Izvor: Politika

Pozornica više nije sporna i velika diplomatska predstava (bez gledalaca) može da počne. U petak će dakle biti obnovljeni pregovori šest sila: pet stalnih članica Saveta bezbednosti: SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska plus Nemačka (P5+1) sa Iranom oko njegovog nuklearnog programa. Reč je o pregovorima od kojih zavisi stabilnost tržišta nafte, a time svetske i svake pojedinačne ekonomije.

Glavni pregovarač, Amerika, već je definisao svoje zahteve, a mimo toga u opticaju su različiti probni baloni sa obe strane, što je uobičajeni ritual uoči svakog teškog pogađanja. Ovoga puta se čini da je glavna ambicija da se nova runda pregovora ne završi kao prethodna, prekinuta pre 14 meseci, kada je Iran odbio da obustavi obogaćivanje uranijuma i time ojačao uverenje Zapada da želi da proizvede nuklearnu bombu.

Predsednik Barak Obama je prošle nedelje preko specijalnog posrednika, turskog premijera Redžepa Erdogana, iranskom vrhovnom vođi ajatolahu Aliju Hamneiju, kako prenose američki mediji, poslao poruku da je „važno i hitno da Iran pregovara baš sada”. Nije teško dokučiti u čemu se sastoji ta hitnost, kad se ima u vidu da novi režim američkih sankcija treba da stupi na snagu krajem juna i kada se uzme u obzir izraelsko nestrpljenje da „iransku pretnju” eliminiše udarom po tamošnjim nuklearnim postrojenjima.

Obogaćivanje uranijuma će biti glavni predmet pregovora i ovoga puta, ali za razliku od pogađanja iz 2011, čini se da je ovoga puta Iranu ostavljeno više manevarskog prostora. Prethodni put je zahtevano da Teheran obustavi svako obogaćivanje ovog nuklearnog goriva, čak i ono najnižeg stepena koje uranijum pretvara u gorivo za korišćenje u nuklearnim elektrocentralama, što je iranska strana odbila, pozivajući se na svoje „neotuđivo pravo” da atomsku energiju koristi u civilne svrhe.

Ovoga puta SAD i druge sile su voljne da prihvate da Iran tehnologiju koju je pribavio koristi za obogaćivanje kojim se dobija to nuklearno gorivo, zahtevajući međutim eliminisanje zaliha 20-procentnog uranijuma, koji se relativno brzo može obogatiti do 90-procentnog, čime postaje materijal za nuklearno oružje.

Zahtev je i da se Iran reši oko 100 kilograma uranijuma od 20 procenata, kao i da demontira bunkerisano postrojenje u blizini svetog grada Koma u kome se obavlja proces tog obogaćivanja. To bi bio ključni dokaz za ono što se u Teheranu sve vreme tvrdi: da mogu da naprave nuklearnu bombu, ali da to ne žele.

Činjenica da bi Iran mogao da nastavi proizvodnju troprocentnog uranijuma Teheranu omogućava da sačuva obraz, da domaćoj javnosti pokaže da je pobedio Zapad, a u isto vreme izbegne pooštrene sankcije, koje uzmaju danak i u sadašnjoj formi, kroz povećanu inflaciju i eroziju vrednosti domaće valute.

Obami je u izbornoj godini, kada je izložen vatri republikanske opozicije, takođe važno da pokaže kako njegova politika delikatnog balansiranja, u kojoj se zasad više koristi šargarepa nego štap, može da isposluje željeni rezultat.

SAD su inače još na poziciji da iransko rukovodstvo nije donelo odluku da napravi bombu, a to navodno potvrđuju i najnovije obaveštajne analize koje, kako piše „Vašington post”, „jačaju američko samopouzdanje”. Prestonički dnevnik navodi da je u poslednjih nekoliko godina znatno pojačan režim špijuniranja Irana svim sredstvima, što potvrđuje i podatak koji iznosi – da je u „Persijskoj kući” u sedištu CIA, broj analitičara od nekoliko desetina danas narastao na nekoliko stotina.