataciju. Međutim, novi kineski gasovod promeniće odnos snaga i u ovoj zemlji, kao i u čitavom regionu.

„AKO HOĆEŠ DA OSTANEŠ – UČI KINESKI“

Drugi, ne manje važan kineski poligon je Mongolija, još manje naseljena od Kazahstana. Mongolija, velika skoro kao pola Evrope, ima jedva nešto više stanovnika od Beograda – 2,7 miliona. To znači da Kineza ima 520 puta više nego Mongola, što može da ilustruje o kakvom se populacionom pritisku radi. Peking punom parom izvozi radnu snagu severnom susedu i, kao i u slučaju Kazahstana, kineske investicije otključavaju sve političke brave. Tako danas oko 1.100 kineskih kompanija posluje u Mongoliji i svakog dana nikne po jedno novo kinesko preduzeće.

Osim direktnih investicija (čitava prehrambena, polovina tekstilne i veliki deo kožarske industrije su u rukama Kineza), Peking snabdeva Ulan Bator i neophodnim kreditima. Međutim, pravi cilj je nešto drugo. Geolozi su otkrili u Mongoliji krupna nalazišta volframa, cinka, molibdena, olova, bakra, zlata, gasa, nafte…

Ipak, najvažniji je uran, čije su zalihe prosto kolosalne – 1,3 miliona tona! A koks, kojeg u Mongoliji takođe ima u izobilju, biće snažan pokretač ekspanzivne kineske industrije stakla u narednim decenijama.

S obzirom na to da je Mongolija sve do početka prošlog veka bila deo Kine, kada su Rusi proterali kineske vlasti, sasvim je razumljivo što Peking na severnog suseda posmatra kao na deo svoje zemlje. Iako Mongoli nisu oduševljeni takvom perspektivom i zahvalni su Rusima što su im svojevremeno podarili nezavisnost, pitanje je koliko će još moći da izdrže taj pritisak. Jer, kada Peking u potpunosti preuzme mongolsku privredu, teritorija će mu pasti u ruke kao zreo plod.

Novokomponovana narodna mudrost u Kazahstanu glasi: „Ako hoćeš da odeš uči engleski, ako hoćeš da ostaneš – uči kineski“. Čak i taj detalj svedoči koliko su stvari daleko otišle u delu sveta gde je Moskva do pre dve decenije imala ekonomski, politički i vojni monopol. Naravno, u slučaju Kazahstana Rusija ima još svojih aduta, s obzirom na to da je Astana članica Zajednice nezavisnih država, Carinskog saveza i Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, čime je i dalje čvrsto vezana za Moskvu.

Rusija i Kina imaju svoju računicu koja govori da u narednih 10 do 15 godina ima mnogo više prostora za saradnju, nego za konfrontaciju. Pre svega, to je njihov regionalni savez ŠOS koji ima svoju političku, ali ponajpre ekonomsku komponentu, oličenu u rusko-kineskoj energetskoj alijansi. Takođe, i Peking i Moskva imaju teritorijalne probleme sa Tokijom, što je još jedan važan kohezioni faktor u njihovim odnosima. Stara diplomatska poslovica, međutim, upozorava da je svaki savez – samo osnova budućeg neprijateljstva.