Izvor: Standard, Fond strateške kulture

Pare imaju čudnu odliku: kada njihova količina u džepu individuuma dostiže veličinu od milijarde, one na posaban način počinju uticati na njegovo mišljenje. I iz nekih razloga najbogatiji ljudi planete postaju najrevnosniji borci za ideju nultog rasta svetske ekonomije i smanjenja stanovništva Zemlje. To smanjenja na račun onih naroda koji su svojim ropskim radom milijarderima stvarali bogatstvo, a sami još nisu uspeli da isprobaju makar normalni život, a kamo li onaj prezasićen zadovoljstvima.

Mogli bi smo i da ne verujemo informacijama koje povremeno objavljuju mediji o zatvorenim susretima predstavnika svetske elite, na kojima se donose odluke kojima se milijarde ljudi osuđuju na izumiranje ne samo u ratovima ili od gladi nego i kao rezultat korišćenja specijalno stvorenih vakcina ili namirnica sa genetički modifikovanim organizmima. U svest ljudi implantuje se ideja o nepotrebnosti porodice kao temeljne ćelije društva i stimulišu “igre” pederastije i transeksualaca. I sve zarad toga da se smanji broj stanovnika na planeti do nivoa koji bi osiguravao radnu snagu za preduzeća koja pripadaju “eliti”, ali od „rlite” ne bi iziskivao troškove za održavanje “neproduktivnog” dela čovečanstva.

Uostalom, mediji su mediji. I novinari moraju da se prehrane, a skandalozne teme za njih su šansa za dobijanje premija. Ali je na svetu živeo čovek kome baš i nije trebalo da pred smrt piše svoju poslednju poruku čovečanstvu da na Zapadu postoji “program (koji) raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima (…) u svetskim razmerama, pošto može računati na podršku moćnih centara ekonomskog uticaja, posredstvom kojih se nameću uslovi zemljama, koje se nalaze na putu razvoja. (…) Oni gađaju u same osnove ljudskog morala i usmereni su na porodicu, propagiraju moralnu svedozvoljenost. (…) Nije li to takođe novi oblik totalitarizma, koji se krije pod vidom demokratije” (1).

Ove reči pripadaju Jovanu-Pavlu Drugom, čija je knjiga “Sećanje i identitet” objavljena marta 2005. godine, dve nedelje pre smrti pontifika. A predsmrtnim porukama može se verovati.

KOGA ĆE PRVOG POD NOŽ

Dileme nema, odavno je vreme da se rast stanovništva stavi pod kontrolu, svetsku proizvodnju treba privoditi normi koja ne bi dopuštala da se rabe resursi i divljački ubija zemljište, kao što se to danas čini, i to bespovratno. Međutim, želimo da pitamo: a ko je za to kriv?

Sudeći prema mnogobrojnim publikacijama, krivcima za to što se crpe rezerve rude, nafte i gasa iz zemlje i riba u okeanu, a takođe zato što industrija zagađuju atmosferu i vodu, a plodno tle se koristi za uzgajanje biljaka koje se prerađuju u biogorivo, označeni su pre svega narodi Afrike i Azije, od kojih mnogih žive u siromaštvu i gladi (2).

Zato dajte da pogledamo – ko zapravo vadi i koristi te resurse? Preciznije, ko ih vadi? Zna se, (rade to ti isti Afrikanci i Azijati), ali u koje zemlje odlazi tuđe bogatstvo, ko to bogatstvo tamo proždire, prerađuje i odbacuje u vidu smeća, hemikalija i otrovnih gasova u zemlju, vodu i vazduh? Navedimo brojke.

Obzirom da najviše o proždrljivosti čovečanstva galame američki milijarderi, uzmimo SAD kao polaznu tačku. Do početka 2009. godine na Zemlji je živelo 6,6 milijardi ljudi. Od toga na SAD otpada 307 miliona. Prema tom pokazatelju SAD su među državama sveta odmah iza Kine i Indije, a veličina koeficijenta sumarnog nataliteta u SAD od 2,1 deteta po ženi je najveća među razvijenim zemljama.

Ispada da je udeo Amerikanaca u sastavu čovečanstva – 4,65 odsto. Pritom je udeo SAD u dnevnoj potrošnji nafte u svetu 22,33 procenta (3). Na grafikonu to izgleda ovako:

 

 

Iza SAD sledi desetina svetskih lidera po potrošnji nafte. Ali na tom spisku SAD su značajno ispred ostalih.

Slično je i u vezi sa potrošnjom električne energije po glavi stanovnika u celini. Na primer, Amerikanac u proseku troši onoliko energije koliko dvojica Japanaca ili šestorica Meksikanaca, 13 Kineza ili 31 Indus, 307 Tanzanijaca ili 370 stanovnika Etiopije (4). A pritom granica SAD sa Kanadom prolazi na širini u dijapazonu od ukrajinskog LJvova do Abhazije, što značajno smanjuje potrebu za energetskim resursima za grejanje stanova u zimsko vreme u odnosu na severnije regione, na primer Ukrajine ili Rusije.

Prvo mesto u svetu SAD zauzimaju i po potrošnji prirodnog gasa – 22,2 odsto (5).

SAD najviše od svih zagađuju atmosferu sa SO2 (20,62 odsto) samo kao rezultat potrošnje prirodnog gasa, da i ne govorimo o sagorevanju tečnog goriva u motorima automobila i aviona (6).

Amerikanci dnevno troše hrane u veličini od 815 milijardi kalorija, što je otprilike za 200 milijardi kalorija više nego što je propisano medicinskim uputstvima. I samo tih suvišnih 200 milijardi kalorija bilo bi dovoljno da se dnevno snabde namirnicama još 80 miliona ljudi (dve Ukrajine). Međutim, žitelji SAD svakodnevno izbacuju 200 hiljada tona jestivih proizvoda nabavljenih i neupotrebljenih.

Prosečni Amerikanac koristi svaki dan 159 galona (612 litara) vode u vreme dok polovina čovečanstva živi sa 25 galona dnevno (96 litara) (7).

Postavlja se pitanje: možda zabrinuti zbog nezadržive potrošnje svetskih resursa, milijarderi su i počeli voditi politiku nultog rasta? Uostalom, nisu Afrikanci i Azijati prvi pošli pod nož “svetske vlade”.

ZAŠTO SU SLOVENI PRVA ŽRTVA?

Efektno bi bilo početi članak o zaveri milijardera protiv čovečanstva uz citiranje reči gvozdene ledi Margaret Tačer o tome da je za SSSR dovoljno da ima stanovništva u veličini od 15 (prema jednoj varijanti, a prema drugoj 50) miliona ljudi. Autor je odlučio da proveri gde je i kada to izjavila bivši premijer Velike Britanije. I da li je to uopšte to rekla? Tim pre što neki novinari te reči pripisuju Džonu Mejdžoru, koji je Tačerku zamenio na premijerskoj funkciji.

Dugo lutanje po lavirintima Interneta u traganju za izvornom informacijom na koju su se pozivali razni autori citata završili su se potpunim fijaskom. Preciznije, svi tragovi vode ka ruskom publicisti autoru knjige “Zašto Rusija nije Amerika” Andreju Parševu. Kako je objasnio sam Andrej Petrovič, on je, svojevremeno proučavajući engleski jezik, slušao na radiju govor Margaret Tačer. “Tamo je direktno rečeno da u SSSR treba ostaviti 15 miliona ljudi, ali je to rečeno uvijeno: kao sovjetska ekonomija apsolutno nije efikasna, postoji tek nen manji deo koji je efikasan i koji zapravo ima pravo na postojanje. U tom efikasnom delu zaposleno je svega 15 miliona ljudi. Takav je smiso Tačerkine izjave, koja je potom interpretirana na različite načine (8).

Ali ostavimo pitanje o brojkama i pravilnosti interpretacije reči britanske baronese na savesti Parševa, tim pre što engleski jezik u to vreme on i nije znao baš najbolje. Sudeći prema govorima gvozdene ledi, koje je brižljivo sabrao Fond Margaret Tačer (http://www.margaretthatcher.org/speeches/default.asp), ona je zaista smatrala da je tek 15 odsto stanovništva SSSR bilo angažovano u sferi efikasne proizvodnje (onih 50 miliona ljudi). Rad ostalih za sovjetsku ekonomiju bio je neprofitabilan (katkad čak gubitaški). Međutim, iz ovoga se može izvesti i sledeći zaključak: moglo bi se čoveku i zavrteti u glavi od toga koliko je ekonomski sistem Sovjetskog Saveza bio potencijalno efikasan.

Efikasan rad 15 odsto njegovih građana bilo je dovoljno da SSSR obezbedi više-manje prihvatljiv nivo života, da se omladini osigura visokoprofesionalno i pritom besplatno obrazovanje, da se osvaja kosmički prostor, da se održavaju moćne oružane snage jednake sa Zapadom, i uz to još da se prehrane i zaštite desetine drugih zemalja koje su želele (u ovoj ili onoj meri) da grade socijalizam. A šta ako bi sovjetska ekonomija radila makar sa 50 odsto svog potencijala?!

Sada, posle dve decenije, očigledno da je upravo SSSR stajao na putu “svetske vlade” ka globalnoj dominaciji, koja je bila moguća samo u slučaju da se najpre dezintegrišu a potom i likvidiraju na mapi nacionalnih država koje brane svoje narode od pljački, istrebljenja ili porobljavanja iza kojih stoje svetske oligarhije. Druga žrtva postali su Sloveni Jugoslavije.

KLUPSKI ŽIVOT SVETSKE OLIGARHIJE Ne čudi što je do raspada SSSR zapadna politička i finansijsko-industrijska elita (uslovno govoreći, „svetska vlada”) bila zabrinuta za svoj opstanak u istorijskoj perspektivi. Internet-sajt “PublicIntelligence” (http://publicintelligence.net/) daje mogućnost da se analiziraju spiskovi učesnika i dnevni red zasedanja Bilderberškog kluba, čeda Dejvida Rokfelera, od 1958. do 2005. godine. Na tim zatvorenim konferencijama najbogatiji i najuticajniji predstavnici svetske elite razmatrali su krucijalna pitanja svog opstanka (9).

Iz sadržaja programa bilderberških sedeljki vidi se da su se do 1992. godine prakično sve teme svodile na „sovjetsku opasnost” i načine kako da joj se sa strane Zapada suprostave. Posle dezintegracije SSSR i nekoliko godina međunarodnog haosa povezanog s tim događajem „svetska vlada” se najzad mogla koncentrisati na to kako da iskoristi mogućnosti koje joj se otvaraju kako bi čovečanstvo pretvorila u globalnog najamnog radnika, koji bi radio mnogo, jeo malo i uopšte ne bi smetao „eliti” da uživa u životu.

Tako je, na primer, u junu 1995. godine na zasedanju Bilderberškog kluba u Burgenstoku (Švajcarska) prvo pitanje bilo – „Šta sada misli da radi NATO?”. Potom su razmatrane globalnije teme: „Ima li posla za sve?”, „Atomizacija društva: uticaj novih tehnologija na političko ponašanje”, „Naš dnevni red za STO i Svetsku banku”, „Pouke nove finansijske krize” i, najzad, već sasvim otvoreno – „Praktični koraci ka boljoj globalnoj upravi i boljim globalnim pravilima” (Practical step stowards a better Global Governance and Rules). Treba istaći da pojam “Rules”, upotrebljen u dnevnom redu bilderberžana, u engleskom jeziku ima nekoliko značenja: ne samo “pravila” ili “norme” nego i “vladavina”, “dominacija”. Tom kontekstu odgovara i jedno i drugo.

Od 1996. godine Bilderberški klub počeo je razmatrati teme “Rasna harmonija”, “Svet bez granica”, “Globalizacija”, “Nova ekonomija” itd. U vreme postojanja SSSR “svetska vlada” je sebi dopuštala takve teme, ali samo u vidu futurističkih fantazija. A sada, osetivši sekomotnije, “elita” je osetila ukus toga što je sela na šiju čovečanstva i krilo “svetskog radnika” utakla svoje pozlaćene podupirače. Put ka tome je otvoren. Činilo se – živi, Ameriko, i raduj se. Ali nije došlo do toga. “Hranimo li mi mnogo suvišnih usta?”, pitala se po ko zna koji put “elita”, pa i sama zbog toga zamalo da izgubi apetit.

Problem suvišnog stanovništva planete i pomanjkanja prirodnih resursa nije nov. Još je 1798. godine engleski sveštenik Tomas Maltus objavio knjigu sa dugim naslovom – uobičajenim za to doba – “Iskustvo o zakonu stanovništva ili izlaganje prošlog i sadašnjeg uticaja tog zakona na blagostanje ljudskog roda, uz prilaganje nekoliko istraživanja o nadi u eliminaciju ili ublažavanje pričinjenog im zla”. Autor knjige je izračunao da broj ljudi raste geometrijskom progresijom, a obim sredstava za njihovu egzistenciju u aritmetičkoj. Otuda je, prema njegovom mišljenju, potrebno da čovečanstvo ima granice količinskog rasta jer u jednom trenutku neće biti sposobno da se obezbedi dovoljnim količinama namirnica.

Maltus je zaključio da čovečanstvo može da spreči hipotetičku katastrofu jedino na dva načina: ili putem suzbijanja rasta stanovništva pomoću povremenih ratova, gladomora i masovnih epidemija ili čak prelaskom ljudi na suzdržavanje u potrošnji, što iziskuje režim preosmišljavanja ciljeva njihovog postojanja sa aspekta morala, a to je sumnjivo.

U toku dva poslednja veka ideje Maltusa nadahnjivale su mnoge naučnike i političare, pa je 1968. godine maltuzijanstvo postalo ujedinjujuća ideja za grupu predstavnika svetske političke, finansijske i naučne elite, koja je osnovala Rimski klub. Njegov cilj bio je nastavljanje istraživanja u tom istom duhu i izrada preporuka za spasenje čovečanstva. Pritom i iza Bilderberškog kluba i iza Rimskog kluba viri figura Dejvida Rokfelera.

Čudnim sticajem okolnosti stvaranje Rimskog kluba, na čelu sa marksističkim renegatom Aurelijem Pečeijem vremenski se podudarilo sa moćnim usponom levičarskog pokreta u Zapadnoj Evropi, koji se pretvorio u realnu opasnost po vladajuću klasu i američke interese na evropskom kontinentu. To navodi na misao da je “svetskoj vladi” bilo potrebno “strašilo” koje bi obrazovani deo stanovništva, naročito omladinu, odvlačilo od borbe protiv svetskog kapitala, usmerivši njihovu revolucionarnu energiju na drugačije koloseke. Ali nije sve tako jednostavno.

Po narudžbini Pečeija, odrednice neomaltuzijanstva u savremenom tumačenju izložio je 1970. godine američki tvorac teorije sistemske dinamike Džem Forster, a godinu dana kasnije u popularnijoj formi učinio je to njegov učenik Denis Medouz, čija knjiga “Granice rasta” su i do danas svojevrsni manifest Rimskog kluba.

Kompjuterski model koji su ponudili autori prognozira kolaps svetskog socijalno-ekonomskog sistema u 21. veku ukoliko čovečanstvo ne preduzme korake u pravcu smanjenja nivoa potrošnje resursa, zatim zagađenja sredine i uvođenja efikasne kontrole nataliteta. Mada je potom taj model podvrgnut kritici zbog nedovoljnih parametara, korišćenih za adekvatnu matematičku analizu, u celini se prognoze opravdavaju iako verovatno ne i u vremenskim okvirima.

Od tog vremena članovi Rimskog kluba su u više navrata promovisali svoje izveštaje u kojima upozoravaju čovečanstvo na nailazeću katastrofu (10). Ta strana delatnosti Rimskog kluba je svakako donela pozitivne rezultate. Ona je doprinela rastu društvenih pokreta koji se bave zaštitom prirodne sredine i formiranjem svojevrsnog ekološkog pogleda na svet na svetskom nivou. Međutim, kao što je Marks svojevremeno izveo dalekosežne zaključke iz čisto ekonomske analize, tako i autori izveštaja Rimskog kluba naginju ka političkim zaključcima, koje nude čovečanstvu kao univerzalni lek. Poimanjim konačnih ciljeva (nerealnih, ili realnih, nije važno) “strašila” Rimskog kluba ne pomažu toliko naučna saznanja pokojnog Aurelija Pečeija, koliko njegova autobiografija, koju je objavio 1977. godine pod naslovom “Ljudski kvaliteti”.

KOME NACIONALNE DRŽAVE SMETAJU DA ŽIVI?

I bez kompjuterskog modeliranja jasno je da, ako čovečanstvo bude (u najširem smislu) toliko ždralo, zagađivalo i razmonožavalo se, neće daleko stići. Koji je izlaz takođe je jasno: te tri komponente življenja treba ograničiti razumnim okvirima i živeti po razumu, kako bi se majci prirodi omogućilo da se reprodukuje. Međutim, zanimljivom se čini politička komponenta preporuka Rimskog kluba, koju Pečeji izlaže u svojoj autobiografiji. Ona se ukratko svodi na sledeće.

Dok budu postojale nacionalne države, među njima će se odvijati nadmetanje u nivou ekonomskog razvoja, a to znači i konkurencija za ovladavanje resursima. Konkurencija vodi u trku u naoružavanju, koja opet zahteva intenzivni razvoj industrijske proizvodnje. Sve topredstavlja jedan od determinišućih faktora, koji doprinose neracionalnoj potrošnji resursa.

Izlaz iz takve situacije, prema mišljenju Pečeija, može biti u tome što će se vlast nad svetom predati transnacionalnim korporacijama, koje tobože optimalno koriste prirodne resurse, obezbeđuju bolje uslove za rad, finansiraju istraživanja u oblasti novih tehnologija, imaju sredstva za preradu otpadaka itd.

Da li zbog nepoznavanja karaktera delatnosti transnacionalnih korporacija, da li zbog pokušaja da ljudima “posoli” mozak, tek Pečeji tvrdi da je “socijalna odgovornost savremenog proizvodnog sistema postala toliko dominirajuća da već ne može biti podneta kao žrtva motivima profita. (…) Ispada da je prvi zahtev koji se podnosi svakom preduzeću zapravo njegova društvena, socijalna korisnost, na koju može biti orijentisana i njegova dohodovnost, a ne obrnuto” (11).

Istina, bivši marksista se ograđuje i kaže da savremene transnacionalne kompanije, poput Dženeral-Motorsa, Simensa, Fijata, Nestlea, Tojote, Čejz Menhetn banke, “Rojal benk of Kanada” i drugih – iako ih obično smatraju višenacionalnim – u stvari su nacionalne kompanije i banke, koje imaju razgranate poslovne operacije u inostranstvu”, i to sa velikim udelom učešća državnog kapitala zemalja u kojima su registrovane. Zato, “u slučaju nastajanja kriza ili konflikata višenacionalnost sličnih monopola brzo isparava” (11).

S tim u vezi i “zarad toga, da bi (…) otvorio novu etapu razvoja odnosa između transnacionalnih preduzeća i nacionalne države”, Pečeji predlaže da se “uvede nenacionalni status za kompanije, koje posluju u međunarodnim razmerama, na primer, da se one stave pod okrilje Ujedinjenih nacija” Tojest, da se u sferi industrijske proizvodnje relizuje ono što je već urađeno u sferi finansija (MMF, Svetska banka), trgovini (STO), proizvodnji prehrambenih roba i farmaceutike (Prehrambena i poljoprivredna organizacija OUN i Svetska zdravstvena organizacija, koje po svetu šire semena genetički modifikovcanih biljaka i vakcina, koje onemogućavaju muškarcima i ženama da začinju decu (12).

Naročito je štetnim za čovečanstvo prvi predsednik Rimskog kluba smatrao za sada još važeće pravo država da poseduju i raspolažu svojim prirodnim resursima, što je garantovano u Povelji o ekonomskim pravima i obavezama država (usvojenoj u Generalnoj skupštini UN 1974. godine). Prema njegovom mišljenju, “prirodni resursi su zajedničko nasleđe celokupnog čovečanstva (…) jer nema ni moralnog principa ni prirodnog zakona iz kojih bi proisticalo da takvi resursi pripadaju ovoj ili onoj naciji na čijoj su se teritoiriji našli. Međutim, upravo ta slučajna raspodela resursa na Zemlji doprinosi raspirivanju međunarodnih konflikata, pa čak i osvajačkih ratova” (11).

Dakle, vidi se da su autori članka pozivanje na izjavu gvozdene ledi crpeli iz časopisa “Foreign Affairs” (2005). U njemu se najpre Julija Timošenko potresa zato što je za vreme predsednikovanja Vladimira Putina tobože 26 odsto “visokih predstavnika režima (…) u nekoj fazi služilo u KGB ili strukturama koje su zamenile taj resor”, pa zato “prioriteti sadašnjeg Kremlja nisu demokratija i ljudska prava, već poredak, vlast (…) i obnavljanje međunarodnog uticaja zemlje”. Ona zatim naglašava da Rusija, imajući 16 odsto svetskih rezervi gasa, malo čini na polju istraživanja i razrade novih nalazišta i ne dopušta stranim kompanijama da to učine. I zato savesna učenica Džordža Sorosa (13) savetuje: “Ako Zapad i, pre svega, Evropa žele da osiguraju sopstveni ekonomski procvat i ekonomsku bezbednost, oni moraju tražiti od Rusije ono što ona za sada nije spremna da ponudi svojevoljno” (14) Ni više ni manje.

Moramo se nevoljno zamisliti. Možda bi trebalo reći: hvala Bogu da Rusija za sada još postoji kao nacionalna država i da među njenim “visokim predstavnicima režima” još uvek ima onih iz specijalnih službi, a ne samo čubajsa i hodorkovskih?

To da nacionalne države smetaju “svetskoj oligarhiji” da stavi pod kontrolu sve prirodne resurse i faktički porobe čovečanstvo lepo objašnjava u svom intervjuu američki političar i izdavač časopisa “Executive Intelligence Review” Lindon Laruš: “Oligarsi se najviše plaše savremenih nacionalnih država. Oni su naviknuti da komuniciraju sa ljudima kao sa stokom bez mozga, koja pokorno ide kamo je teraju. Ali u 20. veku ta “stoka” je, kao prvo, počela sticati prilično obrazovanje, a kao drugo, ona se rasplodila zahvaljujući dostignućima savremene medicine. Na kraju se vlast oligarha našla u opasnosti. Štaviše, razabravši se u pogledu realnog uređenja vladajućeg sistema, ljudi će hteti da unište vlast oligarha. Zato vladajuća svetska oligarhija, s jedne strane, nije zainteresovana za rast stanovništva jer, što je više obrazovanih ljudi, tim je teže upravljati njima, a, sa druge strane, ona smišlja nova sredstva za zaglupljivanje ljudi. Eto, zbog čega se tako širi niska masovna kultura, eto zašto se sada u celom svetu smanjuje lestvica obrazovanja i sprovodi politika ograničavanja nataliteta…” (15).

Dakle, možda narodi bivšeg SSSR nisu slučajno postali žrtva plana za smanjenje stanovništva planete? Možda se teritorija čisti za nove gazde? Mehanizam je pokrenut. U Ukrajini nema ko da ga zaustavi, a i ne namerava da to učini, po svemu sudeći, jer oni najuticajniji oligarsi su ili u sastavu ili se nalaze pod uticajem takozvane Međunarodne krizne grupe (International Crisis Group), gde se, zajedno sa Sorosom, Bžežinskim i Hodorkovskim (16), nalaze, na primer, i zet drugog predsednika Ukrajine i jedan od najbogatijih ljudi Evrope Viktor Pinčuk. On, kako kažu (ili Soros?), finansira neke političare koji pretenduju na visoke funkcije u ukrajinskoj državi. Među njima su, prema glasinama, i Arsenij Jacenjuk, lider partije „Front promena”, i vlasnik fonda slatkorečivog imena „Otvorena Ukrajina” (po analogiji sa Fondom za otvoreno društvo Džordža Sorosa).

U duhu preporuka poznatih mudraca, fondovi Pinčuka i Jacenjuka bave se traganjem i pripremom mladih lidera, koji bi u budućnosti trebalo da postanu namesnici „svetske vlade” u Ukrajini. A Pinčuk još bavi i propagiranjem takozvane savremene umetnosti izlažući u svom art-centru glave kravljih trupova sačuvane u formalinu pod nazivom „Isus i učenici” (vidi fotografiju).

Ovakvo korišćenje „umetnosti” kao sredstva za pretvaranje ljudi u bezdušne stvorove takođe postoji u preporukama koje su ugledale svetlost dana pre više od jednog stoleća. Tim pre što prikaz Svetih Apostola u vidu mrtvih kravljih glava sasvim korespondira sa jednim od glavnih zadataka koje su postavili mudraci – svom snagom u borbu protiv pravoslavnih Slovena.

Citiraću još jednom šta je rekao Lindon Laruš: „…vladajuća svetska oligarhija (…) smišlja sredstva za zaglupljivanje ljudi (…) širi se niska masovna kultura (…) snižava lestvica obrazovanja”.

Mogu li u Rusiji da zaustave taj mehanizam? Ima nade ako se zna da Anglo-Saksoncima nije pošlo za rukom da stave pod kontrolu ruska nedra pomoću Hodorkovskog, a samo nekoliko dana posle hapšenja tog oligarha – iako pod izmišljenim izgovorom – lagano su stali na rep čedu Sorosa u Moskvi – Institutu Otvorenog Društva (The Open Society Institute). Međutim, virus u telu Rusije je ostao. Soros vam je kao AIDS: potrebno je preduzeti preventivne mere da je ne zaradite. (Uzgred, ukrajinskim fondom za borbu protiv AIDS rukovodi supruga pomenutog Viktora Pinčuka.)

Fond se uglavnom bavi reklamiranjem prezervativa, ali ni jednom rečju ne pominje ulogu takozvane gej-zajednice u širenju AIDS, tojest ne pominje pedere. Sudeći prema tome da broj HIV-inficiranih raste, a natalitet u Ukrajini pada, delovanje Fonda pokazuje se efikasnim upravo na ovom drugom pravcu. U krajnjoj liniji, tako tvrde ukrajinski protivnici legalizacije brakova među pederima. Nedavno je Ministarstvo pravde Ukrajine registrovalo Sveukrajinsku društvenu organizaciju lezbijki, gejeva, biseksualaca i transseksualnih ljudi – Savet LGBT organizacija Ukrajine. U statutu Saveta je rečeno da su glavni ciljevi njegove delatnosti: “Postizanje pune građanske jednakosti za lezbijke, gejeve, biseksualce i transseksualce u Ukrajini, (…) suprostavljanje apidemiji HIV (žele li to oni da se bore protiv HIV?; prim. aut.); stvaranje politički i socijalno aktivne LBGT zajednice…” (17).

Poslednji predlog u citatu iz statuta je naročito interesantan. Teško da se može smatrati da su prava te grupe u Ukrajini uzurpirana ako je ona, sudeći prema publikacijama u štampi, široko zastupljena među visokim činovnicima i parlamentarcima. Može biti da je cilj “stvaranja politički i socijalno aktivne LBGT zajednice” upravo u onom na šta je upozoravao Jovan Pavle Drugi? Pederi se pretvaraju u “jurišne odrede” Novog svetskog poretka?

A onda u budućnosti Ukrajinu ne čeka “narandžasti”, već “plavi” Majdan. Na čemu Ukrajincima autor i čestita. Uostalom, to vam je kao krik duše. Kao kod pontifika. On je znao šta ide uz šta.

____________________

1. Cit. po tekstu http://www.globalaffairs.ru/numbers/13/3932.html

2. Vidi. Naprimer, W. Jasper, Global Obama Care and World Population Control, New American, February 1st, 2010 (http://unhypnotize.com/health/12219-global-obamacare-world-population-control.html) ili F. William Engdahl, Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population, March 04, 2010 (http://www.marketoracle.co.uk/Article17644.html

3. http://tonto.eia.doe.gov/cfapps/ipdbproject/iedindex3.cfm?tid=5&pid=5&aid=2&cid=ww,r1,r2,r3,r4,r5,r6,r7,&syid=2005&eyid=2009&unit=TBPD)

4. http://www.mindfully.org/Sustainability/Americans-Consume-24percent.htm

5. http://dolgikh.com/index/0-38

6. http://dolgikh.com/index/0-59

7. http://www.mindfully.org/Sustainability/Americans-Consume-24percent.htm

8. http://www.pravoslavie.ru/guest/parshev.htm

9. http://publicintelligence.net/category/documents/bilderberg/

10. 1974 g. – M. Mesarović i E. Pestel, “Čovečanstvo na raskrsnici; 1976 g. – Я. Tinbergen “Preispitivanje međunarodnog poretka”; 1987 g. – Э. Pestel “Iza granica rasta”; 1991 g. – A. Kingi i B. Šnajder, “Prva globalna revolucija”; 1992 g. – D. Medouz i dr., “Iza granica rasta: эsej o alternativnoj budućnosti”; 1997 g. – E. Vajczeker, A. i L. Lovins, “Faktor četiri. Troškovi – polovina, efekat – dvostruki”; 2004 g. – D. Medouz, “Granice rasta: 30 godina posle”.

11. Ovde i dalje citat po A. Pečeiju, “Ljudski kvaliteti”, glava 3, odeljak 3. “Metamorfoza mnogonacionalnih korporacija”, http://eco9571.narod.ru/lib/glava-3.html

12. Vidi, na primer, “Proizvodi i smanjenje stanovništva: Rokfeleri”, http://vlasti.net/news/94672, “Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population”, http://www.marketoracle.co.uk/Article17644.html

13. Vidi, na primer, http://www.unian.net/rus/news/news-284492.html

14. Yuliya Timoshenko, Containing Russia, Foreign Affairs, May/June 2007, http://www.ibyut.com/downloads/Foreign%20Affairs.pdf. Cit. po http://www.inosmi.ru/world/20070505/234357.html

15. Laruš L. Blesk i siromaštvo nove Rimske imperije. Intervju sa T. Šišovom // Sutra, 2002, №27, s. 5.

16. http://natna.wordpress.com/who-is-international-crisis-group/

17. http://www.versii.com/news/224716/