Izvor: Advance

Desnica u SAD-u ima svoje specifičnosti pa se u mnogo čemu razlikuje od one u Evropi, no, neke karakteristike koje postaju sve izraženije mogu se komparirati i sa evropskom desnicom. Vidljiv je snažan trend distanciranja od “mainstream” desnog centra, naročito u bazičnom tzv. “grassroots” domenu. Govorimo o odbacivanju politike Republikanske Stranke, tj. njenog centralnog stava, dok jačaju pojedine frakcije i novi pokreti.

To nimalo ne iznenađuje pošto je politika Republikanske Stranke do danas “evoluirala” do iste tačke gde se nalaze i njeni, navodno, glavni suparnici, Demokrate.

Obe vodeće, zapravo de-facto jedine, američke stranke danas su uveliko samo portparoli sekcija krupnog kapitala (a pošto je reč o SAD-u, kada kažemo “krupni” zapravo mislimo “gigantski”), a često čak ni ta diferencijacija više nije vidljiva pa tako imamo velike korporacije koje “igraju na sigurno” na način da podjednako doniraju novcem obe opcije.

Uzmemo li pritom u obzir i činjenicu kako je ekonomska kriza u SAD-u, i pored svih “friziranih” statistika koje govore o navodnom oporavku, i dalje snažna, baš kao i u Evropi, dolazi do sve većih tenzija na obe strane političkog kompasa. Naravno, pritom treba imati na umu kako je i američka levica i desnica retorički znatno drugačija od one evropske na koju smo navikli, no u esenciji “politički kompas”, i pored svih kritika, i dalje je pokazatelj nekih osnovnih tendencija.

Američka levica je prva stupila na scenu nakon izbijanja krize. Pokret Occupy Wall Street bio je izuzetno važan događaj koji se zemljom proširio munjevitom brzinom. Mogli bismo reći kako je ovaj pokret izuzetno uspešno savladao onaj često najteži deo, organizacioni, no u koraku implementacije teorije (a neku strogo definisanu teoriju nije imao) sve je stalo i urušilo se. Ipak, ovo je bio pravi “grassroots” levičarski američki pokret, s jasno definisanim problemom (99% protiv 1%), ali to mu je donelo i probleme – u prvom redu kao autentični pokret levičarske predispozicije bio je lišen bilo kakve konkretne (čitaj: finansijske) pomoći, a i medijski linč je bio groteskan.

Trajno otpisati koncept Occupy pokreta bilo bi pogrešno. On se svakako može vratiti revitalizovan novim spoznajama i idejama o tome kako krenuti dalje iz tačke gde je “zapelo”. Štaviše, svaki pokret koji toliko spontano i toliko tačno, čak nehotično, nameće pitanje klasne razlike, nikada ni ne može posve nestati.

No, sada dolazi vreme buđenja druge strane političkog kompasa. Američka desnica, u prvom redu desnica razočarana mainstream politikom, sve je snažnija, kompaktnija i spremnija manifestovati svoj uticaj. Nju polako, ali sigurno, “podgrijava” cela “vojska” konzervativnih javnih lica, a u SAD se to primarno svodi na uticajne radijske komentatore. Takav koncept Evropi nije toliko poznat, no u Americi, gde je i medijska scena znatno drugačija (nema snažnih javnih medija), desničarski komentatori ujedno su i glavni “ideolozi”.

Mogli bismo na dugo i na široko govoriti o razlikama između Evrope i SAD-a te kako sve te razlike utiču na formiranje političkog spektra. Govorimo o različitim uticajima društva, kulture, religije, nacionalizma, odnosa prema ekonomiji, odnosa prema kapitalizmu, prema ulozi vlastite države na spoljnom i unutrašnjem planu itd. Bez da ulazimo u sve pojedinačne segmente, imajmo na umu ovo – američka desnica specifičan je proizvod aktuelne klime.

Ideološki gledano američka desnica je širok spektar raznih tendencija koje variraju od umerenog konzervativizma do krajnje radikalnih pro-fašističkih ideja. “Nova desnica”, ona koja za danas najavljuje veliki marš na Washington, kompleksna je kombinacija celog spektra.

Imamo klasične ekonomske tendencije tipične za američku desnicu – insistiranje na što manjoj ulozi države u korigovanju tržišta, pa sve do radikalnijih desničarskih tendencija poput religijskog fundamentalizma, rasizma i mržnje prema ilegalnim imigrantima. “Alternativni desničarski mainstream” u SAD naporno radi na distanciranju od radikalnijih pogleda, no bilo bi naivno verovati kako oni nisu prisutni, kao što bi bilo naivno verovati da činjenica kako se na poziciji predsednika zemlje nalazi crnac ne utiče na jačanje upravo tih radikalnih elemenata.

No, esencija ovog pokreta nije utemeljena na krajnostima, mada će postojanje tih krajnosti biti glavno oružje protiv njega u procesu medijske diskreditacije. Glavni motiv koji se već godinama provlači kroz sve istaknutiju “novu desnicu” je svakako pitanje američkog Ustava. Za nove američke desničare Ustav postaje gotovo mitska svetinja, temelj iz kojeg se formira kompletan njihov stav sukoba prema vladajućim Demokratima, ali i znatnom delu opozicione Republikanske Stranke.

Na primer, pitanje o pravu na nošenje oružja postalo je izuzetno aktuelno pitanje. Desničari u SAD-u su danas uvereni kako im vlasti, tj. “mrska država”, želi oduzeti oružje te upravo po toj liniji pružaju ogroman otpor. Jesu li u pravu? Sigurno je da tu postoji mnogo preterivanja i da je paranoja već poprilično uzela maha (mnogi desničari smatraju kako su masakri u SAD-u, na primer pokolj dece u Sandy Hook školi, zapravo bili orkestrirani potezi koja bi imali za cilj oduzeti im oružje. Neki idu i korak dalje te tvrde kako se masakr čak nije niti desio). Vlada takođe ima neke argumente na svojoj strani, činjenica je kako u SAD-u veliki broj ljudi gine zbog masovnog posedovanja vatrenog oružja.

Da li američke vlasti imaju za cilj razoružati vlastitu populaciju? Svakako. Nema govora kako se borba vlasti protiv oružanog lobija vodi isključivo s plemenitim idejama zaštite stanovništva od “lošeg rukovanja” vatrenim oružjem. Populacija pod oružjem je neminovno opasna za vladajuću klasu, bilo bi naivno smatrati da ta ista vladajuća klasa toga nije svesna i da aktivno ne radi s ciljem uklanjanja te opasnosti. Koliko je pak dobro/loše da se to oružje nalazi u rukama raznih paranoidnih desničara, to je sada već jedno sasvim drugo pitanje kojem možemo pristupiti na razne načine.

Desničari svakako nisu jedini u istoriji koji su zagovarali naoružavanje. Sasvim sigurno najistaknutiji levičar, Karl Marx, rekao je 1850. u Londonu za vreme govora pred Centralnim Komitetom Komunističke Lige: “Radnici moraju biti naoružani i organizovani. Celi proletarijat mora se odmah naoružati, puškama, topovima i municijom… U niti jednom slučaju se oružje ni municija ne smeju predati. Svaki pokušaj razoružanja radnika mora se sprečiti, ako treba i silom”.

httpv://www.youtube.com/watch?v=SL1ROJN4ZlI

Naravno, ono čemu svedočimo danas u SAD-u svakako nije “organizovani proletarijat”, no poenta ovog citata je pokazati kako je ova debata znatno šira od aktuelne današnje.

Današnji američki desničari polako prelaze Rubikon te sve otvorenije govore kako gomilaju oružje ne za obranu svojih nekretnina od provalnika, već direktno za “odbranu od države”. Njihovi kritičari, pa i među njihovim redovima, ističu kako je svo to nagomilano oružje zapravo beskorisno te kako, realno gledajući, nemaju nikakve šanse protiv državnih bezbednosnih i represivnih aparata.

Takođe, kada govorimo o SAD-u, zemlji koja je pre par meseci u jednom Kijevu strogo branila vlastima uporabu “sile” protiv “mirnih demonstranata”, svaki pokušaj bilo kakve oružane pobune bio bi ugušen silom u kratko roku, a operacija bi se verovatno opravdala “borbom protiv domaćih terorista”.

Ipak, činjenica je kako se oružje u SAD-u gomila s obe strane. Desničari se naoružavaju, kao i organi snaga bezbednosti koji se sve više fokusiraju na pripremu za upravo takve eventualnosti. Upotreba dronova iznad američkog neba samo je još jedan pokazatelj već znatne nervoze unutar samog sistema, kao što je i masovna špijunaža vlastitog stanovništva putem NSA programa.

Postoje određeni predstavnici političke klase kojima i ova “grassroots” desnica još uvek veruje. To su u prvom redu predstavnici libertarijanske opcije jer ona gotovo savršeno izlazi u susret njihovim zahtevima, bilo da se radi o zaštiti Ustava, ekonomiji, pa čak i po pitanju spoljne politike. Upravo to pitanje spoljne politike izuzetno je zanimljivo – neki kritičari tvrde kako se radi o pokušaju američkog “izolacionizma”, no ova struja ne gleda na to na takav način.

Libertarijanci, kao što su Ron Paul i Rand Paul, tvrde kako američko mešanje u unutrašnja pitanja drugih zemalja stvara samo probleme, i za SAD i za svet. Mnogi danas simpatišu ovakve stavove te odbacuju Obamin agresivni intervencionizam, kao i agresivnost prethodnog predsednika Buša.

Ako se vodimo idejom da u svakom pokretu valja pokušati pronaći nešto dobro, onda je ovo svakako najbolja karakteristika američke nove desnice, jer ona žestoko odbacuje agresivnu politiku raznih demokratskih i republikanskih “jastrebova”. To ne znači da bi ih samo zbog toga segmenta danas trebalo zdušno podržavati, ipak nemoguće je ne prepoznati kako je ovaj segment izuzetno važan jer kada bi isti, pretpostavimo, bio implementiran kao službena američka spoljna politika, to bi svakako imalo stabilizacioni efekat na celi svet. No, ova jedna dobra stvar suočena je s pravom lavinom paranoidne i ekstremne retorike koja “krasi” novu američku desnicu.

Kada govorimo o američkoj “grassroots” ili “novoj” desnici, pokretima koji gravitiraju oko Tea Party-a i sličnih organizacija, moramo imati na umu kako ona – naročito kada zagovara slabljenje države i jačanje tržišta – odgovara pojedinim pripadnicima krupnog kapitala. Naravno, ne svima, jer – kao što i znamo – američki kapitalizam je poprilično licemeran ekonomski model: kada su banke počele propadati 2008. u njihovu sanaciju, tj. spasavanje, uskočila je upravo država. Da je u SAD-u zaista na snazi “čisti” kapitalizam, ove banke bi morale biti puštene da propadnu, to je najzad esencija teorije kapitalizma i slobodnog tržišta. No, mnogima je jasno, a krpljenje banaka novcem poreskih obveznika je bio zadnji potrebni dokaz, kako američki model (kao i evropski) više naginje plutokratiji nego slobodnom tržištu.

Drugim rečima, “slobodno tržište” vredi za one manje, za male preduzetnike, inovatore, one kojima se SAD “diči” kao esencijom američkog sna (“svako može uspeti” mantra), dok ista pravila ne vrede za gospodare plutokratije, ultra-bogatašku klasu koja je do sada postala toliko moćna da može državi narediti ovakvu – u teoriji zapravo protivkapitalističku – intervenciju od strane administracije Baracka Obame.

Jedan segment krupnog kapitala ipak će podržati desnicu, ali ključna podrška stići će, što je sasvim logično, iz redova srednje i sitne oportunističke buržoazije koja je spremna na sve radikalnije mere kako bi spasila svoju sve nesigurniju egzistenciju u eri mrvljenja svih “među-klasa”. Možda im se pridruže i pojedini radnici, ali teško, čak i u SAD-u gde se klasna svest brutalno ugnjetava svom silom medijske propagande, radnici ipak shvataju da desničarske manifestacije ne zastupaju njihove interese.

Marš na Washington

Jedna frakcija ove desnice – poprilično ekstremna i lišena dodira sa stvarnošću – danas će krenuti s konkretnim “potezima”. Naime, za danas je najavljen “marš na Washington”, a pokret se naziva “Operacija: Američko Proleće”. Pokret predvodi penzionisani pukovnik američke vojske, Harry Riley. Iz pokreta ističu kako dolaze “svrgnuti” Obamu, ali i Republikance, te uspostaviti vladavinu svog “tribunala”. U javnom proglasu ne pozivaju na nasilje te tvrde kako očekuju da će vlast “sama podneti ostavku”.

Koliko će ovo zaista biti napeta situacija, a koliko još jedan “show”, teško je reći, no sve upućuje na to da se radi o prilično bizarnoj organizaciji. Teško je očekivati neko masovnije okupljanje iz gotovo relativne anonimnosti, no s druge strane Riley i njegovi pristalice tvrde kako danas očekuju “između 10 miliona i 30 miliona” ljudi na skupu (!).

Zvuči poprilično nerealno, izuzetno nerealno, no predvodnici “Američkog Proljeća” tvrde kako su vrlo ozbiljni te kako će ta masovnost “prisiliti na ostavku” celu političku klasu.

Organizatori očekuju dolazak raznih grupa, među njima su i grupe koje bi mogli komotno nazvati paravojnim organizacijama. Tvrde kako planiraju “zauzeti” Washington po uzoru na Occupy pokret, drugim rečima imaju u planu ostati na ulicama ili u kampovima sve dok se njihovi zahtevi ne ispune.

A koji su zahtevi u pitanju? Riley pojašnjava: “Tražimo da odu Barack Obama, Joe Biden, Harry Reid, Mitch McConnell, John Boehner, Nancy Pelosi i Eric Holder – to će biti početak ustavne obnove. Svi oni su napustili američki Ustav i nisu dostojni zadržati poziciju koja poziva na status služenja”.

Po pitanju današnjeg skupa rekao je: “To će biti masovni, gigantski napor kao zadnji korak pre nego Amerika krene u još goru situaciju. Već više od pet godina, mi narod, pišemo, zovemo, šaljemo faksove Kongresu, medijima. Vrištimo u gradskim skupštinama, marširamo, okupljamo se, protestujemo, šaljemo peticije… sve bez efekta. Svaka grana vlade gleda na nas, narod, narodu kojem su se obavezali služiti, kao na nekakve štetočine koji se mešaju u njihovu političku agendu, ometaju njihovu samovlast i njihovu pohlepu. Više nemamo vere u izborne kutije jer mnogi veruju kako je sveta tajna kutija do sada već kompromitovana”.

Riley je jak na rečima i iz njegove priče bi se moglo zaključiti kako se SAD nalazi u pred-revolucionarnom stanju. No, prethodne situacije nam pokazuju kako to često nije tako. Podsetimo, prošle jeseni slične grupe najavile su ogromnu akciju u Washingtonu ističući kako će u glavni grad SAD-a stići “10,000 vozača kamiona” koji će u potpunosti blokirati grad i time baciti Obaminu administraciju na kolena. U konačnici su se kamioni zaista pojavili, no došlo ih je svega 30-ak.

Očekivati da Riley sada izvede na ulice gotovo jednu desetinu stanovnika SAD-a zvuči itekako suludo, no koliko će ih se u konačnici pojaviti u Waashingtonu videćemo danas, tj. večeras, pošto je Washington DC 8 sati iza našeg vremena.

Neke njegove pristalice počele su već sinoć stizati u Washington iz raznih delova zemlje. Informacije na službenim stranicama organizacije “Operacija američko proleće” govore kako će se učesnici okupiti na nacionalnog groblju Arlington te kako će od tamo marširati prema centru Washingtona.

Takođe, na stranicama se ističe: “Jedan milion ili više od okupljenih 10 miliona ljudi mora biti spreman ostati u DC-u sve dok ove ne izbace iz kancelarija. Moramo dovesti američke patriote da zaustave Belu kuću i Kongres u procesu potpunog uništenja SAD-a. Sada ili nikada, neka nam je Bog na pomoći”.

Sama činjenica da ova grupa barata ovakvim ciframa, pokazuje kako je poprilično lišena veze sa stvarnošću. Bilo bi iznenađujuće da Riley i njegovi sledbenici okupe i 100,000, pa čak i 10,000, ali priče o milionima jednostavno nemaju nikakvog uporišta u stvarnosti.

Čak i njihov video “poziv” na okupljanje u Washingtonu, koji je postavljen na njihovu službenu YouTube stranicu 1. maja, do sada je okupio svega 11,000 pregleda.

Američka desnica je sve snažnija, no očigledno njome dominiraju grupe koje su još uvek predmet medijskog kurioziteta, a ne prave pretnje za američke vlasti. Ova konkretna grupa tvrdi kako imaju za cilj srušiti “socijalističku-fašističku-marksističku diktaturu i tiranski sistem”, a kao svoje nove lidere vide neke od radikalnijih predstavnika današnje Republikanske stranke i nekadašnjih članova kao što su Ted Cruz, Allen West i slični.

“Milicije širom zemlje se mobilišu”, ističe Riley, ali tvrdi kako u Washington neće doći naoružani. Religiozna retorika je takođe prisutna, pa Riley takođe navodi: “Božji vetar je uz nas, ovo je nešto što on želi od nas. Mislim da Bog stoji iza ovoga. On će nam dati čisti put prema Washingtonu”.

Ako Riley nekim čudom zaista okupi veći broj pristalica, jer ljudi kao što su on itekako postoje širom SAD-a, te ako zaista počnu stvarati “probleme” u Washingtonu, vlasti bi ih mogle svrstati na popis domaćih terorističkih organizacija, a čitajući njihov službeni program, verovatno bi bile i u pravu.

Nasuprot gotovo suludnim prognozama, programima i idejama kojima se bave Riley i njegovi pristalice, ovaj pokret ipak jasno pokazuje aktuelni trend u američkoj desničarskoj “grassroots” politici. Ona postaje sve radikalnija, pa tako i sam Riley između redova poručuje da ako ovaj pokret “propadne” (valjda ako nekim “čudom” u Washington ne stigne tih 10 miliona ljudi), nasilni sukob će postati neizbežan.

Možemo zaključiti kako će se situacija u SAD i dalje kretati prema sve većoj radikalizaciji desnice. Ljudi kao što su Riley sve će više dobijati na medijskoj promociji, što svojim ekstravagantnim najavama, što konkretnim potezima. Bez obzira što je za danas najavljeni marš uveliko proizvod jednog ekscentričnog stava , činjenica jeste kako SAD postaje “bure baruta” i kako vlasti još uvek ne znaju kako s time izaći na kraj.

Paranoidni desničari uvereni su kako je Obama “komunista” te kako želi pretvoriti SAD u novi SSSR. To pokazuje koliko su ovi ljudi politički nepismeni, ali može se konstatovati kako su baš zbog toga i opasni – naoružani i opasni.