Izvor: Fakti

Američki političar, sociolog i državni funkcioner poljskog porekla – Zbignjev Bžežinski – do danas je jedan od najuticajnijih svetskih rusofoba. U toj meri da kuje planove kako da Zapad preživi na račun Rusije i da se uz njenu pomoć domogne istinske globalne dominacije.

Verovatno Bžežinski ne bi bio Bžežinski da nije procenio: “Novo rođenje Zapada mora da se dogodi preko Rusije i na njen račun”.

Bard američke spoljne politike upravo ovo je izgovorio u Normandiji prilikom dobijanja nagrade “Aleksis Tokvil”, koju mu je uručio bivši predsednik Francuske Valeri Žiskar d`Esten. (Tokvil je francuski istoričar, sociolog i državni funkcioner koji je boravio u SAD u periodu 1831–32. godine i potom napisao delo “O demokratiji u Americi”).

Svoj laureatski govor Bžežinski nije počeo od Rusije, već od toliko mu dragih Sjedinnjenih Država, napomenuvši izabranoj publici reči nobelovca Džozefa Štiglica da je “glavni izvor svojevrsne genijalnosti američkog društva” – “pravilno shvaćeni egoizam” (self-interest properly understood). Pa ukazao: “Rana Amerika i Amerikanci su znali za egoizam drugih i shvatali su da je poštovanje tuđeg blagostanja preduslov za blagostanje svakoga ponaosob”.

Današnja Amerika (a i čitav Zapad) više nisu to, sa setom je izgovorio Bžežinski. Savremena Amerika se promenila i pretvorila u zemlju izrazitih socijalnih kontrasta. Bez obzira na demokratiju, američko društvo se sastoji od superbogate manjine čiji su deo najviši funkcioneri i političari i sve većeg broja siromašnih koji raste iz dana u dan. “Danas u Americi najbogatijih jedan odsto familija poseduje oko 35 odsto nacionalnog bogatstva, dok 90 odsto stanovništva poseduje svega 25 odsto bogatstva”.

Uprkos tome, nastavio je Bžežinski, SAD ostaju i dalje supersila, ali sve teže izlaze na kraj sa globalnim promenama kako na socijalno-ekonomskoj, tako i na geopolitičkoj areni, jer te promene izmiču njihovoj kontroli. “Socijalno i ekonomski, svet se pretvorio u jedinstven prostor za “igru” na kome sve više dominiraju: globalizacija, “internetizacija” i deregulacija”. Finansijska oblast, koja je po svom karakteru postala pretežno špekulantska i koja nije vezana sa tehnološkim inovacijama ili novim formama rada, dobila je mogućnost da trenutno stvara ogromna bogatstva koja su bez presedana.

Investicije, fluktuacija radne snage na međunarodnoj areni diktirane su u većoj meri merkantilnim egoizmom, nego nacionalnim interesima – naglasio je Bžežinski – pa na političkoj areni imamo koncentraciju globalne sile u rukama nekoliko država koje poseduju ogromne ekonomske i vojne mogućnosti, praćene su širenjem političke moći.

Zapad se – zaključio je – nalazi u padu zbog odsustva volje za ujedinjenje, a istovremeno raste moć Istoka. Zato ni postojanje nacionalnih vlada, ni regionalno regulisanje nisu u stanju da obezbede kontrolu nad autonomnim finansijsko-ekonomskim kosmosom koji je odgajila globalizacija, “internetizacijom” i deregulacijom”. Pred našim očima se odvija raskid između političke i socijalno-ekonomske oblasti na globalnom nivou.

Osim toga, kriza globalne sile je otežana fenomenom masovnog političkog buđenja koji ima poseban značaj. Revolti zbog vlasti i privilegija razbuktavaju populističke strasti, eksplozivni potencijal koji je bremenit međunarodnim neredima velikih dimenzija.

– Savremena Amerika je nesposobna da odgovori na izazove dinamičnog sveta. Američko društvo ne želi da ide putem kratkoročnih i pravično raspoređenih socijalnih žrtava u zamenu za dugoročnu obnovu blagostanja i nacionalnog bogatstva zemlje. Savremenoj Americi, na taj način, nedostaje pravilno shvaćeni egoizam – nije pred Francuzima krio Bžežinski.

Po njegovom mišljenju, da bi se prevazišla politička pat-situacija, neophodna je širina pogleda i obnova nacionalnog poverenja. To sa svoje strane zahteva široko strateško gledište i osećaj za istorijske ciljeve, što se može sostići samo ako se globalno prizna princip pravilno shvaćenog egoizma.

Obuzdavanje finansijskih špekulacija koje imaju kako ekonomske tako i socijalne posledice, zahteva hitnu organizaciju, kao i široko i oštro političko nadgledanje – nacionalno i međunarodno.

Efikasna globalna politička kooperacija za SAD označava ambiciozni pokušaj da se osveži, prida novi značaj pojmu “atlantske zajednice” koja u kratkoročnoj perspektivi treba da obuhvati SAD i EU, a u dugoročnoj – Rusiju i Tursku.

– Amerika i Evropa imaju potrebu jedna za drugom i treba da dele iste političke vrednosti. U knjizi koju ću uskoro objaviti, pišem da će u dugoročnoj perspektivi – tokom naredne dve do tri decenije – u projekat “Atlantske zajednice” možda biti uključena i Rusija. Da vas podsetim, nastavio je Bžežinski, da je Tokvil, završavajući prvi deo svoje “Demokratije u Americi”, napisao: “Danas se samo dve velike nacije na zemaljskoj kugli mogu kretati napred, ka onome što im je predodređeno i sudbinsko, iz dve različite startne pozicije, a to su – Rusi i Anglo-Amerikanci”.

Tokvil je još upozorio da su i Amerikanci i Rusi – iako im se tačke starta i putevi razlikuju – vođeni nekim tajnim predodređenim zamislom da uzmu nekada u budućnosti u svoje ruke sudbinu polovine sveta.

Danas je već jasno da se sudbina Rusije ne sastoji samo u tome da kontroliše “polovinu sveta”. Rusija danas rešava zadatak preživljavanja u uslovima unutrašnje stagnacije i depopulacije, ali u kontekstu rastućeg Istoka i – neka i skrajnutog – ali još uvek bogatog Zapada. I zato su upravo zapadna politika podsticanja Ukrajine na tešnje veze sa EU kritički važna preteča za stimulisanje Rusije da krene prema što bližem oslanjanju na Zapad.

Ovo ne može da se ostvari dok je Putin predsednik Rusije. Međutim, unutrašnje pretpostavke za demokratsku evoluciju u Rusiji rastu i sa mog aspekta u konačnom smislu će pretegnuti. Rusi su danas otvoreni prema svetu kao nikada ranije.

Oživljavanje i širenje atlantske zajednice vezano je i za Tursku. Tri su ključna principa zašto Turska mora da vidi svoju budućnost u sastavu Zapada. Prvo, unutrašnja demokratizacija i modernizacija koje se šire učinile su očiglednim da su dati procesi spojivi sa islamom. Drugo, privrženost svetskoj kooperaciji sa bliskoistočnim susedima usaglašavaju se sa ineresima Zapada u tom regionu. Treće, Turska, budući da je sve više zapadna isekularna, ali ipak islamska zemlja, može da oslabi pozicije islamskog ekstremizma i poveća regionalnu stabilnost u Centralnoj Aziji, vodeći računa ne samo o svojim ineresima. A ona na taj način može da pomogne i Evropi i Rusiji.

Vladajuća klasa superbogatih treba da se složi sa neobhodnošću izvođenja revolucije odozdo čiji rezultat treba da bude formiranje nove političke elite.

Upravo ona treba da se odzove na globalne izazove preko širenja novih sturktura i mehanizama kontrole i upravljanja u okviru mondijalističkih projekata koji će biti dovoljno dobro prezentovani u odgovarajućoj literaturi.

Izgradnja nove nadgradnje pretpostavlja realizaciju na osnovama konsenzusa nacionalnih elita i regionalnih sila. Jedino na takav način moguće je obuzdati globalne izazove koji su različiti po oscilacijama, dimenzijama i dubini koji teku u socjalno-ekonomskoj bazi svetskog društva i izbegavaju revoluconarnu smenu elita.

Smrtonosna pretnja mora da oživi Zapad da omogući njenoj eliti da se ujedini uz bezuslovnu dominaciju SAD. Da bi preživela i ostala dominantna u globalnom svetu, politička elita Zapada takođe mora postati globalna i jedinstvena. Takvo ujedinjenje moguće je preko odanosti principu “ispravno shvaćenog egoizma” globalnih dimenzija koji pretpostavlja sposobnost da nova politička elita ograniči uzak, koristoljubiv egoizam u pretvori ga u društvene interese i opšte dobro.

Pitanje, šta treba da danas i sutra bude uzak i koristoljubiv egoizam – ostaje otvoreno. Na primer, da li će biti nešto uži “nacionalni egoizam”, kada nacionalnim elitama bude predloženo da odustanu od dela svog suvereniteta u ime globalnih interesa i vrednosti.

Pretvaranje atlantskog društva u globalnu silu zahteva uključivanje i neizbežno geopolitičko “reformatiranje” Rusije i Turske. Rusija treba da postane deo novog atlantskog društva po cenu konačnog odustajanja od samostalne geopolitičke uloge, ambicija i sudbine koje su samostalno gradili ruska državnost i ruski narod tokom proteklih vekova.

Turska postavši deo Zapada, dobija mogućnost da proširi sferu svog uticaja na čitav Veliki Bliski Istok i Centralnu Aziju, na račun smanjenja sfere uticaja Rusije.

U 21. veku uloga Zapadne Evrope je da preuzima na sebe atlantsko društvo na čijem čelu su SAD dok se balans tradicionalno obezbeđuje na račun Rusije i Turske, a verovatno i Kine i Indije.

U 21. veku biće reči o „poslednjem okršaju“ – o „životu“ ili „smrti“ i o „kraju istorije“ za jedan od centara – Zapad ili Rusiju.