26.06.2012.Izvor: NSPM
Ovih dana s mnogo govori o kolapsu Vestfalskog sistema suverenih nacionalnih država, sistema koji je prepoznao svetost granica i učvrstio da se ono što države čine u okviru vlastitih granica tiče samo njih. Tvrdi se da je ovaj istorijski sistem narušen zapadnim intervencijama kojima je srušen Slobodan Milošević i omogućeno stvaranje najpre Bosne, a zatim i Kosova, kao i svrgnuće Sadama Huseina, a manje od decenije kasnije, i Moamera Gadafija. Neki smatraju da je destabilizaciji ovog sistema doprinelo i stvaranje novih država i državičica, na Kavkazu ili Južnom Sudanu. Ali za intervencioniste iz obe podvrste – neokonzervativne i liberalne – takvi događaji uopšte nisu nešto loše.
Međutim, kao i u mnogim drugim takvim situacijama, stvarnost je daleko komplikovanija. Najpre, promena režima teško da je otpočela sa Miloševićem ili Sadamom; šta su svrgnuća dvojice Napoleona u 1815. i 1870.[1] godine ako ne promene režima? Oba svetska rata takođe su doneli promenu režima, kao i stvaranje novih država.
S druge strane, postoji jedan razvoj događaja koji podseća na doba kada je Vestfalski ugovor prvi put stupio na snagu 1648, a koji je privukao mnogo manje pažnje, a to je sve veći trijumfalizam nekoliko carstava u pokušaju (empires manqué). U istočnoj Aziji, Kina sve više pokazuje svoje političke, ekonomske i vojne mišiće kao dominantna sila prema kojoj druge zemlje moraju da se prostru na kolena i ispolje svoju potčinjenost. Na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji, Turska koristi svoje novostečene ekonomske i političko umeće da proširi uticaj na države koje su nekada činile Otomansko carstvo. I Rusija se oslanja na moć i uticaj koji proishode iz njenih energetskih resursa kako bi vodila neo-carističku politiku u Evropi i u udaljenim regionima starog Ruskog carstva. Ne treba prevideti ni uticaj Indije u Južnoj Aziji, čija privreda prevazilazi patuljaste susede i gde su Moguli nekada bili dominantna sila, kao ni Brazil kao naslednika autoriteta Portugalskog carstva u Africi, potpomognut rastućim privrednim uticajem zemlje.
Carski legati ovih država podstiču njihove nacije da traže veću ulogu, ne samo u svojim regionima, već i na svetskoj sceni. Prilikom posete ovim zemljama ili u susretu sa njihovim elitama, sve se više ima osećaj da se one vraćaju svojim tradicionalnim ulogama velikih sila. Ta dinamika koju čak ni trenutna ekonomska kriza ne može da potisne, navela je ove države da se udruže i zajedno zatraže veću ulogu u G-20, Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim institucijama. Takođe je podstakla značajan stepen njihove međusobne saradnje.
Postoje naravno međusobna rivalstva i trvenja između ovih pet država. Turska i Rusija se nadmeću za uticaj u centralnoj Aziji i na Kavkazu. Rusija se i dalje plaši kineskog zadiranja u Sibir. Indija i Kina se oprezno gledaju preko zajedničke granice, takmiče se za uticaj u Mjanmaru i imaju konfliktne odnose po pitanju Pakistana. Brazil i Kina se nadmeću za uticaj u Africi.
Međutim, svi smatraju da Sjedinjene Države, a još više Evropa, više ne treba da monopolizuju donošenje odluka u ime međunarodne zajednice. Posleratno uređenje sveta se odbacuje kao antidatirano, i ne prihvata se automatski američko vođstvo po svakom pitanju. Važno je napomenuti da je jedino Turska u toj petorci doprinela Međunarodnim bezbednosnim snagama za podršku (International Security Assistance Force, ISAF) u Avganistanu, a da nijedna od njih pet nije doprinela koalicionim snagama u Iraku. Takođe, samo je Turska ikako učestvovala u libijskoj operaciji, a njen primarni doprinos, sa potpunim nedostatkom entuzijazma, bio je da se odrekne blokiranja ostalih članica NATO u pripremama ofanzive protiv Gadafija.
Nema indikacija da imperijalni osećaj carstva, i pratećih prava na raspolaganje, opada u bilo kojoj od ovih pet zemalja. Naprotiv, izgleda da iz godine u godinu biva sve jači. Kreatorima politike Vašingtona, trenutno opsednutim Iranom kao još jednim naslednikom imperije, bi dobro došlo da prepoznaju da u ovim državama postoji i nešto više od impresivnog ekonomskog rasta, širenja vojnog i političkog uticaja. Amerikanci su poznati po nedostatku istorijske senzibilnosti. Biće im potrebna sva senzibilnost koju imaju na raspolaganju da bi se uspešno nosili sa državama čije je polaganje prava na veću ulogu na svetskoj sceni motivisano koliko starom slavom toliko i sadašnjim uspehom.
Dov Zakajm (Dov Zakheim) je služio kao Podsekretar za odbranu (kontrolor) i glavni finansijski direktor američkog ministarstva odbrane od 2001-2004, i kao zamenik podsekretara za odbranu (planiranje i resursi) od 1985-1987. Imenovan je 2004. za koordinatora za civilnu obnovu u Avganistanu. Član je Savetodavnog veća The National Interest-a.
