Izvor: Politika (Miroslav Lazanski)
Da li je pojam suvereniteta država potpuno iščezao iz međunarodnog opticaja, da li se ustalila praksa da se moćne države javno mešaju u unutrašnja pitanja manjih zemalja? Kada su svojevremeno širom Korzike praštale bombe pokreta za nezavisnost ovog ostrva niko u svetu se nije usudio da najavi da bi mogao da prizna vladu „nezavisne Korzike”. Kada je Jugoslavija slala brodove s oružjem kao pomoć alžirskom narodu u borbi protiv francuskih kolonizatora, Francuzi su nam te brodove plenili i bili smo na ivici prekida diplomatskih odnosa sa Parizom.
Danas, francuski predsednik Fransoa Oland traži od sirijske opozicije da se ujedini i reorganizuje da bi Pariz odmah mogao da je prizna kao legitimnu vladu Sirije. To što je Sirija članica UN, to nema veze, jer Sirija je nekadašnja francuska kolonija. Pa je Oland verovatno i ne razlikuje od Bretanje. U Siriji je na delu građanski rat s elementima ozbiljne strane vojne intervencije. Naravno da režim predsednika Bašara el Asada nije oličenje demokratije u evropskom smislu poimanja, ali koji je to režim u arapskom svetu danas? Ako međunarodni Crveni krst konstatuje da i režim i opozicija u Siriji krše odredbe međunarodnog humanitarnog prava, kako to da se Pariz svrstava isključivo na jednu stranu u tom sukobu? Zbog humanitarnih razloga, ili zbog trase budućih naftovoda iz Saudijske Arabije i Iraka preko Sirije na Mediteran?
Svet je u ozbiljnoj pometnji oko upotrebe sile i mešanja u tuđe unutrašnje stvari. Povelja UN je jasna, svaka zemlja ima pravo da se bori u samoodbrani, upotreba sile protiv te zemlje moguća je samo uz odobrenje Saveta bezbednosti UN. Povelja UN ne razmatra ni argumente u korist „humanitarne” intervencije kada se u jednoj državi dogode stvari koje ne bi smele da se dogode. U agresiji na Jugoslaviju 1999. godine, u ratu protiv Iraka 2003. godine Savet bezbednosti UN nije odobrio upotrebu sile, u slučaju Avganistana 2001. to je učinjeno prećutno.
U Memorandumu iz Budimpešte od 5. decembra 1994. Belorusija je od SAD, Velike Britanije i Rusije dobila garancije, sa potpisima Klintona, Mejdžora i Jeljcina, da nikada i ni pod kojim uslovima neće biti podvrgnuta bilo kakvim vojnim, političkim, diplomatskim, ili ekonomskim pritiscima. Za uzvrat se Belorusija odrekla nekadašnjeg sovjetskog nuklearnog oružja i celokupan, ne baš mali atomski arsenal, dala Rusiji. Danas se Belorusija nalazi pod sankcijama SAD i EU. U Pjongjangu se tamošnja ekipa verovatno grohotom smeje.
Više od 20 godina posle službenog kraja hladnog rata sve maske su pale, međunarodni odnosi počivaju danas na isključivom diktatu vojne sile. Principi Helsinkija i OEBS-a odavno su srušeni, položaj UN ne odgovara zahtevima vremena, zapad zna kako da planira rat, ali ne i kako da planira mir. Koliko ste vojno jaki toliko ste u pravu, miroljubiva politika jedino je oružje slabih.
Cinik bi rekao, hladni rat je bio bolji…