Izvor: The National Interest

Delegacija kineskog premijera Vena potpisala je mnoštvo sporazuma sa Saudijskom Arabijom, prvom stanicom na njegovoj bliskoistočnoj turneji. Jedan od njih se tiče pomoći Kine Saudijcima u razvoju nuklearne energije

Kada se radi o tome kako druge sile reaguju na najnovije nastojanje da se pojača pritisak na Iran, treba biti pažljiv sa željama da se iste ne bi ostvarile. Pogotovo kada je druga sila tako snažan konkurent kao što je Kina. Kina od Irana zavisi za oko jedanaest odsto nafte koju uvozi. Stoga ideja o pridruživanju de fakto embargu na iransku naftu, kroz ostrakizam iranske centralne banke, prirodno uznemiruje Kineze. Još uvek nije jasno kako će Peking odigrati ovu igru, s obzirom na to da ishod utiče kako na njegove odnose sa Sjedinjenim Državama, tako i na stanje kineske ekonomije koja vapi za energentima. Zdravorazumska reakcija je da će još snažnije podupreti odnose Kine sa drugim proizvođačima nafte u Persijskom zalivu. To je u velikoj meri cilj tekućeg putovanja kineskog premijera Vena Điabaoa u Saudijsku Arabiju, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate.

Kineska diplomatija nije nužno uvek protiv američkih interesa, ali generalni obrazac nastojanja Kine da sebi obezbedi izvore energije ne ohrabruje. Dobavljanje nafte postaje bitnije od pitanja važnih međunarodnoj zajednici. Glavna kineska investicija u sudansku naftnu industriju (od koje Kina dobija još pet odsto uvozne nafte) isprečila se po pitanju bilo kakve pomoći Kine oko problema u Darfuru. (U novije vreme, međutim, nakon secesije Južnog Sudana, interes za očuvanje protoka nafte može biti podsticaj za doprinos Kine. Peking je prošlog meseca poslao posrednika da pomogne u rešavanju spora između Sudana i Južnog Sudana oko sporazuma za izvoz južnjačke nafte preko severa).

Postoji i drugi kineski interes na Bliskom istoku – snažan barem kao onaj naftni – koji Pekingu daje novi razlog da ne bude od pomoći. U pitanju je interes da nikakva demokratska revolucionarna ideja Arapskog proleća ne dopre do kineskih glava. U Pekingu je nervoza po ovom pitanju dosegla takve ekstreme da se proizvodnja jasmina takoreći svrstava u krijumčarenje, zbog bojazni da bi cvet koji je postao simbol revolucije u Tunisu mogao da odigra sličnu ulogu i u Kini. S obzirom na stepen uticaja aktivne kineske diplomatije na režime Bliskog istoka, davanje bilo kakvih kineskih saveta o tome kako upravljati narodnim nezadovoljstvom sigurno bi predstavljalo loše savetovanje u očima Zapada. To bi pre bio savet kako suzbiti otpor i održati diktaturu, nego kako trasirati put ka demokratskijoj državi.

Delegacija premijera Vena potpisala je mnoštvo sporazuma sa Saudijskom Arabijom, prvom stanicom na njegovoj bliskoistočnoj turneji. Jedan od njih tiče se kineske pomoći u razvoju nuklearne energije u Saudijskoj Arabiji. Ovo je ekonomski racionalno za Saudijce, koji više nafte čuvaju za izvoz i prodaju nego za domaću potrošnju. Ali ovo je zanimljiv razvoj događaja u svetlu povremenih tvrdnji da naftom bogata zemlja sa one strane Persijskog zaliva sigurno nije istinski zainteresovana za nuklearni program prvenstveno u smislu proizvodnje energije.

Ne treba isključiti mogućnost da nam Rijad i Peking spremaju strateška iznenađenja. To su činili i pre, prodajom kineskih balističkih raketa srednjeg dometa CSS-2 Saudijskoj Arabiji krajem osamdesetih godina prošlog veka. Iako nema jasnih indicija da su rakete bile naoružane nuklearnim bojevim glavama, njihova nepreciznost im daje sumnjiv strateški značaj kada su opremljene samo konvencionalnim bojevim glavama.

Ukratko, najskorija nastojanja da se pojača pritisak na bliskoistočnu zemlju koja nikada i nigde ni blizu neće predstavljati izazov američkoj moći, predstavljaju okidač upravo za zemlju koja realno može postati aktivnija u regionu i to tako što će težiti da smanji relativni uticaj SAD i raditi protiv američkih interesa. Ovde imamo još jedan primer vršenja pritiska kao da je to cilj po sebi, bez mnogo promišljanja o mogućim posledicama.

Napomena: Pol Pilar (Paul R. Pillar) je direktor studija bezbednosti na Univerzitetu Džordžtaun i bivši nacionalni obaveštajni oficir za Bliski istok i Južnu Aziju.