Izvor: Globus, Standard

Džered Dajmond (74) – čuveni američki evolucioni biolog i biogeograf, predavač na Kalifornijskom univerzitetu (UCLA), pionir u interdisciplinarnom proučavanju uzroka velikih društvenih poremećaja i propasti ljudskih zajednica, autor naučnih bestselera „Sva naša oružja: Zarazne bolesti, čelik i puške” i “Slom: Kako se društva odlučuju za propast ili uspeh” – u intervjuu „Globusu“ iznosi svoja nimalo ružičasta predviđanja za 2012.

Sreća je ključni faktor. Bogati, zdravi, uspešni, pametni… – ništa to ne znači bez sreće. Pre stotinu godina nisu je imali putnici Titanika. Zašto su evroazijska društva uspela da vladaju svetom tako dugo? Jesu li ona bolja, pametnija, sposobnija? Nisu, tvrdi slavni američki profesor – dobitnik Pulicerove nagrade – ona su naprosto imala više sreće.

Dajmond je u svojim kapitalnim delima –“Sva naša oružja” i “Slom: Kako se društva odlučuju za propast ili uspeh” – nastojao da objasni zašto dolazi do velikih društvenih poremećaja i kako ne ponoviti greške propalih civilizacija.

Njegovo obrazovanje uvelo ga je čak u nekoliko disciplina: majka mu je bila nastavnica i jezikoslovka, a otac lekar specijalista za genetiku dečjih bolesti. Sledeći očev primer, Dajmend je trebalo da postane lekar. Ali već sa sedam godina postao je fanatični posmatrač ptica. Zato se sa snova o medicini prebacio na biološka istraživanja. Učio je jezike i istoriju a, čak i pošto je odlučio da napiše disertaciju iz oblasti fiziologije, umalo je zbog lingvistike napustio prirodne nauke.

Specijalizovan za evoluciju ptica koje je proučavao u Južnoj Americi, na jugu Afrike, u Indoneziji, Australiji i na Novoj Gvineji, Dajmond je živeo sa urođenicima na tim područjima. Upravo su ta iskustva zapalila novu naučnu iskru u njemu: počeo je da razmišlja o tome kako se društva razvijaju i zašto propadaju.

Dajmonda zato kolumnisti „Financial Timesa“ nazivaju prorokom društvenih slomova. Razvoj traje vekovima, a onda samo u nekoliko decenija domino efektom društva doživljavaju strahovit slom. Ako se to dogodi sadašnjoj zapadnoj civilizaciji, neće to biti nikakav istorijski izuzetak u odnosu na prethodnih 13 hiljada godina.

„Postoje sličnosti koje se temelje na istim osnovnim mehanizmima privrednog sloma, koje sada doživljavamo, i kolapsa nekadašnjih civilizacija poput civilizacije Maja. Poruka je uvek ista – kad velika društva koriste previše resursa, ona će propasti u trenutku kad budu na vrhuncu – upozorava Dajmond.

Otkako je izbila finansijska kriza, Dajmonda su novinari uporno pitali o tome da li je zapadna civilizacija sad pred slomom. Iako on kaže da nam daje šansu od 51 odsto, ipak ono što će se dogoditi zavisi većinom od odluka koje donose ljudi, a one se ne daju naučno predvideti jer je reč o nepredvidivom ljudskom faktoru, uvek punom iznenađenja:

„Ali zapravo bih voleo da političari i bogataši pate još više nego što su dosad patili u ovoj finansijskoj krizi“, kaže Dajmond. „Zašto? Zato što bi to bilo dobro za sve nas. Onda bi oni bili motivisani da zaista rešavaju naše probleme i izgubili bi sigurnost da će sami dobro proći, uprkos krizi koja se događa većini običnih ljudi oko njih“.

Ako bismo saželi objašnjenje uspeha Zapada, onda bi se ono temeljilo na činjenici da su Evropljani naprosto bili na pravom mestu u pravo vreme. Da li je za vas ta činjenica da je zapadna dominacija proizvod puke sreće bila razočaravajuća?

– Nije. Ta “dobra kob” proizlazi iz razloga vezanih uz okolinu. Kad sam prvi put posetio Novu Gvineju 1964, nisam čak ni razmišljao o korenima zapadne dominacije. Kao i većina zapadnjaka, i ja sam tada prihvatao da u ljudima poput stanovnika Nove Gvineje postoji nešto primitivno. Trebalo mi je samo nekoliko dana da shvatim da su ljudi na Novoj Gvineji jednako pametni, zainteresovani i inventivni kao zapadnjaci, i da razlike između nas i njih nisu bile ni u kakvoj vezi sa dominacijom Zapada. Trebalo je da prođe još deset godina da bih formulisao pitanje o poreklu zapadne dominacije, a dve decenije dok nisam počeo da tražim odgovore na ta pitanja. Takođe, ispravnije je govoriti o evroazijskoj dominaciji, i to je pitanje u meni izazivalo naučno ushićenje, nikakvo razočaranje.

Vaš rad pokazuje da su rasne teorije potpuno pogrešne. Zbog čega su neki ljudi, neki narodi, srećniji od drugih i jesu li toga svesni? Da li ih je to, na kraju, podstaklo na pokoravanje drugih „nesrećnih” naroda?

– Ono što je u proteklih 10 hiljada godina narode i ljude na nekim kontinentima učinilo uspešnijima od drugih bile su razlike vezane za okolinu, pre svega biogeografske različitosti u distribuciji uzgojivih biljaka i životinja. Vrlo je važno i to da li je reč o kontinentalnom području ili izolovanim džepovima. Ljudi u Evroaziji nisu ni mogli da shvate koliko su srećni: trebalo je da prođu hiljade godina dok nisu sreli ljude sa drugih kontinenata, osim onih sa Severa Afrike, koji biogeografski pripadaju Evropi, pa tako nisu ni shvatali da su baš oni “srećniji”. Evroazijski narodi ne žele da pokoravaju druge narode ni više ni manje nego ostali. Slična je situacija i u Australiji, Africi i u Amerikama. Jedni narodi nastoje da pokoravaju druge kad za to imaju mogućnost ili sposobnost.

I danas ljudi upadaju u zamku objašnjavanja različitosti preko radnih teorija kako bi objasnili ljudsku istoriju, i to zato što je evidentno da se rasno međusobno razlikujemo, pa se onda podrazumeva – bez dokaza – da te spoljne različitosti prate i one unutrašnje. Ali za njih ne postoje nikakvi dokazi.

Kako društva postaju uspešna? Može li se za to preuzeti neki recept ili ne?

– Postoji dugoročni i kratkoročni “uspeh”. U dugoročnom uspehu, onom od više od 10 hiljada godina, koji se proteže na širokim područjima i kontinentima, on uveliko zavisi od toga šta vam okolina u kojoj živite nudi. Kratkoročni uspeh takođe uključuje izbore i odluke samih društava. Na primer, danas Hrvatska ima životni standard Prvog sveta pre svega zahvaljujući svom geografskom položaju, ali njena sreća fluktuira gore-dole u poslednjih stotinak godina uglavnom zbog odluka hrvatskih lidera, zatim lidera zemalja kojih je Hrvatska u istoriji bila deo ili odluka lidera svojih suseda.

Evropske zemlje uspele su, ako generalizujemo, zahvaljujući geografskom položaju, razvoju tehnologije i uzgoju domaćih životinja. Kinezi imaju iste preduslove, pa donedavno nisu bili uspešni. Zašto?

– To je jedno od pitanja oko kojeg se vodi najveća debata. Neki naučnici smatraju da je to zbog slučajnih kratkoročnih razvojnih mogućnosti. Drugi pak prizivaju specifične razloge koji su tek nedavno postali važni, poput rudnika uglja u Engleskoj i Kini, a treći – uključujući i mene – tu pre svega identifikuju geografske faktore. Impresionira me geografska fragmentiranost Kine – njene gotovo paralelne velike reke, nepostojanje planina koje bi presecale zemlju i nedostatak velikih ostrva ili poluostrva. Ona je u potpunoj suprotnosti sa evropskom geografskom raznolikošću – u Evropi reke iz centralnih Alpa teku radijalno, presecaju je planinski lanci i postoji ceo niz velikih ostrva i poluostrva.

Zbog svega toga Kina je imala dugotrajno političko jedinstvo, a Evropa političku fragmentaciju. Rezultat je da se Evropa danas sastoji – a i u prošlosti se sastojala – od niza kompetitivnih eksperimentisanja, dok je Kina danas – kao i u protekle dve hiljade godina – jedan jedinstveni politički eksperiment. Višestruko eksperimentisanje znači takmičenje ideja i društava. Jedan pravac, jedan model znači i jedno homogeno društvo.

Zato nije nikad bilo moguće da jedan idiotski politički lider uništi celu Evropu. Ali to se često događalo u Kini.

Jesmo li sada u vremenima kad kriterijumi sreće i dobre okoline, koji podstiču takvo takmičenje, više nisu toliko važni? Govorimo o rastućim ekonomijama – Kini, Indiji, Brazilu… Postoji li danas drukčija vrsta predodređenosti za uspeh?

– Kina, Indija i Brazil danas se smatraju uspešnim samo zato što su bili očajnički siromašni dugi niz godina. I danas su siromašni, ali ne kao nekad. Mislim da će u Hrvatskoj dohodak po stanovniku uvek biti veći nego u Kini, Indiji ili Brazilu.

Zašto društva propadaju? Jesmo li svedoci sloma “zapadnog sveta”?

– Društva propadaju iz niza razloga, baš kao i brakovi. Brakovi propadaju zbog nesuglasica seksa, novca, dece, religije, politike…, a društva propadaju zbog razloga vezanih za okolinu, klimatske promena, probleme sa resursima, zbog neprijatelja, prijatelja, političkih i društvenih sistema. Hoće li ovaj naš svet kolabirati, zavisi od odluka koje se budu donosile. Prema mojoj proceni, verovatnoća je 49 odsto da ćemo propasti, a 51 da ćemo opstati.

Koje su osnovne vrednosti koje bi srećnija ili uspešnija društva trebalo da promovišu?

– Za početak, trebalo bi izbegavati sve ono što može da izazove propast zajednice, ali tu nema univerzalne formule, i to ne znači da morate, kako biste bili srećni ili uspešni, da dominirate nad drugima. Uzmimo za primer rang-listu najbogatijih zemalja na svetu. Prvi je Luksemburg, zatim SAD i Švajcarska. Luksemburg i Švajcarska nikad nisu dominirali ili osvajali, a Amerika je dominantna tek od Drugog svetskog rata, što je uglavnom rezultat činjenice da su se njeni rivali sami međusobno uništavali.

Šta je sa tehnologijom? Dovodi li nas ona do spasa ili ubrzava uništenje?

– Tehnologija je moć, ali ta je moć neutralna, to jest ona nas jednako može uništiti i pomoći nam. Niko još nije ustanovio kako bi tehnologija kojom danas raspolažemo mogla da ima samo pozitivne efekte. I zato oni koji misle da bi nas tehnologija mogla spasiti zapravo samo izbegavaju da donose teške odluke koje predstavljaju rešenje.

Koji su to problemi i odluke? Napisali ste da se u današnjem svetu okolina uništava eksponencijalnom brzinom, ali da se istom takvom brzinom razvijaju i mere za spasavanje. Kako se to dogodilo?

– Zbog sve većeg broja stanovnika na Zemlji, sve veće potrošnje i povećanja upotrebne moćne tehnologije. Trebalo bi da rešavamo situaciju u kojoj imamo ubrzanu potrošnju resursa, odnosno u kojoj ubrzavamo prema ivici provalije.

Kako će se prevladati napetost između zemalja Prvog i Trećeg sveta? Vi tvrdite da su one sve veće?

– Te napetosti su pre svega odraz razlika u životnom standardu, potrošnji i moći. One će postojati sve dok te razlike postoje. Ako uspemo da stvorimo miran svetski poredak koji bi uspeo da opstane u idućih nekoliko decenija, garantujem da će u njemu te razlike između Prvog i Trećeg sveta nestajati. Ako se to ne dogodi, biće nemoguće očuvati svetski mir.

Koju ulogu u svemu tome ima politika? Može li ona da učini društva srećnijima ili da garantuje njihov opstanak?

– Politika ima silan uticaj na moderna društva i njihov uspjeh, kao što naše lične odluke takođe imaju presudan uticaj na to hoćemo li uspeti ili propasti. To ne poriče okrutnu istinu da, baš kao i sa pojedincima, život nije pošten ni prema narodima. Neki narodi u svom životu imaju teže i veće probleme nego neki drugi. Hrvatska će uvek imati većih i težih problema nego SAD, ali manjih i lakših nego Čad, Bolivija ili Laos. Ali takođe je sasvim moguće da hrvatsko vođstvo u budućnosti bude donosilo pametnije i mudrije političke odluke nego Velika Britanija ili SAD ili gore političke odluke od Čada, Bolivije ili Laosa. Ipak, u sadašnjoj situaciji mi se prva mogućnost čini realnijom.