Izvor: Vestinet

Vác­lav Klaus, gene­ralni sasta­nak Dru­štva Mon Pele­rin, Pra­gue Cas­tle, Prag, 7. sep­tem­bar, 2012.

Ranije tokom ove nede­lje već sam bio u pri­lici da izra­zim zado­volj­stvo, naše zajed­ničko zado­volj­stvo, što je Prag doma­ćin zase­da­nja Dru­štva Mon Pele­rin. Nadam se da vam je kod nas prijatno.

Pre više od dva­de­set godina, dve godine nakon pada komu­ni­zma u ovoj zemlji i ovom delu sveta, u Pragu je odr­žan regi­o­nalni sastanak Dru­štva Mon Pele­rin, na kom su neki od vas uče­stvo­vali. U to vreme smo se nala­zili na pre­kret­nici naše radi­kalne tran­zi­cije iz komu­ni­zma u slo­bodno dru­štvo koja je u mno­gim seg­men­tima poči­vala na ide­jama koje se vezuju za Dru­štvo Mon Pele­rin. Taj sastanak nam je dao važnu moralnu podr­šku i pomo­gao u napo­rima da se oslo­bo­dimo pro­šlo­sti i gra­dimo slo­bodno dru­štvo u smi­slu Mon Pele­rin društva.

Od tada smo uspeli da suštin­ski trans­for­mi­šemo zemlju u tom pravcu. Kao što možete pri­me­titi, Repu­blika Češka je ostva­rila vidljiv korak napred. Ipak, ne bi bilo dobro da pro­gla­simo pobedu.

Za nekog poput mene koji je nakon pada komu­ni­zma aktivno uče­stvo­vao u pri­premi i orga­ni­za­ciji radi­kal­nih poli­tič­kih i eko­nom­skih pro­mena, svet u kome danas živimo pred­sta­vlja razo­ča­ra­nje. Mi danas živimo u dru­štvu sa daleko više soci­ja­li­zma i eta­ti­zma nego što smo mogli zami­sliti. Nakon obe­ća­va­ju­ćeg starta vra­ćamo se, u više seg­me­nata, u doba u kome smo nekada živeli i za koje smo sma­trali da se nikada više neće pono­viti. Napo­mi­njem da ne mislim samo na ovu zemlju već i na Evropu i čitav zapadni svet.

Pre dva­de­set godina činilo nam se da se pred našim očima odvija dale­ko­se­žna pro­mena na osi „repre­sija vs. slo­boda“ i „država vs. trži­šte“. Bilo je oprav­dano da tako ose­ćamo. To ose­ća­nje naro­čito je poja­ča­vala činje­nica da se naša Pli­šana revo­lu­cija odvi­jala u istorij­ski jedin­stve­noj eri Ronalda Regana i Mar­ga­ret Tačer. Zahva­lju­jući njima i zahva­lju­jući, u idej­noj sferi, Hajeku, Frid­manu, Šti­gleru i još nekima, vero­vali smo da je kapi­ta­li­zam, bar za izve­sno vreme, uspeo da pobedi glo­balni soci­ja­li­zam. Ljudi poput mene znali su koliko su te indi­vi­due posebne i jedin­stvene, ali nismo ni slu­tili da će nji­hovo delo tako brzo biti zabo­ra­vljeno. Pogre­šno smo vero­vali u izre­ver­zi­bilni karak­ter tada­šnjih promena.

Danas mnogi od nas ne ose­ćaju isto; barem sigurno ne ja. Još jed­nom su, gotovo nepri­metno i nečujno, osla­bljeni kapi­ta­li­zam i sloboda. Mora da je isto to ose­ćao i moj pri­ja­telj Paskal Salin, neka­da­šnji pred­sed­nik Mon Pele­rin dru­štva, kada je tokom svog predsed­nič­kog obra­ća­nja u Beču 1996. kazao sle­deće: „Mi danas nismo pobed­nici“. To da smo mi 1996. zapravo već gubili meni tada nije bilo oči­gledno kao što je sada. Sistem poli­tičke slo­bode i par­la­men­tarne demo­kra­tije brzo je uspo­sta­vljen, zame­nju­jući nekadašnji auto­ri­tarni, ako ne i tota­li­tarni poli­tički režim; ume­sto cen­tral­nog pla­ni­ra­nja zapo­či­nje domi­na­cija pri­vatne svo­jine i tržišta – odi­grava se sve­op­šta libe­ra­li­za­cija, dere­gu­la­cija i uki­da­nje sub­ven­cija. Država se radi­kalno povla­čila iz svih sfera a slo­bodna indi­vi­dua izra­njala u prvi plan.

Naš opti­mi­zam poči­vao je na sna­žnom vero­va­nju u prin­cipe slo­bod­nog dru­štva, slo­bod­nog trži­šta, ideju slo­bode kao i našu sposobnost da pro­mo­vi­šemo ove ideje. Danas, na početku druge dekade 21. veka, mi ose­ćamo nešto drugo. Pitamo se: Da li smo vero­vali u neo­prav­dane i nesu­vi­sle ilu­zije? Da li smo pogre­šno opa­žali svet? Da li smo bili naivni i glupi? Da li su naša pred­vi­đa­nja bila pogrešna?

Ova pita­nja zahte­vaju ozbiljne odgo­vore. Možda smo gre­šili, ili smo bar mogli da pogre­šimo, ali to nije zbog toga što smo gajili ilu­zije o Zapadu, naro­čito o zapad­noj Evropi, o Evrop­skoj uniji. Ljude poput mene nisu zavele nika­kve ilu­zije (veoma popu­larne na Zapadu tokom ranih šezde­se­tih) o mogu­ćoj kon­ver­gen­ciji kapi­ta­li­zma i soci­ja­li­zma, niti snovi o nekom mogu­ćem tre­ćem putu. Sve to smo odba­ci­vali bez veli­kog raz­mi­šlja­nja.

Već tada smo pri­me­ći­vali mnogo toga što nije bilo lako uoč­ljivo za naše pri­ja­te­lje sa Zapada koji, za razliku od nas, nisu živeli u komu­ni­zmu – tu spa­daju i oni koji su sa nama delili iste poli­tičke i ide­o­lo­ške poglede. Dozvo­lite mi da obja­snim čega smo se to pri­bo­ja­vali i bili sve­sni već tokom komu­ni­stičke ere kada smo raz­mi­šljali o budućnosti.

1. Znali smo da soci­ja­li­zam, soci­jal­de­mo­kra­tija, ili „sozi­ale Mark­twirtsch­haft“, postoji, da će i dalje posto­jati, i da će se – usled unu­tra­šnje dina­mike – širiti.

2. Na pre­la­sku iz šezde­se­tih u sedam­de­sete, odno­sno, nakon uspo­sta­vljana Rim­skog kluba i nje­go­vih prvih izve­štaja, počeo sam da se pri­bo­ja­vam zelene ide­o­lo­gije u kojoj sam video opa­snu alter­na­tivu tra­di­ci­o­nal­noj soci­ja­li­stič­koj dok­trini. Bilo je oči­gledno da je reč o jed­nom radi­kal­nom poku­šaju da se pro­meni ljud­sko dru­štvo. Navodno tro­še­nje pri­rod­nih resursa i tako­zvana popu­la­ci­ona bomba bili su samo izgo­vori. Tada još uvek nije posto­jala teo­rija o glo­bal­nom zagre­va­nju koja je kasnije nastala, niti snaga i opa­snost koja se u njoj krije.

3. Čak i tokom života pod komu­ni­zmom ljudi poput mene bili su sve­sni levi­čar­stva inte­lek­tu­a­laca, budući da smo i sami mogli da pri­me­timo kako su zapravo inte­lek­tu­alci, ili naj­veći broj njih, pred­sta­vljali pokre­tačku snagu komi­ni­zma i slič­nih dok­trina. Auten­tični pred­stav­nici rad­ničke klase, tj. Mark­sov „pro­le­te­ri­jat“, nikada nisu bili istin­ski ver­nici komu­ni­zma. Već sam u to vreme sa veli­kom pažnjom pra­tio „neve­ro­vatnu pro­duk­ciju neo­bra­zo­va­nih inte­lek­tu­a­laca“ koja se na Zapadu poja­vila kao rezul­tat šire­nja opšteg uni­ver­zi­tet­skog obra­zo­va­nja. Jedna od nje­go­vih posle­dica bila je povr­šnost jav­nog dis­kursa koja je dosti­gla neve­ro­vatne raz­mere.

Inte­lek­tu­alci su soci­ja­li­sti u tako veli­koj sra­zmeri zato što su – kako to Hajek kaže – ube­đeni da soci­ja­li­zam pred­sta­vlja „nauku pri­me­njenu na sve obla­sti ljud­skih aktiv­no­sti“ i da je zbog toga to sistem koji je stvo­ren „baš za njih“. „Inte­lek­tu­alci sma­traju da od svih ljudi naj­više vrede“ i zato ne žele da budu pred­met trži­šnog oce­nji­va­nja, budući da trži­šte često ne deli sa njima to nji­hovo visoko mišlje­nje o sebi.

4. Soci­ja­li­zam (ili pre komu­ni­zam, kako danas govo­rimo) je od svog početka poči­vao na apo­te­ozi nauke kao i na čvr­sto uko­re­nje­noj nadi da će nauka rešiti sve posto­jeće dru­štvene, i gene­ralno ljud­ske, pro­bleme; zbog toga je bilo neop­hodno da se sistem pro­meni. Tre­balo ga je malo više pro­sve­tliti. Naše isku­stvo komu­ni­zma kaže nam da je ova­kva tvrd­nja apsurdna. Nama se već tada činilo da je i Zapad vero­vao u ovu grešku.

Nismo vero­vali u teh­no­krat­sko mišlje­nje, u ideju da ispravna nauka uz pomoć teh­no­lo­gije treba da obli­kuje ljud­sko dru­štvo. Nisam mogao da uva­ža­vam Her­mana Kana, Džej Fore­stera, Alvina Toflera (i nedavno Maksa Sin­gera i nje­govu knjigu Isto­rija buduć­no­sti) zato što sam u neo­sno­va­nom teh­no­lo­škom opti­mi­zmu tih ljudi – koji se zapravo nije mnogo razli­ko­vao od mark­si­stičke dok­trine – naslu­ći­vao opa­snost da se pot­ceni dru­štvena, ili sistem­ska karak­te­ri­stika ljud­skog dru­štva. U tom smi­slu mi je uvek pred očima bila Hak­sli­jeva upo­zo­ra­va­juća opo­mena izre­čena u nje­go­vom nenad­ma­šnom Vrlom novom svetu.

Mnogo smo nau­čili iz Haje­ko­vog kla­sika „Upo­treba zna­nja u dru­štvu“. Dok su ide­o­lozi soci­ja­li­zma (na istoku i na zapadu) sma­trali da ništa ne može biti zna­nje što nije nauka i orga­ni­zo­vano uče­nje, mi smo – sle­deći Hajeka – znali da je prak­tično zna­nje naj­va­žnije zna­nje, da je to zna­nje disper­zo­vano u dru­štvu i da ga ljudi kori­ste u sva­kod­nev­nom životu, nasu­prot knji­škom zna­nju. Danas veoma popu­larni kon­cept „naučne eko­no­mije“ je pra­zan. U pro­šlo­sti je svaka eko­no­mija poči­vala na zna­nju, ali je bilo važno kako se ono koristi.

To su bili naj­va­žniji pro­blemi za koje sam znao, ali postoje i drugi – koje danas vidimo – koje smo pot­ce­nili ili nismo uočili. Nave­šću neke od njih.

1. Vero­vatno nismo u pot­pu­no­sti razu­meli dale­ko­se­žne posle­dice šezde­se­tih. Ova „roman­tična“ era bila je period radi­kalne borbe pro­tiv auto­ri­teta tra­di­co­nal­nih vred­no­sti i dru­štve­nih insti­tu­cija. Rezul­tat toga je da su stva­rane gene­ra­cije koje ne razu­meju zna­če­nje našeg civi­li­za­cij­skog, kul­tur­nog i etič­kog nasleđa, i koje nemaju nika­kav kom­pas koji usme­rava nji­hovo ponašanje.

2. Pot­ce­nili smo izve­sne pro­ble­ma­tične aspekte stan­dard­nog demo­krat­skog sistema koji dobro funk­ci­o­niše u teo­riji, ali koji nije ute­me­ljen na dubljim vred­no­stima. Nismo pre­po­znali dema­go­ški ele­ment demo­kra­tije koji dozvo­ljava lju­dima da u okviru samog sistema zahte­vaju „nešto niza­šta“. Nismo oče­ki­vali da će poli­tički pro­ces stvo­riti pre­fe­ren­cije u odlu­či­va­nju kojima se dobija „vidljiva i kon­ce­tri­sana korist“ po cenu „nevi­dlji­vih i raštr­ka­nih tro­škova“ – što pred­sta­vlja jedan od naj­va­žni­jih uzroka aktu­elne evro­a­me­ričke dužničke krize.

3. Još davno sam stra­ho­vao od poste­pe­nog pre­la­ska sa gra­đan­skih na ljud­ska prava, što se dešava već duže vreme. Stra­ho­vao sam i od ide­o­lo­gije ljud­skih prava ali nisam anti­ci­pi­rao njene kon­se­kvence. Ide­o­lo­gija ljud­skih prava je ide­o­lo­gija koja nema ništa zajed­ničko sa prak­tič­nim pita­njima indi­vi­du­alne slo­bode i slo­bod­nog poli­tič­kog dis­kursa. Ona se tiče pri­vi­le­gija. Kla­sični libe­rali i liber­ta­ri­janci ne ističu u dovolj­noj meri da se prava inter­pre­ti­rana na ovaj način, kose sa slo­bo­dom i raci­o­nal­nim funk­ci­o­ni­sa­njem društva.

Ljud­ska prava, u stvari, pred­sta­vljaju revo­lu­ci­o­narno pori­ca­nje gra­đan­skih prava. Njima nika­kvo gra­đan­stvo nije potrebno. To je i razlog zašto ide­o­lo­gija ljud­skih prava poziva na uki­da­nje suve­re­ni­teta poje­di­nač­nih zema­lja, naro­čito u savre­me­noj Evropi. Savre­me­nom dobu poli­tičke korekt­no­sti u zna­čaj­noj meri i svom sili­nom karak­te­ri­stične destruk­cije dopri­nose i pozi­tivna prava.

4. Pove­zano sa ide­o­lo­gi­jama ljud­skih prava i poli­tičke korekt­no­sti jeste i masovno šire­nje još jedne savre­mene alter­na­tive ili sub­sti­tuta demo­kra­tije – juri­sto­kra­tije. Sve­doci smo kako se iza­bra­nim poli­ti­ča­rima sva­kod­nevno odu­zima vlast i dode­ljuje nei­za­bra­nim sudi­jama. „Moderni sud­ski akti­vi­zam je u mnogo čemu izraz sta­rog vero­va­nja da ari­sto­kra­tija treba da obu­zda demo­kra­tiju“, dru­gim rečima, da demo­kra­tija ne može funk­ci­o­ni­sati bez izve­snog broja onih „nebi­ra­nih“ (tj. nei­za­bra­nih) sud­skih ari­so­krata. Vredno je zapa­ziti i to da je „metod za imple­men­ta­ciju sud­skog akti­vi­zma upravo put prava“ (ibid.), ipak, to nije put gra­đan­skih prava, već put ljud­skih prava. Sve to deo je ilu­zije o poten­ci­jal­nom (i poželj­nom) uki­da­nju poli­tike, dru­gim rečima, demo­kra­tije. Juri­sto­kra­tija pred­sta­vlja još jedan korak ka uspo­sta­vlja­nju post­po­li­tič­kog društva.

5. Ja, takođe, nisam oče­ki­vao da će NVO sek­tor (tj. insti­tu­cije civil­nog dru­štva) igrati tako važnu ulogu u našoj zemlji a posebno u nad­na­ci­o­nal­nom svetu, kao i to u kojoj meri će nje­gova borba pro­tiv par­la­men­tarne demo­kra­tije biti nepo­mir­ljiva. To je borba u kojoj kako vreme pro­lazi on sve više stiče nad­moć. Insti­tu­cije poput NVO, stvo­rene od strane ljudi koje se na apo­li­tički način bore za pri­vi­le­gije i bolji polo­žaj, grubo poriču da je došlo do libe­ra­li­za­cije ljud­skog dru­štva tokom pro­te­kla dva veka. Ne mogu da se setim gde mi je prvi put pala na pamet for­mu­la­cija da su te insti­tu­cije simp­tom nove refe­u­da­li­za­cije dru­štva, ali sma­tram da je ona veoma dobra.

6. Dugo smo živeli u svetu bez slo­bode štampe, i zato sma­tramo da je neo­gra­ni­čena medij­ska slo­boda neop­ho­dan pred­u­slov istin­ski slo­bod­nog dru­štva. Danas više nismo sigurni u to. Iako u celom zapad­nom svetu i kod nas u Repu­blici Češkoj postoji apso­lutna slo­boda štampe u for­mal­nom smi­slu, isto­vre­meno je pri­sutna i neve­ro­vatna mani­pu­la­cija štam­pom. Naša demo­kra­tija brzo se izro­dila u medi­o­kra­tiju, što je opet jedna alter­na­tiva demo­kra­tiji, ili pre način da se uni­šti demo­kra­tija.

7. Živeći u zatvo­re­nom svetu komu­ni­zma kome smo se supro­sta­vljali, i pro­la­zeći kroz tra­gično isku­stvo impe­ri­jalne poli­tike Sovjet­skog Saveza koja je poči­vala na svemu nad­na­ci­o­nal­nom, tj. svemu što dolazi iz Moskve, nismo ipak uspeli da pre­po­znamo opa­snost od poste­pe­nih pro­mena od naci­o­nal­nog i među­na­rod­nog ka trans­na­ci­o­nal­nom i nad­na­ci­o­nal­nom u savre­me­nom svetu. U tom vre­menu nismo pažljivo pra­tili evrop­ske inte­gra­cije, vero­vatno iz razu­mlji­vih razloga. Videli smo samo slo­bo­dar­ski aspekt ali ne i opa­sni nad­na­ci­o­na­li­zam koji uni­štava demo­kra­tiju i suve­re­ni­tet zemalja.

8. Ja, takođe, nisam oče­ki­vao ni tako slabu odbranu ideje kapi­ta­li­zma, slo­bod­nog trži­šta i mini­malne države. Nisam mogao ni naslu­titi da će reči „kapi­ta­li­zam“ i „trži­šte“ zado­biti satus poli­tički neko­rekt­nih i nepo­de­snih ter­mina koje svaki „pri­sto­jan“ poli­ti­čar ne treba da kori­sti. Mislio sam da tako nešto pred­sta­vlja samo oba­ve­zni ukras mark­si­stičke – ili komu­ni­stičke, dok­trine. Tek sada shva­tam pravu raz­meru mržnje prema bogat­stvu i produk­tiv­nom radu, tek sada shva­tam ulogu ljud­ske zavi­sti i pot­puno pri­mi­tivnu zami­sao da bogat­stvo dru­gog čoveka treba da mi bude na raspolaganju.

9. Nisam oče­ki­vao takvu popu­lar­nost jav­nih dobara, jav­nog sek­tora, vidljive ruke države, redi­stri­bu­cije, mudro­sti poma­za­nika u kom­pa­ra­ciji sa mudro­šću svih nas. Kao eko­no­mi­sta koji je tokom više dece­nija, u stvari od sre­dine šezde­se­tih, pažljivo pra­tio zapadnu eko­nom­sku lite­ra­turu, nisam oče­ki­vao da će mone­ta­ri­stička ideja tako brzo biti odba­čena, da će ljudi tako brzo zabo­ra­viti da reč regu­la­cija pred­sta­vlja samo drugi izraz za reč pla­ni­ra­nje, da se soci­jalna poli­tika mnogo ne razli­kuje od komu­ni­zma, da će ljudi zabo­ra­viti da trži­šte ili postoji ili ne postoji, jer mora spo­n­tano nastati, da ćemo posle radi­kal­nog uki­da­nja svih vrsta gran­tova i sub­ven­cija – uz pomoć novog resub­ven­ci­o­ni­sa­nja eko­no­mije – biti pri­mo­rani da ih ponovo uvo­dimo, da će se takve gre­ške pra­viti u eko­nom­skoj poli­tici, u uspo­sta­vlja­nju mone­tar­nih unija, itd. Zai­sta nismo oče­ki­vali da će ljudi biti toliko nespremni da odgo­vor­nost za sop­stveni život pre­u­zmu u sop­stvene ruke, da će posto­jati takav strah od slo­bode, i da će posto­jati takvo pove­re­nje u omni­po­tent­nost države.

Zašto smo mi, čla­novi Dru­štva Mon Pele­rin, dozvo­lili da se tako nešto dogodi?

Ne mislim da smo pogre­šili u smi­slu ana­lize. U pita­nju su drugi razlozi. Uoč­ljiva je izve­sna nemar­nost, ako ne i lenjost u našem raz­mi­šlja­nju i pona­ša­nju. Nedo­staje lične hra­bro­sti, pri­su­tan je strah da se brani sop­stveno, iako usa­mljeno, mišlje­nje. Nismo čak uspeli ni u tome da se dovoljno gla­sno čujemo, mi više aktivno ne bra­nimo slo­bodu, među nama nema nekog Mil­tona Frid­mana. Iako je važno da se jedni dru­gima obra­ćamo na ova­kvim sastan­cima, pla­šim se da nas izvan tog zatvore­nog kruga niko ne čuje. Zado­voljni smo kada jedni dru­gima obja­vlju­jemo tek­stove u našim časo­pi­sima i novi­nama, ali mi treba da se borimo da uđemo u „nji­hove“ novine – novine za „njih“. Iako je tačno da se ideje sâme pro­mo­višu, one to čine na duge staze, a to za nas može biti isu­više kasno.

Isto tako mora se pri­znati da imamo defi­cit u seg­mentu ozbiljne empi­rij­ske, deskrip­tivne i pozi­tivne soci­o­e­ko­nom­ske ana­lize. Ono što domi­nira su par­ci­jalne ana­lize i pra­zni, nor­ma­tivno usme­reni, ide­o­lo­ški tek­stovi. Ono što nedo­staje su nede­kla­ra­tivni tek­stovi, jedna duboka „ana­to­mija“ tre­nutne situacije.

Bilo bi mi drago uko­liko gre­šim. Bilo bi mi drago uko­liko se pokaže da će robu­sni kapi­ta­li­zam sve to ispra­viti. Čak i da se tako nešto naj­zad dogodi, to neće ići spon­tano. Hajek je bio u pravu kada je rekao da „slo­boda ne može opstati uko­liko je svaka nova gene­ra­cija ponovo ne utvr­đuje i ne ističe njenu vred­nost“. Došao je naš red. Na našoj i na gene­ra­ciji naše dece je da se to uradi. Kre­nimo pre nego što bude kasno.