Izvor: NSPM (Jevgenije Šestakov)

Mi sa Amerikom želimo konstruktivne odnose, a primoravaju nas da budemo njeni takmaci. Želimo da se dogovaramo sa Vašingtonom, a prinuđeni smo da jačamo svoju odbranu i suprotstavljamo se planovima Bele kuće u sve većoj lepezi raznih pitanja. Ali ko su, u stvari, oni koji rusko-američke odnose redovno dovode u ćorsokak, ko su oni koji koji su termin “resetovanje odnosa“ od nečeg realnog preobratili u mitološki termin?

Pokazalo se da se jedan od arhitekata tog “resetovanja“, Majkl Mekfol svega nekoliko meseci po svom postavljanju za ambasadora SAD u našoj zemlji, upleo u masu skandala. Njihov vrhunac je postala ona karakteristika koju je tom šefu američke diplomatske misije dao [ruski] ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Šef ruskog ministarstva spoljnih poslova, koji je inače vrlo umeren u svojim javnim iskazima, prošle nedelje je Mekfolov nastup po pitanju protivraketne odbrane nazvao engleskom rečju “arrogant”, što u prevodu znači “grub, drzak, nadmen“. Ministar Lavrov je kazao: „Ambasador -prijatelj države [u kojoj je] – treba da shvata da mora uzimati u obzir i interes te države“, dajući time na znanje tom diplomati: Moskva na njegova delovanja ne gleda kao na prijateljska.

Nekoliko dana posle Lavrovljevog nastupa, američki ambasador je preko “Tvitera“ saopštio da nije bio ispravno shvaćen. Tačnije: da je prevod njegovih reči bio pogrešan. Ali, čak i da je Mekfol u tome u pravu, u njegovu verziju priče sa prevodom rusko javno mnjenje ipak nikada neće poverovati. To je tako, naročito ako se u obzir uzmu ranije izjave američkog diplomate da je “Rusija divlja zemlja“. Mekfolova ponavljana izvinjenja i pojašnjenja, ostavila su za sobom toliko mnogo “taloga“, da skoro više i ne ostaje neka nada za poboljšanje odnosa Moskve sa Vašingtonom. Ali, i sam američki predsednik Barak Obama je u stvari već priznao: do novih američkih izbora nije moguće računati na približavanje stavova po najbolnijim pitanjima. U jednom svom odgovoru ruskom predsedniku Dmitriju Medvedevu (koji su novinari slučajno imali prilike da čuju), on je pošteno pojasnio da će se o omekšavanju američkog stava po pitanju protivraketne odbrane (PRO) moći razgovarati tek posle američkih izbora. Međutim, čak i ta izjava iz kuloara, koja nije ni bila namenjena nepozvanim ušima, nije zvučala baš ubedljivo.

Naravno, moglo bi se pretpostaviti da je Mekfolu Bela kuća namerno naložila da u ovoj etapi izigrava – njemu inače nesvojstvenu ulogu “jastreba“, koji je na straži američkih interesa. Otuda i njegove izjave da “SAD neće prihvatiti nikakva ograničenja u oblasti PRO, jer – bezbednost naših građana i saveznika je naš glavni prioritet“. Realna politika bi započela kasnije – onda kada se slegnu predizborne strasti. Ali, to su samo pretpostavke. Oni, koji ni danas, ni ubuduće Baraku Obami neće dozvoliti da učini čak ni pola koraka u susret Rusiji, jesu američki birači i američko javno mnjenje. To nisu samo pristalice republikanaca koji na prethodnim kandidatskim izborima biraju između ultrakonzervativca i običnog konzervativca, a obojica apriori na Rusiju gledaju kao na glavnog neprijatelja. I među članovima demokratske stranke se pitanje geopolitike sve češće svodi na onu tezu koju šire američka masovna sredstva informacija: Moskva ometa Ameriku u ostvarivanju američkih planova. Na taj način, u očima mnogih Amerikanaca, Rusija postaje – ako ne baš neprijatelj, onda kao minimum: geopolitički protivnik koji stalno postavlja prepreke SAD i njihovim saveznicima. Otuda i potiče kategoričko odbijanje zvaničnog Vašingtona da Moskvi pruži pravne garancije za njenu bezbednost, kao i ona potpuno neubedljiva obećanja da sistemi PRO neće biti upereni protiv Rusije i neće ugrožavati njene interese.

Kada se u američkoj štampi redovno razmišlja o tome kako da se oslabi Rusija i snize cene nafte, kako bi na taj način minirali mogućnosti ruskog budžeta za finansiranje odbrane, onda je teško računati na nastavljanje “resetovanja“. Tako, list “Čikago tribjun“ piše: „Raniji neprijatelj – Rusija, ponovo postaje jedna od glavnih smetnji inostranim interesima Amerike, pa će i ubuduće ostajati trn u oku našoj državi“.

Primetno slabljenje Amerike, koje za posledicu ima njenu nesposobnost da u ranijim razmerama kontroliše situaciju u svetu, primorava političku elitu te države da traga za uverljivim objašnjenjima nastalih geopolitičkih problema. U takvoj situaciji, Rusija im odlično pasuje u ulozi “ličnosti iz senke“ koja Vašingtonu ometa da ostvari ono što je zamislio. U ovoj predizbornoj situaciji, američkom biraču je potrebno predočiti jednostavno objašnjenje zašto u zemlji nastaju ekonomski problemi, ko je kriv za to što se pogršava situacija u Avganistanu, kao i za to što Iran stoji na pragu da napravi atomsko oružje.

Američki birač, pod uslovima munjevitih promena u svetu, od svoje vlade očekuje stoprocentnu garanciju bezbednosti– baš onakvih garancija koje koje kod Amerikanaca izazivaju osećanja da su oni nepovredivi. To i jeste ona kolektivna američka nadmenost koja u mnogim pogledima ugrožava i bezbednost same Amerike – a to je i imao u vidu ruski ministar spoljnih poslova Lavrov, kada je u odnosu na Mekfola upotrebio termin “arogantan“.

Što se Rusiji u javnom mnjenju SAD bude aktivnije lepila etiketa glavnog spoljnog neprijatelja Amerike, to će i novoizabrani predsednik SAD imati manje šanse da “otkaže“ tu započetu kampanju. To još nije novi “hladni rat“ – ali očigledno je da lokalni dogovori [sa Rusijom] – kao naprimer onaj o tranzitu ne-vojnih tereta SAD za Avganistan preko teritorije Rusije, ipak ne dovode do međusobnog zbližavanja na drugim spoljnopolitičkim stazama. Nasuprot tome, svaki novi [američki] ubod Rusiji – kao što je, naprimer, presuda ruskom državljaninu Viktoru Butu, ili ona izjava Stejt departmenta da nastavlja finansiranje “nevladinih“ organizacija u Rusiji, povećava zategnutost međusobnih državnih odnosa.

Nimalo prijateljsko ponašanje američkog ambasadora u Moskvi, Majkla Mekfola, na koje je rusko ministarstvo spoljnih poslova skrenulo pažnju, samo je odraz tih negativnih tendencija prema Rusiji koje i inače postoje u američkom establišmentu. MekFol ne može sebi da dozvoli da pliva protiv tokova pod uslovima napregnute predizborne borbe u SAD. Ali, našavši se na prednjim položajima američko-ruskog antagonzima, ambasador time stavlja krst na svoju reputaciju pristalice “resetovanja“ i čini da nada u povratak na nju sve više postaje iluzorna.