Izvor: Advance
Dok međunarodne finansijske institucije režu socijalna prava i standard većine evropskih građana i nameću svoje odluke zahvaljujući šačici tehnokrata, koji su sveli političke stranke na nivo običnih izvršilaca zapovijesti tržišta kapitala, u Siriji je situacija svakim danom sve teža i teža i ne vidi se način kako bi se rešila ta kriza.
I pored toga, nedavna izjava Hillary Clinton o potrebi smene ključnih ljudi u vrhu sirijske “opozicije režimu Bashara al-Assada”, ukazuje na promenu stava Washingtona koja nije zanemariva. Prema oceni državne sekretarke, obzirom da se SNS (Syrian National Council) ne može više smatrati vođom opozicije, potrebno je ustrojiti novi organ koji će biti u stanju eliminisati ekstremiste iz svojih redova.
Tokom pregovora koji će se voditi sledeće nedelje u Kataru, između različitih (i suprotstavljenih) frakcija unutar pobunjeničkih snaga, SAD će se potruditi stvoriti “širu u pristupačniju koaliciju”.
Zauzimanje ovakvog stava Klintonove, iako ne objašnjava kako bi se trebali isključiti ti ekstremisti proširenjem “koalicije”, lako je objašnjivo.
Poznato je da se u Siriji bore (koristeći teritoriju Turske, i drugih zemalja, za svoje baze i upade na sirijsku teritoriju) na hiljade islamističkih plaćenika. Organizovani i finansirani od strane Katara (čvrstog saveznika SAD-a u regiji), te grupe su odgovorne za masakre, atentate i nasilje, ne samo nad vladinim snagama, nego i protiv sirijskog civilnog stanovništva. Zločini koje već i “mainstream” mediji i organizacije poput Amnesty Internationala i HRW ne mogu sakriti ili pripisati predsedniku Assadu. (Iznenađuje činjenica da se upravo ovih dana prikazuje snimak u celom svetu koji budi zgražanje među krugovima koji su, bez ikakve sumnje, odani Washingtonu. Snimak likvidacije vojnika vladinih oružanih snaga od strane pobunjenika, iako to nije prvi snimak na kojem se vidi njihova okrutnost.)
Moramo uzeti u obzir da Hillary Clinton treba voditi računa o mišljenju svetske javnosti, pa i one u SAD-u. Ali da bi razumeli u potpunosti njene izjave, moramo znati da je za SAD imperativ imati punu geopolitičku kontrolu u tako složenoj i delikatnoj regiji kao što je Bliski Istok. Kroz prizmu tog strateškog cilja se mora tumačiti izjava američke državne sekretarke.
U tom smislu je nesporno da je Obamina administracija napravila zaokret u strategiji SAD-a. Najpre zbog toga što se pokazalo iznad njihove mogućnosti da uspostave međunarodnu ravnotežu, koja je trebala da centralizuje i stavi pod njihovom hegemonijom. Ta zamisao je doživela debakl, s jedne strane zbog ograničenosti u vojnom proizvodno-tehnološkom sektoru, a s druge zbog rasta drugih centara moći, koji nisu prihvatili diktat SAD-a i NATO saveza.
Radi se o promeni strategije, koja više ne nastupa direktno, nego “indirektnim pristupom”, ostavljajući taj zadatak “opoziciji”, te petro-monarhijama Saudijskoj Arabiji i Kataru. Katar koji je dosad bio malena i bogata zemlja, koja je živela od svojih resursa, sad se pretvorila u “ključnog igrača” SAD-a u strateškom smislu, od kojega Washington cilja stvoriti “centar za izvoz nestabilnosti” u srcu Bliskog Istoka.
Zaista “odlučujuća”, s te tačke gledišta, je bila agresija na Libiju koja se (iako podržana od Rusije i Kine) nije bila u stanju suprotstaviti SAD-u. Amerika se ograničila na lansiranje hiljada i hiljada projektila sa svojih brodova i aviona, prepuštajući islamističkim milicijama i paravojnim formacijama, plaćenim od Katara, ulogu protagonista u sukobu, kao i anglo-francuskom savezu (iako su SAD, kao članica NATO saveza stavili na raspolaganje neophodnu logistiku, najviše u komunikacionom i elektronskom sektoru).
I pored toga, zbog slabih rezultata islamističkih milicija, nije bilo lako rješiti se pukovnika Gadaffija, a NATO avioni su morali izvesti hiljade letova da bi uništili Džamahiriju. Poslednje vesti iz Libije gde je opšti haos (ubistvo ambasadora Stevensa, borbe u Bani Walidu, sukobi u Tripoliju), govore da su SAD u stanju destabilizovati bilo koju zemlju ili regiju, ali nisu u stanju destabilizovati ih onako kako bi oni hteli. Problem, koji je najsloženiji, je upravo onaj kada moraju odlučiti kojoj pobunjeničkoj grupi “pokloniti vlast”.
Pored toga, izgleda da je nemoguće da naoružane bande uspiju slomiti otpor vladinih snaga u Siriji. Ne samo zbog toga što legalno izabrana vlast u Damasku uspijeva odbijati napade naoružane oporbe, nego i zato što može računati na odziv za mobilizaciju, te imati oružane snage nesumnjivo jače, bolje obučene i opremljene od onih kojima je raspolagala Libija.
Kad je već evidentno da se pobuna protiv Assada pretvara u “pat poziciju” između prozapadnih pobunjenika i vladinih snaga, situacija se još više komplikuje “iranskim pitanjem” (tj. nuklearnim programom), politikom Izraela, novim smerom u spoljnoj politici Turske, rivalstvom između šiita i sunita, koje je izdašno podsticano od zalivskih petro-monarhija, a koje su u stanju vešto “manevrisati” u raznolikoj galaksiji “Muslimanske Braće” (u Egiptu, Siriji, uključujući i Palestinu i Libanon).
Ono što je sigurno je to, da je u Siriji situacija takva da SAD i njihovi saveznici ne mogu upravljati njome “eskadronima smrti”, kao što su bili oni koje je stvorio John Negroponte, kako bi sejao teror u Latinskoj Americi.
Jasno je da je Hillary Clinton svesna kako bi upotreba snaga NATO saveza u Siriji bila vrlo riskantan potez za SAD i njene saveznike. Iako je ogroman ulog u igri, Amerika ne može biti ta koja će voditi ratne operacije protiv Assada, bez obzira ko će biti sledeći predsednik SAD-a. Što ne znači da Washington neće učiniti sve što je u njegovoj moći da “ugasi požar”, koji preti da se rasplamsa u čitavoj regiji i da izmakne njihovoj kontroli.
Ono što se može predvideti je to da se SAD neće konfrontirati sa svojim saveznicima (uključujući i Izrael), zbog toga što je za SAD najvažnije da se “prekroji” geopolitička karta Mediterana, ali na taj način da se ne dođe do redefinisanja geostrateške i geoekonomske ravnoteže koja će favorizovati autentičnu multipolarnost, tj. da bi jednaku važnost u toj zoni mogli imati svi centri moći. (Ne sme se zaboraviti da je “geopolitika haosa” funkcionalna samo ukoliko je vezana za moć SAD-a i tržišta kapitala koje diktira pravila igre i u zapadnoj Evropi).
Kako god bilo, sledećih nedelja će se znati koliko je Washington spreman dopustiti stavljanje njihove hegemonije pod znak pitanja. Bilo od saveznika ili ne, kad je u pitanju Mediteran, ili bilo koja druga strateška zona na planeti. U tom smislu nije bilo važno da li je Obama ili Romney predsednik SAD-a (iako se ne sme podceniti sukob između centara moći i unutar same Amerike).
Važan pokazatelj je da se na Siciliji gradi centrala “Mous” (Mobile User Objective System) u vlasništvu SAD-a , koja će služiti “upravljanju u koordiniranju obaveštajnih operacija, radarskog sistema, bespilotnih letilica, raketa dalekog dometa, upravljanju lovcima-bombarderima i svom ostalom vojnom tehnologijom za vođenje rata bez ratovanja”. Sistem koji ne obećava ništa dobro. Ni za Siriju, ni za ostale zemlje Mediterana, uključujući i nas.